Posle jedanaest godina samačkog života nakon razvoda, Lara (47) pristaje na sastanak sa udovcem Nikolom, na nagovor prijateljice Svetlane. Očekuje prijatnu kafu i možda poznanstvo koje bi moglo da preraste u nešto lepo. Međutim, već tokom prvog susreta shvata da Nikola ima sasvim drugačiju predstavu o zajedničkom životu.
Lara se tada suočava sa izborom koji će pokazati koliko ceni sebe i slobodu koju je godinama gradila.
Pristala je na predlog prijateljice da izađe na sastanak
Imam četrdeset sedam godina. Jedanaest godina sam sama; prve dve su bile teške, ali onda su stvari nekako krenule nabolje. Odgajila sam ćerku Nastju, koja sada ima dvadeset četiri godine, a ona ima svog sina, Tomu — mog unuka.
Radim kao glavni administrator u jednoj stomatološkoj ordinaciji; trebalo mi je devet godina da dođem do te pozicije, a počela sam kao obična recepcionarka. Imam dvosoban stan, za koji sam pre tri godine isplatila kredit.
Sećam se dana kada sam uplatila poslednju ratu. Kupila sam tortu, sela na prozorsku dasku i jela je direktno iz kutije. Niko mi nije rekao da to ne smem. U tome se, čini mi se, sastojala moja sreća.
U sredu uveče pozvala me je prijateljica Sveta. Družimo se još od mog prvog posla, a ona je onaj tip osobe koja uvek želi da pomogne ljudima oko sebe da pronađu svoje mesto pod suncem.
„Laro, ima jedan čovek. Ozbiljan čovek, poslovođa u fabrici, radi sa bratom mog Dragana. Udovac, sam je već četiri godine. Ne pije, ne vara. Šta imaš da izgubiš?”
A zaista nisam imala šta da izgubim. Subota mi je bila slobodna; Nataša i Toma su otišli u posetu svekrvi. Zašto ne popiti kafu sa jednim prijatnim čovekom?
Znate li onaj osećaj kada ništa ne očekujete, a ipak se spremate kao da je u pitanju neka posebna prilika? U subotu ujutru otišla sam u tržni centar i kupila minđuše. Velike zlatne alke — već neko vreme sam ih „pikirala”.
Stavila sam karmin u boji višnje i obula čizmice sa stabilnom potpeticom — šest centimetara, nipošto neke tanke štikle. Pogledala sam se u ogledalo i dopala sam se samoj sebi. A to, uzgred budi rečeno, nije nešto što se dešava svakog dana kada imate četrdeset sedam godina.
Kafe „Medenjak”, tri sata popodne
Dogovorile smo se da se nađemo na keju. Stigla sam tačno u tri sata. Već je sedeo. Visok, ćelav, u sivom džemperu, sa satom na masivnoj metalnoj narukvici. Kada sam prišla, bacio je pogled na sat i objavio da čeka već deset minuta.
Znate li čime je počeo? Ne „zdravo”, pa čak ni „kako je prošao put?”
„Nikola. Jesi li ti Lara? Sedi. Da ti odmah kažem: ja sam ozbiljan čovek i ne volim da gubim vreme.”
Nasmejala sam se, misleći da se šali. Nije se šalio.
Konobarica je donela jelovnik, a ja sam naručila kapućino i parče pite od jabuka. Nikolaj je preko stola bacio pogled na jelovnik, a izraz lica mu se promenio – kao da su ga upravo izvadili iz frižidera. Verujte mi, dobro poznajem taj izraz lica.
„Četiri stotine dinara za pitu? Pa to je pet puta skuplje nego što bi trebalo da bude! Kod kuće to košta siću.”
On je naručio crni čaj – bez šećera, bez ičega. Moj račun je iznosio 700 dinara. Sećam se toga jer je iznos glasno izgovorio dok ga je brojao.
Prvih deset minuta bilo je čak i prijatno. Predstavio se kratko i jasno, kao da je na nekom radnom sastanku. Živi sa majkom, koja ima sedamdeset osam godina, u trosobnom stanu nedaleko od fabrike. Ima vikendicu četrdeset kilometara dalje, uz auto-put: plastenik, krompir, maline. Njegova supruga je umrla pre četiri godine.
„Sve je stizala da uradi.” Rekao je to i uzdahnuo. A ja, naivna, pomislila sam: čovek je tužan, žao mi ga je.
Zatim mu je zazvonio telefon. Javio se bez izvinjenja i glasno, tako da je ceo kafić mogao da čuje, rekao: „Da, mama. Ne, još uvek sedim ovde. Kupiću jogurt, sećam se.” Spustio je slušalicu i pogledao me kao da sam ga ometala
Podigao je ruku i savio prvi prst
Odgurnuo je šolju, sklopio šake na stolu i rekao da, pošto smo odrasli ljudi, najbolje bi bilo da odmah iznesemo uslove. Da kasnije ne bi bilo pritužbi.
Uslovi, ukratko:
„Prvo. Ne puši se i ne pije. Osim praznicima – tad je dozvoljena jedna čašica.”
Slegla sam ramenima: „Pa, dobro.” Ne pušim još od svoje dvadeset pete godine, a vino popijem samo kad Nataša svrati s tortom.
„Jasno”, pomislila sam, osetivši čak i blagi nalet dobrog raspoloženja. Pa šta ako čovek voli red?
Polako, značajno, savio je drugi prst.
„Drugo. Svakog dana mora biti toplog jela. Obavezno prvo jelo – supa ili čorba. Mama ne jede industrijski prerađenu hranu; ima problema sa želucem.”
Nisam mogla a da ne upitam: „A kompot?” Šalila sam se, naravno. A on je, sasvim ozbiljno, odgovorio da je reč o letnjem kompotu, iz vikendice, od njegovih sopstvenih ribizli.
U tom trenutku osetila sam nelagodu. Odjednom sam se setila svog braka – svih tih petnaest godina provedenih pored šporeta. Setila sam se kako bi bivši muž došao s posla, skinuo poklopac s lonca i namrštio se ako unutra nije bilo ono što je on želeo. Setila sam se i kako sam jednom propustila da pripremim večeru jer je Nataša imala visoku temperaturu, a on sa mnom nije progovorio ni reč punih nedelju dana.
Sad kuvam supu samo kad mi se jede supa. Ponekad nedelju dana živim samo na heljdi i šnicli – i sasvim mi je dobro.
Ipak, prećutala sam. Pomislila sam: možda je samo zabrinut – dešava se to ljudima.
„Treće. Nađi neki opušteniji posao. Da bi mogla da budeš kod kuće do šest sati. Mama je ceo dan sama, dosadno joj je, a ne može sama da spremi večeru.”
Spustila sam šolju na tacnu. „Nikola, pa ja sam devet godina radila da bih došla do ove pozicije.”
„Brojanje zuba – kakva karijera!” – odmahnuo je rukom. – „Administratori su potrebni svuda. Otići ćeš u vrtić i raditi tamo do pet sati.”
Sedim, gledam kako savija četvrti prst i razmišljam o svojoj stomatologiji. O tome kako ja lično pravim raspored za šest lekara i kako me upravnik hvali na sastancima. O bakama, mojim pacijentkinjama, koje mi donose čokolade i zovu me: „Laro, dušo”. Kakva karijera, dakle.
„Četvrto. Vikendi od maja do septembra – na vikendici. Svakog vikenda. Tamo ima mnogo posla, jedna osoba to ne može da postigne, a mama više nije od pomoći.”
Tada sam direktno pitala: a kada će biti moj život?
Čak se i iznenadio. Pogledao me je kao da sam dete koje ne razume najosnovnije stvari.
„Vikendica – to je život.”
Još uvek se pitam zašto sam tako dugo sedela. Verovatno zbog vaspitanja. Od detinjstva su nas učili da čoveka treba saslušati. Neprijatno je, ipak se čovek potrudio, došao je deset minuta ranije.
Zahtevi za potpunu obustavu života
Kod pete stavke, prsti su mu ponestali, pa je sa nekom vrstom zadovoljstva savio palac.
„Peto. Tvoja ćerka i unuk ne dolaze češće od jednom mesečno. Moja majka ima visok krvni pritisak i ne podnosi buku. Današnja deca su bučna.”
I tada mi je nešto „kliknulo” u glavi.
Toma ima skoro tri godine. Nedeljom zajedno pečemo palačinke. On sedi na stoličici, drvenom kašikom meša testo i sav je, od glave do pete, prekriven brašnom. To su najlepša dva sata u mojoj nedelji.
Dakle, treba da ih svedem na jednom mesečno samo zato što nečija majka ima visok krvni pritisak?
Tiho sam rekla: „Nikola, to je moj unuk.” „Pa šta? Nataša ima svoju porodicu, neka se sama snalazi. Ti si baka, a ne dadilja.”
Savio je prvi prst na drugoj ruci. Govorio je ravnodušno, bez zlobe, kao da čita uputstvo za bezbednost.
„Šesto. Skini te štikle i taj drečavi karmin. Nisi više devojka; ljudi gledaju.”
Instinktivno sam dodirnula minđušu. Bila je sasvim nova, kupljena jutros mojim sopstvenim novcem, samo zato što sam to želela. Alkica je bila topla i blago se njihala.
I odjednom sam sebe videla sa strane: elegantno obučena žena sa karminom boje trešnje sedi, a preko puta nje muškarac u sivom džemperu objašnjava joj da ona nije devojka.
Ostala je još samo jedna. Najvažnija, kako je sam rekao, naginjući se prema meni preko stola.
„Sedma. Seliš se kod nas. Izdaj svoj stan, a novac će ići porodici. Tvoj dvosoban stan donosiće oko trideset hiljada mesečno – taman koliko treba za mamu, lekove i vikendicu. Sve sam izračunao.”
"Majka me je upozorila na razvedene žene"
Ćutala sam. Moja pita, ona od četiri stotine dinara, stajala je gotovo netaknuta; još na samom početku odlomila sam viljuškom samo jedan zalogaj.
„Što me tako gledaš? Pa ja te, praktično, prosim. U tvojim godinama nemaš baš neki izbor. Četrdeset sedam, razvedena – kome si još potrebna? A ja sam pouzdan, ne pijem, a i plata mi je stabilna.”
Tada sam rekla, glasno, tako da je ceo kafić mogao da čuje:
„A zašto si uopšte pomislio da želim da se udam?”
Žena za susednim stolom ispustila je kašičicu. Konobarica za šankom se ukočila, držeći poslužavnik u rukama. A Nikola je otvorio usta, pa ih ponovo zatvorio.
„Kako to misliš? Sveta je rekla da si sama.”
„Sama. Pa šta? Ako sam sama, znači li to da automatski postajem kućna pomoćnica?”
„Šta ti je, što se tako uzrujavaš?” Pocrveneo je, ali nekako ružno, u mrljama, od vrata nagore. „Sve sam ti iskreno rekao, kao čovek. Neki drugi bi ti svašta obećali, pa bi se kasnije sama uverila. Ja ti odmah kažem kako stvari stoje.”
„Odmah, da. Upravo si mi, sasvim iskreno, rekao da ti treba kuvarica, negovateljica za majku i neko ko će raditi u bašti, oko krompira. A uz to i stan.”
„Ne preteruj!” Udario je dlanom o sto, pa se čaj prosuo po tacni. „Moja žena je tako živela trideset godina i nikad se nije žalila!”
„Jesi li je pitao?”
Pobledeo je. Shvatila sam da sam pogodila pravo u metu, i znate šta — nimalo mi ga nije bilo žao. Baš nimalo.
„Mama me je upozorila”, rekao je kroz stisnute zube. „Razvedene žene su sve takve. Pune ponosa, a bez ikakvih rezultata. Zato vas muževi i ostavljaju.”
A znate li šta je najsmešnije? Moj bivši muž me nikada nije ostavio. Ja sam njega ostavila pre jedanaest godina, sa sedmogodišnjom Natašom i dve torbe. Ali to nisam objasnila Nikoli. Zašto bih?
Moj jedini uslov
Podigla sam ruku i savila jedan prst.
„Sada sam ja na redu. Ono što ja želim. Prvo...”
Gledao je u moj prst i čekao. Verovatno je mislio da počinje cenkanje: vikendica svakog drugog vikenda, supa svakog drugog dana, unuk dva puta mesečno.
„Prvo: želim da odem. Nema drugih uslova.”
Izvadila sam novčanik i izbrojala 700 dinara — tačno 700, za moj kapućino i pitu koju nisam ni pojela do kraja. Stavila sam novac na ivicu stola, tačno ispred njega, da može da vidi.
Promrmljao je da je on, zapravo, nameravao da plati.
„Nema potrebe. Ne voliš da gubiš vreme. Pa, nemoj ga onda ni gubiti. Ni minut više.”
Ustala sam, obukla kaput i, gledajući ga pravo u oči, popravila minđušu. Polako. Neka gleda on, neka gledaju i drugi — meni ne smeta.
Dok sam prilazila vratima, čula sam ga kako dobacuje: „E pa, sedi tu sama, stara budalo.” Nisam se okrenula. Samo sam klimnula glavom konobarici, a ona mi je uzvratila blagim osmehom. Znam pouzdano da je čula sve — od prve do poslednje reči.
Na keju je duvao hladan oktobarski vetar koji je dolazio sa reke. Prišla sam ogradi, izvadila telefon i pronašla njegov broj, sačuvan pod imenom „Nikola – Svetin”. Da ga blokiram? Da, sigurna sam da je to ispravno.
Zatim je stigla poruka od Svete: „Pa, kako je bilo? Je li ti se dopalo?“
Otkucala sam odgovor, obrisala ga, pa ponovo otkucala. Na kraju sam kratko napisala: „Svetlana, nikad više. Nikoga.“ I isključila zvuk.
Neka traži vlasnicu na drugom mestu. Nisam ja stan koji se izdaje.
Stil / Dzen