Zašto se toliko često zaljubljujemo u ljude s kojima kasnije ne umemo da živimo? Na početku veze sve deluje jednostavno: privlačnost, uzbuđenje i osećaj da smo konačno pronašli nekoga ko nas razume. Ipak, upravo izbor osobe s kojom ćemo provesti život jedna je od odluka u kojoj najčešće grešimo. Ponekad nas privuku osobine koje će nas kasnije nervirati, dok kod ljudi koji bi nam zaista odgovarali ne prepoznajemo ono što tražimo.
Psiholozi i autori koji se bave ljubavnim odnosima izdvajaju devet razloga zbog kojih biramo pogrešne partnere – i objašnjavaju zašto za uspešan brak ljubav ponekad nije dovoljna.
1. Ne poznajemo dovoljno dobro sami sebe
Kada razmišljamo o tome kakvog partnera želimo, obično se služimo prilično neodređenim opisima. Želimo nekoga ko je prijatan, zabavan, privlačan, avanturističkog duha i s kim možemo lepo da provodimo vreme. Međutim, to ne znači da zaista razumemo šta nam je potrebno da bismo bili srećni u vezi. Još manje razumemo šta je potrebno da ne bismo neprestano bili nezadovoljni.
Svako od nas nosi određene emocionalne probleme, nesigurnosti i nezrelosti. Problem je u tome što često ne poznajemo njihove konkretne oblike. Niko nas nije naučio da pažljivo osluškujemo sopstvene reakcije i razumemo zbog čega se ponašamo na određeni način.
Zato jedan od najvažnijih zadataka u ljubavi nije samo upoznavanje druge osobe već i upoznavanje samog sebe. Potrebno je da razumemo sopstvene neuroze: šta nas izluđuje, zbog čega se povlačimo, šta u nama izaziva bes i na koji način očekujemo da nas partner umiri.
Dobra veza ne podrazumeva dvoje potpuno zdravih i emocionalno stabilnih ljudi. Takvih je, uostalom, veoma malo. Mnogo je realnije da je reč o dvoje nesavršenih ljudi koji su uspeli da upoznaju međusobne slabosti i pronađu način da žive s njima, a da pritom ne unište odnos.
Sama pomisao da možda nismo toliko jednostavni i prijatni koliko volimo da verujemo trebalo bi da nas navede na razmišljanje pre nego što se upustimo u ozbiljnu vezu.
Možda smo skloni tome da pobegnemo čim se neko naljuti na nas. Možda ne možemo da podnesemo kada nas neko prekida dok radimo. Možda ni sami ne razumemo zbog čega se u određenim situacijama osećamo ugroženo ili odbačeno.
Upravo takve osobine mogu godinama kasnije da postanu izvor ozbiljnih problema. Zato bi jedno od najvažnijih pitanja na početku veze trebalo da bude: „Na koji način si ti zapravo komplikovana osoba?“
Problem je što upoznavanje sopstvenih slabosti nije nimalo lako. Ponekad su potrebne godine, pa i ozbiljna životna iskustva, da bismo shvatili šta nas zaista pokreće.
Dok smo sami, često nismo ni svesni koliko su naše reakcije snažne. Kada se naljutimo, možda nećemo vikati ako nema nikoga da nas čuje. Kada pripremamo večeru, možda ćemo biti potpuno mirni jer niko ne pokušava da nam promeni planove. A kada se neko umeša u naš pažljivo organizovan život, možemo pokazati stranu sebe za koju nismo ni znali da postoji.
Jedna od najvećih prednosti samostalnog života jeste upravo iluzija da smo smireni, opušteni i jednostavni za saradnju.
Ako ne razumemo sopstveni karakter, teško možemo da znamo kakva osoba bi zaista mogla da živi s nama.
2. Ne poznajemo dovoljno dobro druge ljude
Ovaj problem dodatno komplikuje činjenica da ni drugi ljudi ne poznaju dovoljno dobro sami sebe. Bez obzira na to koliko je neko emotivno komplikovan, ni sam možda ne ume da objasni šta mu smeta, šta ga povređuje i zbog čega reaguje na određeni način.
Zato pokušavamo da budućeg partnera upoznamo kroz različite situacije. Posmatramo kako se ponaša prema porodici, kakvi su mu prijatelji, kako razgovara s ljudima i kako reaguje kada stvari ne idu po planu. Sve to može biti korisno, ali nije dovoljno.
Takvo upoznavanje ponekad liči na pokušaj da upravljamo avionom nakon što smo samo nekoliko puta pustili papirni avion da poleti kroz sobu.
U idealnom svetu, budući supružnici prošli bi detaljnu psihološku procenu, uz pomoć stručnjaka koji bi im pomogli da razumeju međusobne karaktere. Možda će takva praksa jednog dana postati uobičajena, ali danas nam takva ideja još uvek zvuči kao šala.
A zapravo bi bilo veoma korisno da pre braka znamo kako druga osoba reaguje na moć, poniženje, kritiku, intimnost, novac, decu, vernost i stotine drugih svakodnevnih životnih situacija.
Umesto toga, često donosimo zaključke na osnovu veoma malo informacija.
Oblik lica, način na koji se neko smeje, boja očiju, držanje ili način govora mogu nam stvoriti utisak da smo upoznali nečiju ličnost. Međutim, to je otprilike kao kada bismo na osnovu fotografije nuklearne elektrane pokušali da zaključimo kako funkcioniše cepanje atoma.
Skloni smo tome da na osnovu nekoliko sitnih detalja zamišljamo čitav karakter osobe. Naš mozak popunjava praznine i stvara sliku koja nam deluje uverljivo, iako za nju nemamo dovoljno dokaza.
Zato često volimo predstavu o nekome mnogo pre nego što zaista upoznamo tu osobu.
Ako želimo da brak bude stabilan, moramo mnogo ozbiljnije da pristupimo upoznavanju budućeg partnera. Naše uobičajene društvene navike u tom pogledu daleko su od onoga što bi bilo razumno.
3. Ne znamo šta nas zaista čini srećnim
Verujemo da svi tražimo sreću, ali nije uvek tako jednostavno. Ponekad zapravo tražimo ono što nam je poznato, čak i kada nas to čini nesrećnim.
Prva iskustva ljubavi stičemo još u detinjstvu. Tada učimo kako izgleda bliskost, šta znači biti voljen i kako se ponašaju ljudi koji su nam važni. Međutim, ta rana iskustva nisu uvek zdrava.
Za neke ljude ljubav se od početka povezivala s kontrolom, ponižavanjem, napuštanjem ili emocionalnom nedostupnošću. Ako smo takvu dinamiku upoznali još kao deca, moguće je da ćemo je kasnije nesvesno tražiti i u odraslim vezama.
Zato nam osoba koja je stabilna, pouzdana, razumna i emocionalno dostupna ponekad deluje neobično, pa čak i dosadno.
Nasuprot tome, privlače nas ljudi koji nas frustriraju na način koji nam je odavno poznat. Ne zato što su dobri za nas, već zato što u nama bude osećanja koja smo naučili da povezujemo s ljubavlju.
Upravo zbog toga ponekad biramo pogrešne partnere: oni pravi nam deluju pogrešno jer nemamo dovoljno iskustva sa zdravom ljubavlju.
Potpuna emocionalna sigurnost ne mora nam odmah pružiti uzbuđenje na koje smo navikli. A to ne znači da je takva veza manje vredna.
4. Toliko se plašimo samoće da pristajemo na pogrešnu ljubav
Ako želimo da izaberemo dobrog partnera, morali bismo da budemo dovoljno zadovoljni sopstvenim životom da možemo da provedemo i nekoliko godina sami.
Drugim rečima, trebalo bi da budemo sposobni da podnesemo samoću, čak i kada bismo mnogo više voleli da imamo nekoga pored sebe.
Nažalost, društvo nakon određene životne dobi čini samostalan život prilično neprijatnim.
Društveni život se menja, prijatelji ulaze u brakove, osnivaju porodice i sve ređe imaju vremena za spontana druženja. Parovi ponekad nesvesno izbegavaju da pozivaju prijatelje koji su sami, dok se odlazak u bioskop ili restoran bez društva često doživljava kao nešto neobično.
Tu je i pitanje intimnosti. Uprkos svim slobodama savremenog života, mnogim ljudima nije lako da pronađu prilike za fizičku bliskost, naročito kada žele stabilan i redovan odnos.
Bilo bi mnogo lakše kada bismo živeli u društvu koje pruža više mogućnosti za zajednički život, druženje i bliskost, bez obaveze da sve to bude povezano s partnerskim odnosom.
Kada bi ljudi imali dovoljno društva, prijatelja i mogućnosti za intimnost i bez braka, možda bi mnogo pažljivije birali s kim žele da provedu život.
Nekada je brak bio gotovo jedini društveno prihvatljiv način da se dođe do seksualne bliskosti. Ljudi su zbog toga pristajali na odnose koji možda nisu bili najbolji izbor.
Danas imamo više slobode da biramo, ali strah od samoće i dalje postoji. Želja za društvom i pripadanjem često nas navodi da ostanemo u vezama koje nam zapravo ne odgovaraju.
5. Previše verujemo ljubavnim instinktima
U prošlosti je brak uglavnom bio racionalna odluka. Ljudi su povezivali porodice, imovinu i društveni položaj. Romantična osećanja nisu nužno bila najvažniji kriterijum.
Takav pristup bio je često hladan, nepravedan i ograničavajući, zbog čega smo se s vremenom udaljili od njega.
Na njegovo mesto došla je romantična ljubav, a s njom i uverenje da je dovoljno pronaći osobu koju volimo.
Često nam se čini da je sama zaljubljenost dokaz da je izbor ispravan. Ako ne možemo da prestanemo da mislimo na nekoga, ako osećamo snažnu fizičku privlačnost i ako nam je lepo zajedno, zaključujemo da smo pronašli pravu osobu.
Ipak, takva osećanja ne govore nam mnogo o tome kakav će neko biti kao supružnik.
Zanimljivo je da nam se danas detaljno razmišljanje o izboru partnera često čini neromantičnim. Pravljenje spiska prednosti i nedostataka deluje hladno, a analiziranje nečijeg karaktera kao da kvari čaroliju zaljubljenosti.
Romantična predstava nalaže nam da odluke donosimo spontano, vođeni osećanjima i intuicijom.
Ali upravo takva nepromišljenost može biti opasna kada je reč o odluci koja će oblikovati čitav naš život.
To ne znači da treba zanemariti ljubav i privlačnost. Znači samo da one ne bi smele da budu jedini kriterijumi.
6. Niko nas ne uči kako da volimo i gradimo zdrav odnos
Vreme je da počnemo da razmišljamo o trećoj vrsti braka: psihološkom braku.
Prvi model bio je zasnovan na praktičnim interesima, imovini i društvenom položaju. Drugi je stavio romantičnu ljubav u središte odnosa. Treći bi trebalo da se zasniva na razumevanju psihologije, karaktera i emocionalnih potreba oba partnera.
Danas u brak ulazimo s vrlo malo znanja o tome šta nas čeka.
Možemo godinama da proučavamo različite oblasti, čitamo knjige, završavamo škole i usavršavamo se u poslu, a da se pritom gotovo nikada ozbiljno ne pripremimo za zajednički život s drugom osobom.
U brak ulazimo bez temeljnog razumevanja sopstvenih problema, partnerovih slabosti i načina na koji se naše ličnosti međusobno uklapaju.
U prošlosti su se budući supružnici često procenjivali prema kriterijumima kao što su:
- Kakva im je porodica?
- Koliko imovine poseduju?
- Koliko su kulturno i društveno slični?
Tokom romantične ere kriterijumi su se promenili. Ljudi su počeli da traže osobu o kojoj ne mogu da prestanu da razmišljaju, s kojom osećaju snažnu strast, koja im se dopada i s kojom mogu satima da razgovaraju.
Međutim, potrebno nam je nešto više od toga.
Trebalo bi da znamo:
- Koje emocionalne probleme i slabosti nosi naš partner?
- Da li možemo zajedno da odgajamo decu?
- Da li smo spremni da se međusobno menjamo i razvijamo?
- Možemo li ostati prijatelji čak i kada zaljubljenost oslabi?
Brak ne bi trebalo da bude samo posledica snažnih osećanja već i rezultat razumevanja onoga što nas čeka.
7. Pokušavamo da zauvek sačuvamo srećne trenutke
Ljudi imaju snažnu potrebu da prijatne trenutke pretvore u nešto trajno. Želimo da živimo u mestu koje nas je oduševilo na putovanju, da zauvek ostanemo u društvu u kojem nam je bilo lepo i da sačuvamo osećaj koji smo imali u najlepšim trenucima.
Slično razmišljamo i o ljubavi.
Zaljubljenost često povezujemo s posebnim uspomenama. Možda smo bili u Veneciji, šetali pored kanala, posmatrali zalazak sunca i večerali u malom restoranu. Sve je delovalo savršeno, a ideja o zajedničkom životu činila se kao prirodan nastavak tog iskustva.
U takvim trenucima lako poverujemo da će brak zauvek sačuvati tu sreću.
Međutim, ne postoji nikakva garancija da će osećanja koja smo imali tokom romantičnog putovanja opstati u svakodnevnom životu.
Brak ne čuva automatski najlepše trenutke. Naprotiv, on odnos premešta u potpuno drugačije okolnosti: zajedničke subote, kućne obaveze, posao, umor, decu i beskrajne sitnice koje čine svakodnevicu.
Odjednom, ono što nam je bilo zajedničko nije samo ljubav i uživanje u putovanjima već i čitav niz praktičnih obaveza. Upravo tu nastaju problemi.
Umetnost impresionizma može nam ponuditi zanimljivu lekciju o tome kako da prihvatimo prolaznost sreće.
Impresionistički slikari često su prikazivali prirodu i trenutke koji su trajali veoma kratko. Na primer, na slikama Alfreda Sisleja zimski pejzaži deluju gotovo čarobno: sunce se spušta iza horizonta, svetlost na trenutak omekšava gole grane, a sneg prekriva zemlju. Međutim, taj prizor neće trajati zauvek. Uskoro će pasti mrak, a sneg će se otopiti.
Upravo u tome leži lepota takvih slika. One nas podsećaju da nešto ne mora da traje večno da bi bilo vredno.
Isto važi i za ljubav.
Najlepši trenuci u životu često su kratkotrajni. Sreća ne dolazi u neprekidnim višegodišnjim periodima. Mnogo je važnije da naučimo da prepoznamo i cenimo trenutke zadovoljstva nego da pokušavamo da ih zauvek zamrznemo u jednom obliku.
Brak ne mora da bude način da sačuvamo zaljubljenost. Možda je mnogo zdravije da prihvatimo da će se naš odnos menjati i da će svaka njegova faza imati drugačiju vrstu bliskosti.
8. Verujemo da smo izuzetak od svih pravila
Statistika nije naročito romantična. Istraživanja pokazuju da se veliki broj brakova završava nezadovoljstvom, razvodom ili dugotrajnim sukobima.
Kada slušamo priče drugih ljudi, često možemo da prepoznamo obrasce koji dovode do problema. Znamo da se parovi razilaze zbog ozbiljnih razlika u karakteru, različitih životnih ciljeva i nemogućnosti da pronađu zajednički jezik.
Ipak, kada se sami zaljubimo, teško nam je da ta saznanja primenimo na sopstveni život.
Ne moramo to otvoreno da kažemo, ali često verujemo da se pravila koja važe za druge ljude ne odnose na nas.
Čak i kada znamo da su šanse za razvod velike, uverenje da smo pronašli posebnu osobu može nas navesti da zanemarimo sve upozoravajuće znakove.
Osoba koju volimo deluje nam jedinstveno, kao neko ko se pojavljuje jednom u milion. Zbog toga nam se čini potpuno opravdanim da zanemarimo statistiku i verujemo da će naša priča biti drugačija.
Niko ne može da nas krivi zbog želje da verujemo u posebnost sopstvene ljubavi. Ipak, bilo bi korisno da ponekad sebe posmatramo kao deo šire slike.
Ni mi nismo imuni na greške koje prave drugi ljudi.
9. Želimo da prestanemo da razmišljamo o ljubavi
Pre nego što se odlučimo za brak, mnogi od nas prođu kroz godine emotivnih uspona i padova. Zaljubljujemo se, ulazimo u veze, raskidamo, odlazimo na sastanke, doživljavamo odbijanja i suočavamo se s razočaranjima.
Nije čudno što u jednom trenutku jednostavno poželimo da svemu tome dođe kraj.
Umorni smo od neizvesnosti, emocionalnih previranja i neprestanog razmišljanja o tome da li nas neko voli, da li će nas napustiti i da li ćemo ponovo biti povređeni.
Zato brak ponekad počinjemo da posmatramo kao izlaz iz ljubavnih problema. Nadamo se da će nam pružiti sigurnost i konačno okončati emotivnu nestabilnost.Ali to je velika zabluda.
Brak ne uklanja strahove, nesigurnosti, odbijanja i razočaranja koja postoje i u samostalnom životu. Oni samo dobijaju drugačiji oblik.
Spolja, brak može izgledati mirno, stabilno i pomalo dosadno. Međutim, to ne znači da su svi problemi nestali. Naprotiv, neki od njih tek tada postaju vidljivi.
Stil / Cluber