Sećate se kad smo jeli 'leba i masti, a popara bila poslastica: Priča koja budi osmeh!

Divan je osećaj kada čovek posmatra kako njegova deca rastu, postaju ljudi i pritom gomilaju godine… A lepota tog osećaja prestane kada godine dece oduzmeš od svojih, pa shvatiš koliko zaostaješ za njima, iako bi neko nedovoljno logičan zakljućio kako oni zaostaju za tobom. Ali to je večna priča o gledanju optimiste i pesimiste na čašu napunjenu do polovine. Pesimista će reći kako je to poluprazna čaša, a optimista da je čaša polupuna.

Početak teksta asocira na priču o trenutku kada roditelj shvati da su njegova deca odrasla. To saznanje podrazumeva sažimanje prošlosti s realnim pogledom na budućnost. Ta rečenica podseća na odlomke iz nekog političkog govora, pa ću je razjasniti na konkretnom, to jest na mom primeru, prateći samo jedan detalj i njegovu promenu kroz godine.

Kad sam bio dečak, majka me je hranila onim što se zatekne u kući. Poslastica je bila – hleb namazan mašću i posoljen morskom solju. Dodatak aleve paprike bio je luksuz! Ta poslatica se zvala lebamasti. Danas mi je jasno da to nije bila poslastica već glavno jelo, a poslastica je bila hleb namazan mašću i preliven šećerom. I ta hrana se zvala lebamasti, ali je služena kao desert i jela se tokom cele godine. U jesen je pravljen pekmez od šljiva. Komšinica je pitala komšinicu: „Kada pečete pekmez?” To je bilo veoma pragmatično pitanje, jer se pekmez, u mom novobeogradskom detinjstvu, pripremao ispred ulaza petospratne zgrade. Znalo se tačno kog dana neko pravi pekmez, a ostali pomažu. Isti princip je bio u vreme svinjokolja, obično oko 29. novembra. Pre neki dan sam bistro zaključio da se svinje više ne kolju ispred solitera zato što se ne slavi 29. novembar, dan nekadašnje države, njenih republika i pokrajina.

Jugo: Najjeftiniji automobil koji smo voleli, u Americi postao predmet šale! (VIDEO)

Iako su svi imali masti i pekmeza, izlazak pred kuću s namazanim hlebom izazivao je euforiju. Oko nosioca namazane štafete okupe se drugari i viču uglas: „prvi bezec”, „drugi bezec”, „treći bezec” i tako redom. Tek nedavno sam shvatio poreklo te reči, iako sam njeno značenje saznao u detinjstvu. „Prvi bezec” znači da će onaj ko je to izgovorio prvi zagristi namazani hleb. A reč bezec je imenica izvedena iz glagola bezecovati, što znači – rezervisati. Viknuti „bezec” značilo je isto što i staviti na astal u restoranu karticu s oznakom „reserve”.

Strahovitu promenu u odnosu prema hrani, to jest životu koji vodi ka odrastanju donele su zemičke i viršle, a za malo bogatije zemičke i kobasice, pa sve topreliveno senfom. Postojali su crveni kiosci u kojima se prodavao samo taj proizvod, preteča brze hrane. Kad nemaš para za kobasicu ili viršlu, zamoliš prodavca da ti za nižu cenu proda samo zemičku i senf. Kakva poslastica!

U to vreme se prepričavala sledeća dosetka. Dolazi stariji gospodin pred kiosk, naruči samo zemičku i pita koliko košta senf? Senf je besplatan, kaže prodavačica. Onda mi dajte dva kilograma!

Posle toga, u zemlje iza gvozdene zavese došlo je najjače američko oružje proizvedeno u svrhe zaglupljivanja naroda, jer je decu odvojilo od tradicije zvane porodični ručak. Mek Donalds je doneo u Beograd brzu hranu i kilograme koji se lepe kao čičak na kosu. Doneo je i naviku da se jede u kolima, pa su ubrzo otvorene brojne pekare u kojima se sve uglavnom pravi od masnog testa, a pritom se jede na ulici ili za volanom.

I gde je tu priča s početka, deca i njihovo odrastanje? Moji klinci su gutali sve što im majka stavi pred nos. Naučili smo ih da mora da se jede ono što je skuvano za taj dan. Supruga skuva kelj, a moji tada petogodišnji blizanci udaraju kašikom o astal i pitaju: „Šta je to?” „To je kupus, takozvani kelj!”, kažem ja. „Mi ne volimo kupus takozvani kelj”, kažu oni. (U njihovoj rečenici nema zareza i znaka uzvika, jer tada nisu znali interpunkciju.) „Zavolećete!”, kažem ja i sipam mirišljavi kelj u tanjir. Oni protestuju ali jedu. Kada danas uputim supruzi neku primedbu na račun jela, blizanci me pogledaju i kažu: „Zavolećeš.” Ali nije to suština ove priče.

Moja tri klinca, moje bebe kako ih zovem, iako jedan ima trideset i šest a blizanci po dvadeset i sedam godina, prošli su kroz sve faze odrastanja uz hranu. Moja supruga je s Bulbuldera, a tamo se lebamasti jelo i u vreme kada su se moji klinci dohvatili nogu. U ovom delu priče pojavljuje se moj otac, Dušan. On je smatrao da supruga i ja ne hranimo decu kako bi trebalo. Kad krenemo na more, zaključi kako smo „malo prećerali, pa ugojili đecu”. Kada se vratimo s mora, on konstatuje: „Đe ‘vako upuštiste đecu.” Ta rečenica je bila dovoljan razlog da moj otac, a njihov deda, pređe na svoje mere povratka upuštenih kilograma.

Halo, ovde Žika Pavlović permanentno: Lik koji je volela cela Jugoslavija! (VIDEO)

Glavni metod je bilo spremanje popare u jutarnjim časovima. Ostale obroke neću nabrajati jer je primer popare dovoljan za priču o trenutku kada sam shvatio da su moje bebe odrasle i postale ljudi. Moj otac je pripremao poparu tako što su klinci trčali oko njega, a on je hvalio jelo kao da im nudi šatobrijan za tri osobe. Zajedno su sekli hleb, sipali kajmak, odnosili šerpu na šporet, a sve je bilo praćeno očevim sladokusnim mljackanjem naprazno uz reči: „Uh, uh, što je ovo lijepo.” Moja majka, izvanredna kuvarica, koja nikada nije pohvalila neko svoje jelo, posmatrala ih je s osmehom i malo zavisti, jer moj otac nikada nije uzeo šerpu u ruke dok nije dobio unuke. U međuvremenu, umrli su moj otac, moja majka i roditelji moje supruge, deca su rasla, sticala diplome, dobila posao, postali uspešni mladi ljudi, najstariji sin se oženio i ima svoj stan, a ja nikako nisam uspevao da uhvatim trenutak koji će me ubediti da su zaista odrasli.

I dogodilo se. Jednog dana probudio me poznati miris, koji godinama nisam osetio. Dolazio je iz kuhinje. Pritajio sam se jer sam čuo čudne glasove: „Uh, uh, uh, što je ovo lijepo.” Odškrinuo sam vrata i video sinove kako sede za stolom, a pred njima tanjiri puni popare koju su sami pripremili. Zatvorio sam vrata, otišao u spavaću sobu i zažmurio. Miris popare je i dalje dopirao iz kuhinje, a učinilo mi se da čujem majku i oca.

Piše: Vanja Bulić

Raspust u prirodi: Detinjstvo za poželeti vratiće vas u neke lepše dane! (FOTO)