Porodica Dunđerski je bila jedna od najbogatijih porodica u tadašnjoj Austrougarskoj, a svakako najuticajnija srpska porodica u toj državi. Do neslućenih granica bogatstva i uticaja uzdigao ju je upravo Lazar Dunđerski, otac tragično preminule Lenke, muze Laze Kostića.
Lazar Dunđerski bio je najbogatiji Srbin svog doba. Od prezimena porodice Dunđerski načinio je sinonim za bogatstvo i ugled, ali mu na porodičnom planu to, nažalost, nije donelo sreću. U braku sa Sofijom Đorđević, ćerkom paroha u Sentomašu imao je dvojicu sinova - Gedeona-Gedu i Đorđa, i ćerke Milku, Olgu i Jelenu Lenku.
Nakon smrti mezimice, voljene ćerke Lenke, Lazar je živeo povučeno, iako to nije uticalo na njegovo bogatstvo koje je nastavilo da raste. Bio je veliki dobrotvor srpske sirotinje i mecena i prijatelj mnogih umetnika.
Tu je spadao i Laza Kostić kojeg je Lazar posećivao u Somboru sve do pesnikove smrti 1910. godine.
Lazar Dunđerski umro je 1917. godine u dubokoj starosti u Bečkom sanatorijumu kao najbogatiji Srbin Vojvodine.
Sahranjen je u Srbobranu u porodičnoj kapeli Svetog Georgija pored oca i voljene ćerke.
Gedeon Geda Dunđerski je godinu posle smrti sestre doktorirao prava u Budimpešti u 21. godini. Kao ravnopravni ortak sa ocem upravljao je celokupnom porodičnom imovinom. Oženio se izvesnom Teodorom Vlahović i imao dva sina, Dušana i Lazara, i ćerku Sofiju. Bio je najkrupniji zemljoposednik u Srbobranu. Imao je nekoliko spahiluka sa zamkovima, parkovima i lovilištima, nekoliko fabrika, hotel “Kraljica Marija” u Novom Sadu...
Posedovao je: pivare u Čelarevu i Zrenjaninu, kudeljaru u Čelarevu, dve fabrike špiritusa – u Srbobranu i Čelarevu, parni mlin u Srbobranu fabriku ulja u Srbobranu, kao i više industrijskih preduzeća u Novom Sadu.
U Čelarevu je podigao ergelu za uzgoj punokrvnih i polukrvnih konja. Umro je u sanatorijumu "Siesta" u Budimpešti 1939. Sahranjen je u porodičnoj kapeli u Srbobranu.
Đorđe Dunđerski
Ipak, možda nastužniju sudbinu je imao najstariji sin Lazara Dunđerskog i Lenkin brat Đorđe. On je studirao agronomiju u Nemačkoj. Živeo je na dvorcu u Kulpinu, na nekadašnjem spahiluku porodice Stratimirović, a svoje aktivnosti je usmerio na mnogobrojna industrijska preduzeća koje je posedovao od kojih su najznačajnija: Kamendin u Novom Sadu, (fabrika seruma), Kulpin u Novom Sadu (fabrika mesnih prerađevina koja je dobila ime po dobru u Kulpinu), Grafika (umetnički štamparski zavod)...
Na svom dobru u Kamendinu je imao veliku ergelu konja. Bio je saosnivač hipodroma u Beogradu i Sajma u Novom Sadu. Bio je oženjen Olgom, ćerkom generala Mitra Martinovića. Imali su sina Gedeona i ćerku Nadeždu.
Teška vremena za porodicu su nastupila nakon 1945. godine. Đorđe je osuđen zbog "saradnje sa okupatorom" i osuđen lišavanjem slobode sa prinudnim radom u trajanju od sedam meseci, ali i konfiskacijom celokupne imovine.
Kasnije je utvrđeno da, ne samo što je izbegavao da sarađuje sa okupatorskom silom i da su mu Nemci bez ikakvog pitanja oduzeli imovinu i raspolagali njom, već da je tokom Drugog svetskog rata u velikoj meri pomagao rad Matice srpske i Srpske pravoslavne crkve, pa čak i narodnooslobodilački pokret.
Kaznu zatvora nije nikada odslužio. Umro je u Novom Sadu u jesen 1950 u 84. godini života.
Godine 2008. sud u Novom Sadu je konstatovao da Đorđa Dunđerski nije imao "pošteno suđenje" i da je čitav postupak imao za cilj konfiskaciju njegove ogromne imovine i rehabilitovao ga.