Priznanje
Kako me je školska tetkica ubacila na fakultet: Istina je, majke mi!
Svaki dan me sretala na hodniku i pitala jesam li se upisao na fakultet
Izvor: Vanja Milenković
Ovo je priča koju ispričam svakom ko me pita kako sam upisao fakultet kao što je Prinston. Bilo je to 2003. godine.
U našoj gimnaziji imali smo dosta tetkica (onih koje paze da u hodnicima bude mir i red), većinom starijih žena u penziji koje nisu želele mirne penzionerske dane, već posao koji nije pretežak, a pruža im priliku da prekrate usamljenost i osećaju se korisno. Sve su one u principu ljubazne, ali naleti poneka namrgođena koja je rešila da zavodi red i disciplinu.
Ipak, jedna se posebno izdvajala. Zvala se Rouz i bila je najsimpatičnija i najdruželjubivija od svih. Uvek bi tokom ručka malo ćaskala s mojim društvom i sa mnom, brinući da ne upadamo u neke tinejdžerske probleme i da ne zapostavljamo učenje. Sve u svemu, jedna fina žena koja je, valjda, znala da smo dobra deca i brinula da to tako i ostane. Nismo znali ništa o njoj, ali nam je zbog svega ovoga bila baš draga.
Te 2003. godine, završavao sam srednju školu i prijavio se, između ostalog, na Prinston. Nekih nedelju dana pre nego što sam očekivao da stigne odgovor, Rouz me je svakog dana pitala: "Ima li nešto novo? Jesi li primljen?"
Svakog dana, bez izuzetka. Malo mi je to već dosadilo, pored sve napetosti oko upisa, nije mi trebalo da me neko svakodnevno zapitkuje, pa sam joj rekao: "Rouz, čim saznam, odmah ću Vam reći.”
Ono što te selo naučilo, neće ni škola ni grad: Ovako smo odrastali u prirodi!