Natali Morgan podelila je na Fejsbuk fotografije na kojima nakon indukovanog porođaja u naručju drži svoju kćerku Eleanor Žozefinu, koja je prestala da diše u 40. nedelji trudnoće. Ova 29-godišnjakinja iz Floride i njen suprug Brajan poručili su svim roditeljima da ne uzimaju svoju decu zdravo za gotovo.
U svom postu na Fejsbuku Natalie se obratila prijateljima, ali i svima drugima koji će čitati njenu priču.
"Ovo je moja molba. Bit će neprospavanih noći, menjanja pelena više puta u jednoj minuti, bljuckanja koje će završiti u vašoj kosi... Svaki put kad se to dogodi, svaki put kad se osećate bespomoćno i želite pobeći, molim vas, setite se moje priče."
Pročitajte u celini šta je napisala slomljena majka:
"Znala sam. Jednostavno sam znala"
Natali je noć pre osetila svoju devojčicu kako se javlja i lupa. Kad se probudila, beba se nije micala. Uzela je kućni fetalni doppler, koji meri otkucaje bebinog srca, ali nije čula ništa.
"Znala sam. Jednostavno sam znala. Nisam želela znati. Želela sam da ne budem u pravu, ali sam ipak znala", opisala je prve misli.
U bolnici je bila na pregledu ultrazvukom. Nakon što su sestra i doktor izmenili par nervoznih pogleda, doktor se okrenuo prema Natali i njenom suprugu i rekao: "Žao mi je... nema ničega".
"Moje telo trebalo je da je štiti, a umesto toga ju je ubilo. Bila sam trudna 40 nedelja i 6 dana."
"Molim te, probudi se devojčice. Zašto nećeš da zaplačeš za mamu?" Morala je proći kroz indukovani porođaj.
"Ponudili su mi epiduralnu, ali nisam ju mogla prihvatiti. Trebala mi je bol, agonija i muka kao ogledalo onog što sam osećala u srcu. To je bila najteža stvar koju sam ikad uradila. Borila sam se sa nepodnošljivim kontrakcijama... znajući da je to uzaludno. Rađala sam beživotno dete. Neće biti sreće na kraju koja bi mi pomogla da zaboravim na bol. Bol će, za razliku od moje devojčice, živeti zauvek. Tada su je napokon, nakon paklenih sati trudova, stavili na moja prsa - prelepu, ali beživotnu. Nije bilo razloga očekivati taj mali prvi plač od nje. Umesto toga, ja sam jecala.
Kroz suze sam je molila da se probudi: "Molim te, probudi se devojčice...molim te, probudi se. Zašto nećeš da zaplačeš za mamu? Molim te, molim te, molim te... samo se probudi".
Bila je divna. Bila je savršena na svaki način. Volim je, i praznina koju sam osećala, i još uvek osećam, ne može se opisati. Proveli smo sa njom šest sati."
Izneverila sam svoju prekrasnu kćerku
Tokom tog vremena, Natali kaže da su napravili stotine fotografija. Došao je i profesionalni fotograf, koji pružaju dar sećanja roditeljima koji su izgubili dete. Okupali su je, počešljali joj kosu, držali je u naručju, ljubili i govorili joj koliko je vole.
"Stalno sam se izvinjavala što sam je izneverila. O, kako sam izneverila svoju prekrasnu kćerku."
11. septembra oko 11 i 30 Natali i Brajan oprostili su se od Eleanor Žozefine.
"Dok sam stajala sama iznad nje i provela zadnjih par minuta sa njom, krv mi je curila niz noge na pod. Nije me bilo briga - moja materica je plakala. Cela sam plakala. Gledajući kako je odvoze, slomila sam se. Moj život završio je tada i tamo. Odvezli su me iz bolnice i vrištala sam celim putem", napisala je slomljena majka.
Svoju poruku završava molbom svim roditeljima: "Sve što vas tražim je da u najmračnijim trenucima sa vašom bebom - kad ste pred kraj snaga i osećate kao da ne možete dalje uz samo sat ili dva sna tokom noći - umesto da molite bebu da spava i pojedu vas frustracije i iscrpljenost, nađete najmanji komadić snage kako bi mogli nastaviti, i recite molitvu zahvalnosti za vaše dete, koliko god to u tom trenutku bilo teško. I ako želite, pomolite se i za mene i za sve majke kojima su deca prerano oduzeta. Pomolite se za moju prekrasnu, prekrasnu Eleanor koja nikad nije upoznala život izvan materice.
Molim vas. Uradite to za Eleanor. I uradite to za njenu mamu koja je voli i kojoj neopisivo nedostaje."