Kanadski novinar Džef Li decenijama je živeo pod pritiskom rokova, sve dok u 60. godini nije odlučio da okrene novi list. Zajedno sa suprugom napustio je grad i preselio se na selo, gde je od dve košnice izgradio pčelarsko gazdinstvo sa čak 800 košnica. Danas kaže da mu je ovaj život doneo mir kakav u novinarstvu nikada nije imao.
Trenutak kada su razumeli šta im je činiti
U penziji, kanadski novinar Džef Li počeo je da se zanima za pčelarstvo u poznim pedesetim godinama, nakon što je njegova supruga Amanda učestvovala u neobičnom događaju u okviru jedne izložbe u Vankuveru, gde su tada živeli.
„Ušla je u providnu kabinu, ispod brade su joj postavili maticu u kavezu, a hiljade pčela počele su da joj se penju uz vrat. Bila je toliko smirena da joj je organizator predložio da počne da se bavi pčelarstvom“, priseća se Li.
„Oduvek me je privlačila ideja samostalnog života na sopstvenom imanju, umesto života u velikom gradu, u neprestanoj gužvi i trci“, kaže on.
Nakon te izložbe, oboje su upisali kurs pčelarstva i za početak nabavili samo dve košnice.
„Kada sam napunio 60 godina, preselili smo se na selo, udaljeno 350 kilometara, jer smo tamo pronašli ljude koji su prodavali pčelarsko gazdinstvo“, otkriva.
Pčelinjak zahteva strpljenje
Kao istraživački novinar u listu „Vankuver san“, radio je od svoje 21. godine i živeo veoma stresno. U redakciju je dolazio u osam ujutru, odmah se bacao na posao i iz dana u dan radio pod pritiskom rokova.
„Srednje dete mi je jednom reklo da imam nedijagnostikovan ADHD. Ne znam da li je to tačno, ali živeo sam prilično intenzivno“, priznaje.
I sa prvim pčelama bio je užurban, nagao i nespretan.
„Počeci nisu bili nimalo jednostavni. Pčele su me gadno izujedale. Dobio sam ozbiljnu lekciju jer sam svaki put kada bih otvorio košnicu radio isto kao novinar – punom brzinom, samo da što pre završim posao. Naučio sam da moram da usporim i smireno osluškujem pčele. Do kraja vikenda bio bih mnogo smireniji. Bolje sam pisao. Bio sam bolji čovek“, kaže Li.
Pčelarstvo mu je u početku bilo samo hobi, ali kada je u kompaniji, nakon dolaska novih vlasnika, počeo talas otpuštanja, počeo je da razmišlja o promeni.
„Iako sam voleo novinarstvo, imao sam osećaj da već neko vreme samo odrađujem radno vreme. A takav život je veoma loš“, kaže.
Trebalo mu je oko šest meseci da zatraži otpremninu i napusti redakciju.
Život ga je vodio neobičnom putanjom
Do novinarstva je, kako priča, stigao sasvim slučajno.
„Nakon što sam pao na prvoj godini fakulteta, zaposlio sam se u pilani, gde mi se jednog dana ruka zaglavila u delu transportne trake. Posle šest meseci oporavka počeo sam da radim u baru i tamo sam voleo da slušam priče gostiju.
Lokalnim novinama ponudio sam saradnju kao honorarni novinar, a urednik mi je ubrzo ponudio stalni posao. Rekao mi je: 'Slušaj, mladiću, važno je odgovoriti na pitanja ko, šta, gde, kada i zašto'. Zavoleo sam taj zanat“, priseća se.
Danas ima 69 godina, a prošlo je deset godina otkako je napustio novinarstvo.
„Mogao sam da proputujem svet i radim neke druge stvari. Umesto toga, krenuo sam potpuno novim životnim i poslovnim putem. I ne nameravam da usporim“, kaže.
Početak na gazdinstvu bio je pomalo šokantan jer su on i supruga tokom prve dve godine izgubili gotovo sve pčele. Ipak, postepeno su obnovili pčelinje zajednice.
Danas imaju 800 košnica i osvojili su nagrade na dve velike izložbe meda.
„Ovo je moja druga ozbiljna karijera, ali i promena životnog stava i navika. Naučio sam da uživam u životu, a bez pčela u tome ne bih uspeo. Ne verujem u penziju kao takvu. Mislim da čovek treba da radi ono što voli i da pritom uživa u životu. A kada tome dođe kraj, onda je kraj“, zaključuje Li.
Stil / Moje vrijeme