Tužna sudbina
Životni brodolomi i tragičan kraj Sergeja Jesenjina: Večiti beskućnik mračnih skandala!
Od detinjstva pa sve do 30. godine kada je izvršio samoubistvo, veliki pesnik doživljavao je poraz za porazom
Autor:
Sudbina Sergeja Jesenjina, i ljudska i pesnička, teško da ima premca u ruskoj, pa i u svetskoj književnosti.
Zlatokosi seoski lepotan iz šuma breze brzo je svojim lirskim strofama, blistavim kao proleće, pridobio otmeni pesnički Petrograd, kada ga je 1917. zatekao oktobarski udar.
Tragičan kraj Magi iz grupe EKV: Pad crnog anđela! (FOTO, VIDEO)
To novo doba i novi ljudi tražili su drugačije pesme od Jesenjinovog nežnog "sveta mog drevnog", a on sam je primao revoluciju "na svoj način, seljački". Nesporazumi, obostrani, bili su neizbežni. Nisu mu opraštali što je želeo da ostane svoj, pa zato i nisu priznavali vrednost čak ni njegovim pesničkim vrhuncima.
Rekli su da njegove pesme melanholije i klonulosti ruše veru mladom naraštaju u budućnost revolucionarnog pohoda. Pesnikovo ime i knjige izbegavani su i zabranjivani u SSSR-u tri decenije, sve do sredine pedesetih, ali se njegova popularnost u ruskom narodu samo povećavala. Kada nisu štampane, njegove pesme su prepisivane i davane iz ruke u ruku.
Trnovit put Sulejmana Veličanstvenog: Od siromašnog alkoholičara do svetske zvezde!
Jesenjinov život bio je često težak, dramatičan, a stalno proleterski: uvek je živeo jedino od honorara za svoje pesme i ostao večiti beskućnik - nikada nije imao ni svoj sobičak.
Prijatelji su ga napijali vinom, žene mu pile krv, zapisao je Maksim Gorki, njegov odani prijatelj. "Crni ljudi" ga nisu ostavljali na miru, nikada. Tek poslednjih godina je otkriveno da u tajnim i specijalnim arhivima Lenjinove i Staljinove tajne policije ima mnogo poverljivih dokumenata o Jesenjinu: prijave doušnika, zapisnici policije, pozivi na suđenja...
Gatara joj predvidela budućnost: Jednog dana bićeš kraljica! (FOTO)
U strahu je na samom kraju života, u 30. godini, spalio je svoje rukopise, a ne zna se ni koje ni koliko. Izbegao je poslednje hapšenje i suđenje, spasavši se begom u psihijatrijsku bolnicu. Nisu uspeli da ga osude, sahranjen je pre toga, a ni do danas nema konačnog odgovora - da li se obesio ili je ubijen?
Žene su pratile Jesenjina stalno, još od njegove rane mladosti. Obožavale su ga kao čoveka retke lepote i pesnika čiji su stihovi osvajali njihova srca. Zanesen njihovim duhom i lepotom, napisao im je svoje najlepše ljubavne pesme, a strašne sudbine pojedinih žena tragične su stranice i njegove biografije.
Ženio se tri puta: jednu ženu mu je mučila i ubila ruska tajna policija, a jedna je izvršila samoubistvo na njegovom grobu.
Jesenjinov život je bio buran, a takve su bile i njegove ljubavi. Živeo je kao skitnica, a gotovo uvek je bio siromašan. Nikada nije imao nikakav imetak, osim svog kofera. U tuđim stanovima proveo je sve godine u Moskvi.
Životna priča Ksenije Pajčin: Burne veze, skandali i lepota koja ju je koštala života
Živeo je od sporo isplaćivanih honorara za svoje pesme, a od tih rubalja odvajao je za sestre Kaću i Šuru, koje je doveo iz Konstantinova da upišu gimnaziju u Moskvi. Jesenjinova mladost opora je sudbina seljačkog momka, došljaka u grad, koji je od imetka doneo samo svoje pesme i ogromnu volju da uspe.
Ali, njega je više od nemaštine pogađala sudbina njegovih pesama. Nije doživeo priznanja sa svu onu lepotu koju je njegova lirika dala ruskoj poeziji XX veka. Bolelo ga je njihovo pisanje da je on pesnik mračnog pijanstva i skandala, dekadent čiji stihovi truju...
Jesenjinovo pesničko ime, kad je imao samo dvadeset godina, već su krasili antologijski stihovi nezaboravne lepote, poput Pesme o keruši. Kerušino stradanje iz pesme je istinit događaj iz Jesenjinovog sela Konstantinova.
Smrtno zaljubljena u pogrešnog: Ovako je Onazis uništio život Mariji Kalas!
Svetsku slavu Pesme o keruši prati i nezaboravni zapis Maksima Gorkog. Pri susretu s Jesenjinom u Berlinu 1922. godine, stihovi ove pesme potresli su Gorkog, a pesnika rasplakali.
"Zamolio sam ga da mi recituje pesmu o keruši, kojoj su oduzeli sedmoro štenadi i bacili ih u reku.
- Ako se niste umorili...
- Mene stihovi ne umaraju, reče Jesenjin, i nepoverljivo upita: Zar vam se dopada pesma o keruši?
Rekoh mu da je, po mom mišljenju, on prvi u ruskoj literaturi koji piše tako lepo i sa iskrenom ljubavlju o životinjama.
- Da, ja veoma volim životinje, reče Jesenjin zamišljeno i tiho... Kada je izgovorio poslednje stihove, "Pale su i njene oči pseće, kao zlatni sjaj zvezda u sneg", i u njegovim očima takođe zablistaše suze.
Tad sam pomislio da je Jesenjin ne toliko čovek, koliko instrument, harfa, koju je priroda stvorila samo za poeziju, da izrazi beskrajnu tugu spoljnog sveta, ljubav prema svemu što živi na svetu i milosrđe, koje od svega drugog zaslužuje čovek", zapisao je Maksim Gorki njihov razgovor.
Najvoljenija srpska carica Milica: Vladarka izuzetne mudrosti i dobrote!
Uveče 27. decembra, Jesenjin je u restoranu svog hotela zamišljen i tužan. Posle večere je dugo sedeo sam, nervozno pušeći, tonuo u nesanu misao. Umoran, duševno bolestan, očajan, on katkad ustane, šeta, gleda kroz prozor u snežnu noć punu oblaka i magle, pa opet skrušeno seda, nastavlja pušenje, i trlja čelo. Rob utisaka i preteranih crnih uobrazilja, zlovoljan i utučen, ostaje tako do ponoći i do bezumne svesti kada usplahireno počinje da juri hodnicima; onda kuca na vrata komšija i moli da ih otvore i preklinje da ga puste unutra.
Ali u mutnom sjaju dubokih i bešumnih hodnika nigde nikog: ni žene, ni brata, ni prijatelja. On juri u svoju sobu, razbacuje nameštaj, pravi nered i u užasu, opet reže nožem vene, zatim prebacuje u čošku sobe preko cevi za parno grejanje uže od prtljaga, navlači omču oko vrata. Posle ponoći izmedu noći 27. i 28. decembra 1925. godine izvršava trostruko samoubistvo: rezanjem vena, vešanjem i gorenjem uz cev za parno grejanje.
Jutros u košari, gde sja, šuška niz rogoza žućkastih i krutih, sedmoro je oštenila kučka, sedmoro je oštenila žutih. Do u sumrak grlila ih nežno i lizala niz dlaku što rudi, i sliv'o se mlak sok neizbežno, iz tih toplih materinskih grudi.
A uveče, kad živina juri, da zauzme motke, il' prut jak, iziš'o je tad domaćin tmurni, i svu štenad potrp'o u džak. A ona je za tragom trčala, stizala ga, kao kad uhode... I dugo je, dugo je drhtala, nezamrzla površina vode. Pri povratku, vukuć' se po tmini, i ližući znoj s bedara lenih, mesec joj se nad izbom učini kao jedno od kučića njenih.
Zurila je u svod plavi, glatki, zavijala bolno za svojima, a mesec se kotrljao tanki i skrio se za hum u poljima. Nemo, ko od milosti il' sreće, kad joj bace kamičak niz breg, pale su i njene oči pseće, kao zlatni sjaj zvezda u sneg.
(Pesma o keruši)
Životna priča Jovanke Broz: Misterija nedokazane krivice prve dame Jugoslavije