Rođena 21. februara 1933. u Severnoj Karolini u SAD-u kao Junis Kejtlin Vejmon, već je od malih nogu pokazivala zavidan muzički talenat. Sa samo tri godine počela je da svira klavir vodeći se sluhom, a s deset je godina imala i prvi nastup u gradskoj biblioteci.
Međutim, tog su dana njeni roditelji, koji su došli da uživaju u nastupu svoje ćerke, zamoljeni da se iz prvog reda premeste pozadi kako bi prve pozicije mogli da zauzmu belci. To je nešto čega se sećala do kraja života i što je verovatno bio i jedan od razloga zašto se čitav život borila protiv rasne diskriminacije.
Drugi razlog krije se u tome što nije bila primljena na prestižni Džulijard, najpoznatiju muzičku školu na svetu smeštenu u Njujorku.
Njena je lokalna zajednica već sakupila novce za školarinu, porodica se preselila u Njujork, a potom je saznala vest da nije primljena, uprkos neverovatnom talentu i poznavanju muzike. Do kraja života tvrdila je da nije bila primljena zato što je Afroamerikanka.
Ipak, u tom trenutku razočaranja nije mogla ni da sanja kakvu će karijeru ostvariti. Počela je da podučava muzikom učenike, i sama da nastupa po klubovima. Tada je promenila ime u umetničko - Nina Simone.
Nastupala je u Midtown Bar & Grill u Atlantik Sitiju, a reč o mladoj ženi koja popularne pesme Geršvina, Kola Portera, Ričarda Rodžersa i drugih pretvara u popularnu muziku uz sinteziju džeza, bluza i klasične muzičke, proširila se poput vatre.
Ali njena je majka bila ogorčena „nečasnim“ radom svoje ćerke pa je to bio razlog više što je promenila ime.
Njena obrada pesme To Be Young, Gifted and Black postala je "nacionalna himne crne Amerike".
U uzrastu od 22 godine, Nina je dospela u središte pažnje muzičke industrije. Nakon što je predala svoje demo-snimke Sodi Nejtanu, s njim je i potpisala ugovor i već tu pokazala kako neće dati da drugi kroje njenu karijeru i njen život. Iako je Nejtan insistirao na tome da on mora da odabere sve pesme za njen album prvenac, Nina se nije dala. Nije odustala sve dok nije bilo po njenom i dok ona sama nije odabrala pesme.
U svom se izvođenju vodila uzorima čijim je notama dala sasvim drugu boju. Na primer, njen je veliki uzor bila Bili Holidej koja je bila inspiracija na porgijevo čitanje u pesmi Porgy & Bess. Slično je bilo kada je snimila pesmu My Baby Just Cares For Me, koju su prethodno izvodili Net King Kol, Kaunt Besi i Vudi Herman.
Ta se pesma mnogo kasnije, tokom1980-ih, koristila kao muzička podloga za televizijsku reklamu za Šanelov parfem Chanel No.5, što ju je vinulo u zvezdano nebo za nove generacije i ostalo upamćeno kao jedna od njenih najboljih pesama svih vremena.
S promenom mesta prebivališta, Nina je promenila i muzičku kuću i agenta, a upravo je u Njujorku postala popularnija nego ikad pre. Nakon uspeha s pesmom Little Girl Blue, Simone potpisuje ugovor s većom izdavačkom kućom, Colpix Records, nakon čega sledi niz studijskih i albuma uživo.
Proširila se rič o njoj kao o vrsnoj izvođačici kojoj nema ravne kada je u pitanju nastup uživo, pa se na njene koncerte nije gledalo samo kao na koncerte nego kao na događanja na kojima treba biti prisutan. Svojim posebnim, gotovo kraljevskim držanjem na pozornici obezbedila je i nadimak „visoke sveštenice soula“.
PESMOM ZA GRAĐANSKA PRAVA
U svojim bi pesmama neretko spomenula svoje afričko poreklo, ali sve do 1964. kao da nije bila svesna rasističkih predrasuda u njihovim stvarnim razmerama. Spoznala ih je uz pomoć prijatelja Langstona Hjuza, Džejmsa Boldvina i Lorejn Hansberi, a prelaskom u novu kuću Philips Records, prvi se put otvoreno u svojim pesmama bavila rasnom nejednakošću dominantnom u SAD-u, i to u pesmi Mississippi Goddam.To je bio njen odgovor na ubistvo Medgara Eversa i bombaški napad na baptističku crkvu u 16. ulici u gradiću Birmingham u Alabami gde je poginulo četvoro afromaričke dece.
Pesma je izdata kao singl i bojkotovana u nekim američkim južnjačkim državama. Pesmom Old Jim Crow na istom albumu reaguje na zakone Džima Kroua, zakone o rasnoj segregaciji.
Snimila je obradu pesme Strange Fruit Bili Holidej o linčovanju crnaca na Jugu, a pevala je i pesmu Images o nedostatku ponosa afroameričkih žena.
Simone je takođe obradila nedovršeno delo Lorejn Hansberi To Be Young, Gifted and Black u pesmu borbe za građanska prava, a izvodi je uživo na albumu Black Gold iz 1970. godine. Studijska izvedba objavljena je kao singl, a pesma je postala "nacionalna himna crne Amerike".
Ukratko, od spomenute pesme Mississippi Goddam nadalje borba za građanska prava postala je lajtomotiv njenih pesama. Osim toga, često je bila pozivana da drži govore na mitinzima i okupljanjima.
Njene pesme kroz decenije su se našle u više od dvadesetak filmova, a među poslednjima i u filmu Seks i grad.
Odlazak na njen koncert bio je pravi društveni događaj.
Ipak, kao i mnoge velike dive koje su završile u braku sa svojim menadžerima, neslavno je skončala. Njeno zlatno razdoblje završilo se razvodom od Endrjua Strouda. Nastanila se u Francuskoj kako bi se sklonila od svega što ju je iscrpljivalo.
Iako su o njoj kolale priče da je bilo prava diva te da je, na primer, 1995. godine hicem iz vazdušnog pištolja povredila komšijinog sina jer joj je omeo koncentraciju, kao i da je pucala na izvršnog direktora izdavačke kompanije kojega je optužila za krađu tantijema, tek je 2004. godine javnosti otkriveno je da je navodno bolovala od bipolarnog poremećaja ili graničnog poremećaja ličnosti zbog čega je uzimala poveće doze lekova.
Ali muzičari su za nju imali samo reči hvale, a uzor je i današnjima poput Ališe Kiz. Uz ne baš jednostavan životni put, čini se da joj je ipak uspelo ono o čemu je i pisala u svojoj autobiografiji:
...(želim)… da se ljudi međusobno osećaju na dubokom nivou. To je teško opisati jer to nije nešto što se može analizirati. Ali, kada jednom privučete publiku jednostavno znate; to poput struje visi u vazduhu.
Više detalja o njoj možete saznati i u dokumentarnom filmu iz 2015. naziva What happened, Miss Simone?
