- Stanimiru je u 64. godini dijagnostikovana demencija, a porodica je ubrzo primetila sve češće zaboravljanje i dezorijentaciju.
- Nakon što je jednog jutra izašao iz kuće i nestao, porodica ga je tri godine tražila uz pomoć policije i dojava iz različitih mesta.
- Policija je potom pronašla njegove predmete, a forenzička analiza potvrdila je da pronađeni ljudski ostaci pripadaju njemu.
Kada je moj otac Stanimir napunio 64 godine, počeli smo da primećujemo promene koje u početku nismo želeli da shvatimo ozbiljno. Zaboravljao je gde je ostavio ključeve, umeo je da postavi isto pitanje nekoliko puta u razmaku od svega desetak minuta, a ponekad bi usred razgovora zastao, pogledao nas zbunjeno i pokušao da se seti o čemu smo uopšte pričali. Govorili smo sebi da je umoran, da ga stižu godine i da je sasvim normalno da čovek povremeno nešto zaboravi.
Međutim, kada je počeo da me oslovljava imenom svog pokojnog brata, a zatim jedne večeri nije umeo da pronađe put do kuće u kojoj je živeo gotovo četiri decenije, shvatili smo da se događa nešto mnogo ozbiljnije.
Posle pregleda i niza ispitivanja dobili smo dijagnozu od koje nam se život preko noći promenio – demencija. Lekar nam je objašnjavao da bolest može postepeno da utiče na njegovo pamćenje, rasuđivanje i sposobnost da obavlja svakodnevne aktivnosti, ali niko od nas nije mogao ni da pretpostavi da će se ubrzo dogoditi ono najgore.
Otac je nestao nekoliko meseci kasnije. Nije bilo oproštaja, poslednjeg razgovora, čak ni prilike da mu kažemo koliko ga volimo. Tri godine smo ga tražili, obilazili policijske stanice, bolnice i mesta na kojima je neko tvrdio da ga je video, sve dok jednog jutra na naša vrata nisu pokucala dvojica policajaca. U rukama su držali crnu kesu, a izraz njihovih lica govorio mi je da se nada koju smo godinama čuvali upravo ugasila.
Prvi znaci bolesti koje smo pripisivali godinama
Moj otac je oduvek bio čovek koji je voleo red i rutinu. Ustajao je rano, kuvao kafu u isto vreme, čitao novine za kuhinjskim stolom i nikada nije izlazio iz kuće pre nego što proveri da li je zaključao vrata. Bio je vredan, odgovoran i pomalo tvrdoglav, ali smo upravo tu njegovu narav voleli, jer smo znali da na njega možemo da se oslonimo u svakoj situaciji.
Zato nam je bilo teško da prihvatimo da se nešto menja. U početku su to bile sitnice koje su delovale bezazleno. Zaboravljao je da li je već doručkovao, ostavljao je novčanik na neobičnim mestima, a jednom je otišao u prodavnicu po hleb i vratio se sa kesom punom namirnica koje nikada nije planirao da kupi. Kada bih ga pitao šta se dogodilo, samo bi odmahnuo rukom i rekao da mu je glava puna briga.
Pravi strah osetio sam jednog popodneva, kada je izašao da prošeta do obližnje prodavnice, udaljene svega nekoliko stotina metara, a vratio se tek posle nekoliko sati. Bio je vidno uznemiren i nije umeo da mi objasni gde je bio. Rekao je da je zalutao, iako je tim ulicama prolazio svakoga dana otkako smo se doselili u taj kraj.
Nekoliko dana kasnije odveo sam ga kod lekara. Usledili su pregledi, razgovori i dodatna ispitivanja, a onda smo dobili potvrdu da se radi o demenciji. Otac je sedeo pored mene dok nam je lekar objašnjavao šta dijagnoza znači, ali nisam znao koliko je od svega toga zaista razumeo. Samo je gledao u svoje ruke, a onda me tiho upitao:
"Sine, hoću li ja jednog dana zaboraviti i tebe?"
Nisam imao odgovor koji bi mogao da ga uteši. Rekao sam mu da ćemo biti zajedno i da ne mora ničega da se plaši, iako sam u sebi osećao da se pred nama otvara put za koji nismo bili spremni.
Jednog jutra je izašao iz kuće i više se nije vratio
Narednih meseci trudili smo se da mu život učinimo što jednostavnijim. Majka je zapisivala obaveze, ja sam mu pomagao oko kupovine i odlazaka kod lekara, a na vratima smo postavili dodatnu bravu kako ne bi mogao neprimetno da izađe kada ostane sam. Ipak, bolest nije napredovala onako kako smo očekivali, a otac je sve češće postajao nemiran, naročito predveče.
Ponekad bi tvrdio da mora da ide na posao, iako je u penziju otišao još pre nekoliko godina. Drugih dana bi insistirao da ga čeka majka, koja je zapravo sedela u susednoj sobi, ili bi tražio svog oca, koji je preminuo mnogo ranije. Najteže mi je bilo kada bi se naljutio jer smo pokušavali da ga ispravimo, pa sam naučio da ga ne ubeđujem po svaku cenu, već da ga smirim i skrenem mu pažnju na nešto drugo.
A onda se dogodilo ono čega smo se najviše plašili.
Jednog jutra majka je otišla do kupatila, a otac je iskoristio nekoliko minuta da izađe iz kuće. Kada je primetila da ga nema, prvo je pomislila da je otišao do dvorišta, ali su kapija i ulazna vrata bili otvoreni. Pozvala me je uplakana i rekla da ne može da ga pronađe.
Odmah sam seo u automobil i počeo da obilazim okolne ulice. Zvao sam prijatelje, komšije i rođake, a kada je prošlo nekoliko sati bez ikakvog traga, prijavili smo nestanak policiji. Dao sam im njegovu fotografiju, opisao odeću koju je nosio i objasnio da ima dijagnostikovanu demenciju, zbog koje može biti dezorijentisan i nesposoban da se sam vrati kući.
Te večeri nisam spavao. Majka je sedela pored telefona, svaki zvuk ju je podizao sa stolice, a ja sam neprestano izlazio ispred kuće i gledao niz ulicu, ubeđen da će se otac svakog trenutka pojaviti na kapiji, možda zbunjen i umoran, ali živ.
Nije se pojavio.
Tri godine potrage i nada koja nije želela da umre
Prvih nekoliko nedelja bilo je najteže, ali smo se i dalje držali uverenja da je otac negde pronašao sklonište ili da ga je neko privremeno zbrinuo, ne znajući ko je i odakle dolazi. Policija je proveravala informacije koje su stizale, a mi smo obilazili autobuske stanice, zdravstvene ustanove i okolna mesta. Njegovu fotografiju slali smo ljudima koje nismo poznavali, objavljivali je gde god smo mogli i zaustavljali prolaznike koji su nam delovali kao da su ga možda negde videli.
Nekoliko puta smo dobijali dojave da je čovek koji liči na njega primećen u drugom gradu. Svaki put bih seo u automobil i krenuo, ne razmišljajući o udaljenosti, troškovima ili tome koliko je verovatno da je informacija tačna. Jednom smo čak stigli do mesta udaljenog više od sto kilometara, gde je prodavačica tvrdila da je razgovarala sa starijim muškarcem koji nije znao kako se zove. Kada sam stigao, njega više nije bilo.
Majka se u međuvremenu potpuno promenila. Prestala je da ide kod prijateljica, retko je izlazila iz kuće, a očevu sobu nije želela da dira. Njegove papuče stajale su pored kreveta, jakna je visila na istom mestu, a na polici su ostale naočare koje je svakog jutra tražio. Govorila je da ne želi ništa da pomera jer će se možda vratiti i pomisliti da više nema gde da dođe.
Prošle su prve godišnjica nestanka, zatim druga, a onda i treća. Ljudi su nam govorili da moramo da prihvatimo da možda nikada nećemo saznati šta se dogodilo, ali ja nisam mogao da se pomirim sa tim. Nisam imao grob na koji bih otišao, nisam znao da li je moj otac poslednje dane proveo sam, da li je bio gladan, uplašen ili je možda negde živeo pod tuđim imenom.
Najviše me je proganjala jedna misao: šta ako je u nekom trenutku, dok je još mogao da prepozna ljude i izgovori nekoliko rečenica, dozivao mene, a ja nisam bio tamo?
Crna kesa na vratima otkrila je ono čega smo se plašili
Tri godine nakon nestanka, jednog jutra začulo se zvono. Majka je bila u kuhinji, a ja sam upravo spremao kafu kada sam otvorio vrata i ugledao dvojicu policajaca. Prepoznao sam jednog od njih, jer je bio među ljudima koji su radili na slučaju od prvog dana.
Nije morao mnogo da govori. Njegovo lice bilo je dovoljno da shvatim kako se nešto dogodilo.
Pitao me je da li je majka kod kuće, a zatim nas zamolio da sednemo. U rukama je držao crnu kesu sa službenom oznakom. Kada ju je spustio na sto, majka je počela da drhti i ponavljala da ne želi da čuje ništa loše, da je dovoljno što smo tri godine živeli bez njega i da još uvek veruje da će se vratiti.
Policajac nam je objasnio da su tokom jednog drugog postupka pronađeni predmeti koji bi mogli biti povezani sa nestankom mog oca. Među njima su bili njegov novčanik, stari metalni privezak za ključeve i dokument koji je omogućio da se potvrdi njegov identitet. Predmeti su pronađeni u napuštenom objektu na periferiji grada, na mestu koje je godinama ranije korišćeno kao privremeno sklonište.
Ubrzo smo saznali i ono što smo najviše strahovali da čujemo: nedaleko od tog objekta ranije su pronađeni ljudski ostaci, a naknadnom forenzičkom analizom potvrđeno je da pripadaju našem ocu.
Majka je ispustila čašu koju je držala u ruci. Nije zaplakala odmah. Samo je gledala u crnu kesu, kao da očekuje da će se iz nje pojaviti nešto što će policajci morati da povuku, da se izvine i kažu kako je došlo do greške. Ja sam pokušavao da postavim pitanja, ali mi je glas zastajao u grlu.
Policajac nam je rekao da istraga još traje i da se okolnosti pod kojima je otac preminuo utvrđuju. Nisu mogli da nam obećaju da ćemo ikada dobiti sve odgovore, ali su potvrdili da je njegov identitet konačno utvrđen.
Tek tada sam shvatio da tri godine nismo čekali samo njegov povratak, već i istinu koju nismo imali snage da zamislimo.
Jedna stvar iz njegove sobe promenila je način na koji pamtim poslednje dane
Kada su policajci otišli, dugo smo sedeli za stolom. Majka je držala očev privezak u rukama i neprestano prelazila prstima preko njegovih ogrebotina. Rekla je da ga je dobio od svog oca i da ga nikada nije skidao sa ključeva. Za mene je to bio običan predmet, ali sam odjednom imao osećaj da držim poslednji deo njegovog života koji je ostao u našoj kući.
Kasnije tog dana ušao sam u njegovu sobu. Prvi put posle tri godine otvorio sam fioku njegovog noćnog stočića, u kojoj su se nalazile stare račune, olovke i nekoliko papirića na kojima je zapisivao stvari koje nije želeo da zaboravi. Među njima sam pronašao cedulju sa mojim imenom i brojem telefona. Ispod je, njegovim rukopisom, stajala kratka rečenica:
"Ako se izgubim, pozovi sina."
Ne znam kada je to napisao. Možda neposredno pre nego što je nestao, možda mnogo ranije, kada je prvi put shvatio da mu pamćenje više nije pouzdano. Ali znam da sam se tada slomio, jer sam pred sobom imao dokaz da je i sam bio svestan opasnosti i da je, uprkos svemu, pokušavao da pronađe način da se vrati kući.
Dugo sam mislio da sam morao nešto drugačije da uradim, da nisam smeo da ga ostavim ni na trenutak, da sam možda mogao da ga sprečim da izađe ili da ga pronađem pre nego što bude kasno. Danas znam da ne mogu da promenim ono što se dogodilo, ali ne mogu ni da prestanem da se pitam koliko je još ljudi prošlo pored njega, a da nisu znali da pred sobom imaju čoveka koji je nekada imao porodicu, kuću i život kojem je želeo da se vrati.
Otac je nestao kao da ga nikada nije ni bilo, a nama su ostale fotografije, nekoliko predmeta i sećanja koja bolest nije uspela da izbriše. Majka i dalje ponekad pogleda prema kapiji kada čuje automobil koji se zaustavlja ispred kuće. Ja joj ne govorim da prestane. Posle svega što smo prošli, nemam pravo da joj oduzimam ni poslednju naviku koja je podseća na čoveka sa kojim je provela najveći deo života.
Napomena: Ispovest je napisana kao fikcionalna, dramatizovana priča, a ne kao potvrđen stvarni policijski slučaj.