olja ivanjicki i leonid šejka

TUŽNA LJUBAVNA PRIČA OLJE IVANJICKI: Ovaj svet napustila je 4 decenije posle njega, ostala su samo pisma! (FOTO)

Velike ljubavi ostavljaju veliki trag, a iza njih ostao je trag kao posle ugasle zvezde

Vip priča
Autor:
Leonid Šejka i Olja Ivanjicki, Foto: Printscreen Youtube / Stefanus

Leonid Šejka je bio jugoslovenski arhitekta i slikar. Rođen je 24. aprila 1932. godine u Beogradu, a umro 15. decembra 1970. godine u istom gradu. Njegova dela povezana sa nadrealizmom i puna bogate simbolike i intelektualnosti.

Leonid Šejka bio je jedan od osnivača umetničke grupe „Mediala“ i učestvovao je na svim njihovim izložbama da svoje smrti.

Njegov otac, Trofim Vasiljevič je bio strog ukrajinski oficir i topograf srpskog generalštaba koji je izbegao u Srbiju nakon sloma carske Rusije. Njegova majka bila je blaga i dobra Katarina Zisić koja je vodila poreklo iz ugledne cincarske valjevske porodice „Zisijadis“. Ona je volela operu i zbog nje je Šejka bio blizak sa muzikom i umetnošću.

 

Šejka je završio rusku osnovnu školu. Nakon osnovne škole upisuje gimnaziju i srednju tehničku školu, a pored čitanja ruskih klasika (Dostojevski, Tolstoj, Ljermontov) stekao je dobro tradicionalno obrazovanje. S obzirom na svoje srednjoškolsko obrazovanje Leonid Šejka upisuje Arhitektonski fakultet u Beogradu. Iako je ovaj umetnik završio arhitekturu, u njegovom telu već je postojao slikar.

 

NAJTUŽNIJA LJUBAVNA PRIČA BRITANSKE KRALJEVSKE PORODICE: Kako su stroga pravila presudila sreći princeze Margaret!

 


Od svoje osamnaeste godine Šejka se interesovao za slikarstvo i astronomiju, a uvek je voleo da kaže da je: „zvezdano nebo takav prostor na kome misli mogu slobodno da lutaju“. Međutim, pored slikarstva i astronomije, Leonid Šejka proučavao je i biologiju, filozofiju, književnost, muziku.. te je ovaj umetnik smatrao da „nije potrebno naći sebe, već doći do sebe“. Leonid Šejka bio je apsolutni sluhista, te je mogao odsvirati sve što čuje, a prijatelji tvrde da je bolje svirao Bulata Okudžavu od njega samog.

Nakon završetka završene gimnazije sa Sinišom Vukovićem završio je Arhitektonski odsek srednje-tehničke škole i bio je određen za šefa gradilišta hotela „Morava“ u Čačku. Međutim, ubrzo u takvoj sredini, na „idiotskom poslu sa idiotskim ljudima“ kao je sam govorio, napustio je gradilište, počeo da crta i piše, te je uspeo da upiše Arhitektonski fakultet u Beogradu. Na fakultet je došao kao obrazovan mladić, koji je imao graciozno ponašanje i kulturu. On je svoje obrazovanje sticao temeljno, sistematski po oblastima.

 

Olja Ivanjicki, žena nepokolebljive hrabrosti, harizme i prefinjenosti: Zbog nje je ceo svet znao za Srbiju!

 

„Počeo sam od astronomije. Prešao sam na atomistiku, a potom na biologiju. Zatim sam mogao da konstatujem njihov redosled prema evolucionom stepenu stvari koje su one ispitivale. Postao sam usamljen“ zapisao je jednom Šejka.

Njegovo enciklopedijsko znanje odredilo je dalji razvoje i omogućilo da se nadmoćno i sa lakoćom kreće po raznim oblastima i tako formira svoje radikalne ideje. U to vreme, zajedno sa Šejkom, na Arhitektonskom fakultetu tada su studirali Vladimir Veličković, Milić od Mačve, Peđa Ristić (Peđa Isus), Siniša Vuković, Vukota Tupa Vuković, Milutin Trpković i Slobodan Mašić. Ovi umetnici bili su zaslužni za „izmenu poretka i vrednosti kulture.

Šejka je počeo da proučava istorijske avangarde i njegove prve slike rađene su u stilu fovizma i kubizma. Sjajnim idejama, knjigama i slikama Šejka se svrstavao u red velikih tradicionalista i intelektualaca moderne epohe. Apsurdnost za ovog umetnika koji je jedan od najvažniji avangardista XX veka jeste da je njegova monografija pre izašla u Nemačkoj nego kod nas. Šejkini radovi su preteča fluksusu, neodadi… Bio je jedan među prvim našim umetnicima koji je počeo da se bavi performansom i akcijama na đubrištu.

 

Životna priča srpske Brižit Bardo: Svojom lepotom i harizmom zavodila, pobedila rak, njegova smrt je pokosila! (FOTO)

 

Šejka je naslikao neke od prvih hiperrealističkih slika na svetu, najavio je estetiku katastrofe i objektivnu umetnosti, junk art, te savremenu umetnost baziranu na kolekcijama, te je uveo konceptualizam u svoje stvaralaštvo. Šejkina slika pod nazivom „Muzejska postavka“ koja je nastala 1956. godine može se smatrati prvim primerom takozvanog „slikarstva memorije“, a njegova dela preteča su box-arta i postmoderne.

Umetnička grupa „Mediala“ Umetnička grupa „Mediala“ osnovana je 1957. godine a sačinjavali su je mladi kreativci i umetnici: slikari, pisci, filozofi, arhitekte, kompozitori.. Svim članovima ove grupe bila je zajednička ideja koja predstavlja beskrajnu ljubav prema umetnosti i beskrajno verovanje u umetničku moć. Početkom pedesetih godina u Beograda dolaze veliki umovi, Miro Glavurtić, Dado Đurić, Uroš Tošković, Ljuba Popović, Milovan Vidak, Dragan Lubarda i Ljubodrag Janković Jale, a druženje Šejeke sa Sinišom Vukovićem, Dadom i Toškovićem kreću još od 1952. godine, a potom i sa Oljom Ivanjici i Vladanom Radovanovićem, a koji se svi zajedno sastaju u grupi „Mediala“. Osnovni principi ovih umetnika okupljenih oko grupe „Mediala“ su na dubljim temeljima od likovnih, umetnici streme ka višim ciljevima pa su i dometi dalji i složeniji. Prva izložba, 1958. godine, pod nazivom „Medijalna istraživanja“ održana je u omladinskoj galeriji na Obilićevom vencu, a izlagali su: Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Miro Glavurtić i Vladan Radovanović. Žena Ilije Savića Šejkinog prijatelja, crna muza Mediale iliti Dolore Čaće zapitala se kako je moguće da se u sred posleratnog miljea Beograda uopšte pojavila Mediala i „iščupala takvu žilu“. Veličanstvena umetnost se pojavila i radila restauraciju vrednosti u vreme krize i stavila kriterijume kao uslove naspram nihilizma. Umetnici oko ove grupe, Beograd su smatrali centrom sveta i nastao je preporod umetnosti i duhovnosti, a odbacivanje zapadnih i istočnih modela kulture.

Leonid Šejka bio je neosporni vođa grupe, a zračio je metafizički, proučavao je crnu magiju koliko i pravoslavlje, a intelektualno je bio mislilac i teoretičar. Družio se sa najznačajnijim umetnicima, pesnicima, književnicima, misliocima od Danila Kiša, Mirka Kovača, Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Bože Vukadinovića, Zorana Gluščevića, Zorana Mišića, Živojina Pavlovića do Mihajla Đokovića Tikala, Radovana Hiršla i Titka Čaće do podmladaka Mediale. Šejka je uticao na mlađu generaciju umetnika „nove figuracije“, poput umetnika Radomira Reljića, Branka Miljuša, Dušana Otaševića, Radoša Kljajića i mnogih drugih.

 

Hrvatska književnica Marija Čudinom bila je prva Šejkina žena koju je jako voleo, međutim, kasnije je sklopio brak sa Anom Čolak Antić koja je bila istoričarka umetnosti i kustos Galerije „Grafički kolektiv“ sa kojom je počeo svoj put u umetnost i teoriju. Šejka je svoj put okarakterisao kao sistem prolaska od „Grada, preko Đubreta do Zamka“, gde je razvijao ideju „Centra“ koji je označavao simbolom „Cidis“, uporedno proučavajući, kako je jedan istoričar umetnosti definisao kao „magiju ekstrema i jedinstva suprotnosti“.

 

Jedan od poslednjih proroka na zemlji bio je Šejka, koji je pedesetih godina u Beogradu najavio buduću planetarnu civilizaciju Đubrišta, a predvideo je i kosmičko smeće. Za ovog umetnika umetnost je bila arheologija beskrajnih mogućnosti, magije i religijske prakse, a tek sada neki nemački teoretičari dolaze do sličnih ideja. Likovni kritičari iz Berna ,Minhena, Ciriha i Bazela, kao i Meret Openhajm kasnih šezdesetih godina susreću se sa radovima Leonida Šejke koji je bio dragulj za buduće generacije. Na njegovim izložbama, posle četrdeset godina rada, susreće se najraznovrsnija publika: od dece, do sveštenika, vojnika, slikara do najavangardnijih umetnika.

 

Leonid Šejka u napisao je pred samu smrt: „Đubrište je za mene imalo značaj prelaznog iskušavanja moderne umetnosti; s time je moderna umetnost za mene završena. Kad bih se vratio životu (životnoj snazi) slikao bih onako kako slikanje pruža najviše radosti po uzoru na stare majstore po cenu toga da ne budem originalan. Mislim na slike sa značenjem. Sada odlazeći poručujem svima koji ovo slede da nastave ne bojeći se rizika. Slikanje je oblik molitve.“

 

Leonid Šejka u pokušaju demokratizacije vlasti završio je mesec dana u zatvoru, a umro je u trideset i osmoj godini života. Mnogi su ovog umetnika smatrali žrtvom, jer tokom svog života je živeo oskudno i borio se za pravdu, ali on je u stvari bio junak, kulturni heroj i vizionar čije ideje se ne gube sa vremenom, Šejka je bio protagonista umetnosti modernog doba.

 

Velika ljubav Olje Ivanjicki i Leonida Šejke

 

Olja Ivanjicki i Leonid Šejka, studentkinja vajarstva i student arhitekture, sreli su se prvi put povodom zajedničkog rada na konkursnom zadatku za spomenik Marksu i Engelsu.

 

Kao trag jedne od najljepših beogradskih ljubavi na umetničkoj sceni ostala su pisma koja su razmenjivali. Te prepiske pune ljubavi, ljubomore, prebacivanja i sumnji trajale su od 1956. do 1961. godine.

 

Njen život je poput filma: Prvi muž pokušao da je ubije, pobedila rak, pronašla sreću u jednom Grku! (FOTO)

 

Naime, jednog dana čovek sav u crnom pokucao je na Oljina vrata. Kada mu je otvorila, predao joj je neuglednu kutiju za cipele. Dok se još iščuđavala, nepoznati čovek je nestao. U kutiji su bila pisma koja je Olja napisala Šejki, a koja je on čuvao kod druga.

 

Upravo iz te kutije za cipele, koja je čuvala deo tajne o njihovoj ljubavi, ali i iz pisama Leonida Šejke, koje je u svom stanu sačuvala Olja Ivanjicki, nastala je knjiga "Ogledalo ljubavi", koju je prije 16 godina priredila Silvija Monros - Stojaković.

 

"Oljice mila, ipak, ja moram prvi da pišem i svakako ćeš primiti više pisama od mene nego ja od tebe", pisao je Šejka 1956, u prvom pismu. Njihova ljubav se svodila na njihovo stvaralaštvo i zajedničku borbu za umetnost.

 

Relacija Kragujevac - Beograd, koja ih je često razdvajala, naročito u vreme Oljinih odlazaka u porodični dom u Kragujevcu, premošćena je pismima. Pisma su pisana na starim papirima, na listovima iz srednjoškolskih svezaka. Mukotrpna borba sa razdvojenošću, besparicom, preplitala se sa borbom za sopstvenu umetničku afirmaciju. Sve im je nedostajalo, nije bilo boja, nije bilo platna. Imali su samo ljubav i ljubomoru.

 

"Mnogo sam zaželeo da te vidim, postaješ u meni nekakva 'apstrakcija'. Hoću da čujem tvoje disanje. Premda ljubeći ono mesto na hartiji mogu da zamislim tvoje usne, ipak to nije to”, piše Šejka, a u Oljinim pismima se čita:

 

"Plašim se tvog razmišljanja o ljubavi. Mili moj, divni, jedini... Noćas sam te sanjala, pokazuješ mi svoje nove slike... Tako sam tužna i uznemirena... Noćas sam te tražila cele noći i probudih se vrlo nesrećna. Kad će jednom sve proći...”

Iako je uveravao da samo s njom može da traje dugo, Šejku razjedaju sumnje i strasti stoga je pisao i pisma prepuna ljubomore.

 

"Možda bi bilo najbolje da se uzdržavam od pisanja, jer sam ogorčen tvojim otezanjem. Bes mi se stišava ako sada plačeš ili se ljutiš."

 

Uvek zvvezda u biranom društvu, okružena članovima Mediale, "maskota", kako je se seća Matija Bećković, Olja je tada bila "deo burnih rasprava o umetnosti, deo otpora zvaničnom i rigidnom stavu prema stvaralaštvu", ali i najpoželjnija devojka tog umetničkog kruga.

 

Najveće rivalstvo u visokom društvu: Bile su najbogatije na svetu, mrzele se iz dna duše-umrle same i napuštene! (FOTO)

 

"Mislim da si opet počeo da sumnjaš", predosećala je Olja nemogućnost da se njena i Šejkina veza održi. "Pišeš da treba da dođem, a znaš da za ovo pismo dajem poslednjih 15 dinara. Kako ocu da kažem da treba da se vratim. Strašno sam nesretna..."

 

O nemoći da se ljubav održi svedoči i poslednje pismo koje je Šejka poslao Olji:

 

"Možda ti više priželjkuješ da ja budem kriv, nego što to stvarno jesam. Ipak molim za oproštaj. Dovoljno smo izmučili jedno drugo, i možemo i ovako, bez motivisanja krivicom, bez ljutnje i mržnje, da se definitivno raziđemo. Da li ćeš mi poverovati da zaista iskreno želim da se konsoliduješ, da nađeš Smisao i Ljubav, i da budeš srećna...”

 

Životni i umetnički putevi Olje Ivanjicki i Leonida Šejke prestali su da se ukrštaju još 1961. godine, ali legenda o tome kako su se voleli i danas je živa. Na dan kad je skoro tri veka ranije sahranjen njegov neprikosnoveni uzor Vermer iz Delfta, 15. decembra 1970, Šejka fizički napušta Đubrište, kako je zvao ovaj svet, a Olja svoj kosmos četiri decenije kasnije.

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs