Životi nekih ljudi posmatrani sa strane, deluju toliko obično da se čini kako o njima ne bi mogla da se napiše ni jedna zanimljiva stranica. Ustaju u isto vreme, odlaze na posao, nedeljom ručaju sa porodicom, pozdravljaju komšije i godinama ponavljaju iste male rituale. Njihova imena ne pojavljuju se u novinama, ne prate ih veliki skandali, niti se o njima ispred zgrada vode dugi razgovori. Oni su, jednostavno, ljudi kojima se veruje.
Takav je, gotovo čitavog života, bio i Jovan.
U naselju na periferiji malog grada, gde je proveo najveći deo svog života, malo ko bi umeo da kaže nešto ružno o njemu. Za starije komšije bio je vredan i pošten čovek, za mlađe onaj dobroćudni gospodin koji nikada nije odbijao da pomogne, a za prijatelje neko na koga su mogli da se oslone čak i kada bi ih svi drugi izneverili.
Imao je suprugu, dvoje dece, siguran posao i skromnu kuću sa dvorištem u kojem su svakog proleća cvetale ruže. Nije bio naročito pričljiv, ali je umeo da sasluša druge. Nije voleo da se hvali, mada je imao razloga da bude ponosan na ono što je stekao.
Međutim, kada je u 68. godini prvi put seo preko puta psihologa, Jovan je izgovorio rečenicu zbog koje je njegov sagovornik spustio olovku na sto.
„Doktore, ja već četrdeset godina ne spavam duže od dva sata. A znate li zašto? Zato što se plašim da će se oni vratiti.“
Da bi se razumelo kako je čovek koji je nekada bio omiljen među komšijama došao do tog trenutka, potrebno je vratiti se nekoliko decenija unazad, u vreme kada ništa nije ukazivalo na to da će njegov život krenuti putem koji niko od njegovih najbližih nije mogao ni da nasluti.
Kuća na kraju ulice u kojoj su se vrata retko zaključavala
Krajem sedamdesetih godina prošlog veka Jovan imao je tridesetak godina, suprugu Milicu i dvoje male dece. Njihova kuća nalazila se u mirnoj ulici, dovoljno udaljenoj od gradske vreve da se leti, kada bi se otvorili prozori, moglo čuti kako komšije razgovaraju preko ograda.
Nije to bila velika kuća, niti posebno uređena. Imala je dve spavaće sobe, dnevni boravak, kuhinju i mali hodnik u kojem su se zimi gomilale dečje čizme. U dvorištu su rasle dve šljive, a iza kuće nalazila se šupa u kojoj je Jovan držao alat, stare bicikle i stvari koje je godinama obećavao da će popraviti.
Radio je kao majstor na održavanju mašina u jednom velikom industrijskom preduzeću. Njegove kolege govorile su da je jedan od retkih ljudi koji mogu da prepoznaju kvar samo po zvuku motora.
Nije imao visoko obrazovanje, ali je posedovao onu vrstu praktične inteligencije koja se ne stiče iz knjiga. Razumeo je mehanizme, pamtio detalje i imao gotovo neobičnu sposobnost da satima radi na nečemu što drugima odavno dosadi.
Na posao je odlazio pre sedam sati, uvek uredno obrijan, sa metalnom kutijom za užinu koju mu je Milica pripremala prethodne večeri. Vraćao se nešto posle tri, umoran, ali retko neraspoložen.
Njegov dolazak deca su prepoznavala po zvuku kapije.
Sin Aleksandar, četiri godine stariji od sestre Jelene, obično bi prvi istrčao u dvorište. Jovan bi spustio torbu, podigao ga u naručje i pitao šta je tog dana naučio u školi. Jelena bi čekala svoj red, držeći lutku koju je uporno pokušavala da mu pokaže.
Milica ih je često posmatrala sa kuhinjskog prozora.
Kasnije će se sećati upravo tih prizora, a ne svađa koje su usledile. Govoriće da je njen muž nekada bio čovek koji nije mogao da prođe pored uspavanog deteta a da mu ne popravi pokrivač.
„Nije on bio čovek od velikih reči“, rekla je mnogo godina kasnije jednoj zajedničkoj poznanici. „Ali kad si sa njim živeo, znao si da nisi sam.“
U to vreme nije postojalo ništa zbog čega bi Milica posumnjala da će jednog dana upravo ona morati da napusti kuću koju su zajedno gradili.
Nedeljni ručkovi bili su svetinja, a komšije su se okupljale bez poziva
U Jovanovoj ulici ljudi su se poznavali mnogo bolje nego što je to danas uobičajeno. Znalo se ko je dobio dete, kome je sin otišao u vojsku, čija se ćerka udaje i ko je ostao bez posla. Komšije su jedni drugima pozajmljivale novac, pomagale oko krečenja i donosile tanjire hrane kada bi se neko razboleo.
Ta porodica je bila među onim porodicama čija su vrata gotovo uvek bila otvorena.
Milica je radila kao administrativna službenica, ali je uprkos obavezama nalazila vremena da nedeljom pripremi ručak za porodicu i ponekog nenajavljenog gosta. Jovan je bio zadužen za meso, salatu i donošenje dodatnih stolica iz šupe.
Njihovi najbliži prijatelji bili su bračni par Rade i Vera, koji su živeli tri kuće dalje. Rade je radio sa Jovanom, dok su se Vera i Milica poznavale još iz srednje škole.
Subotom uveče okupljali su se na kartanju. Deca bi zaspala na kauču, odrasli bi razgovarali do kasno, a Jovan je gotovo uvek bio taj koji je na kraju večeri pratio goste do kapije.
Nije pio mnogo. Jedna ili dve čašice rakije bile su mu dovoljne, a kada bi neko preterao, on bi mu bez mnogo rasprave skuvao kafu i sačekao da se razbistri.
Rade ga je zbog toga zadirkivao.
„Ti, Jovane, kao da si rođen sa šezdeset godina. Nikad ništa ne radiš preko mere.“
Jovan bi se nasmejao, slegnuo ramenima i odgovorio da neko mora da ostane razuman.
Njihovo prijateljstvo nije se zasnivalo na velikim obećanjima, već na svakodnevnim sitnicama. Kada je Radetu otkazao automobil, Jovan je proveo dva dana popravljajući ga. Kada je Milica završila u bolnici zbog upale pluća, Vera je svakog jutra dolazila da spremi decu za školu.
Takav odnos stvarao je osećaj sigurnosti koji niko od njih nije dovodio u pitanje.
Zato će Rade mnogo godina kasnije, kada ga budu pitali kada je prvi put primetio da se Jovan promenio, dugo ćutati.
Ne zato što nije znao odgovor, već zato što ga je bilo sramota da prizna koliko je vremena prošlo pre nego što je shvatio da sa njegovim prijateljem nešto ozbiljno nije u redu.
Milica je verovala da je dobila muža kakvog bi svaka žena poželela
Milica i Jovan upoznali su se na jednoj igranci, u vreme kada je ona imala devetnaest, a on dvadeset dve godine.
Nije je osvojio upornošću, skupim poklonima niti velikim izjavama ljubavi. Privukla ju je njegova smirenost. Dok su se drugi mladići nadmetali ko će biti glasniji, Jovan je stajao po strani i čekao priliku da joj priđe.
Na prvom sastanku odveo ju je u poslastičarnicu, a na drugom su satima šetali pored reke. Govorio joj je o kući koju jednog dana želi da napravi, o deci i o tome kako nikada ne bi mogao da živi daleko od mesta u kojem je odrastao.
Venčali su se posle dve godine.
Prvih nekoliko godina živeli su sa njegovim roditeljima, a zatim su uz pomoć rodbine i prijatelja podigli sopstvenu kuću. Jovan je radio prekovremeno, vikendima popravljao komšijske automobile i odvajao svaki dinar koji je mogao.
Milica je umela da kaže kako njen muž ne zna da odmara, ali je u njegovoj vrednoći videla izraz ljubavi prema porodici.
Nisu imali raskošan život. Letovanja su bila retka, nameštaj su kupovali na rate, a dečje rođendane organizovali u dvorištu. Ipak, Milica nikada nije osećala da joj nešto suštinski nedostaje.
Jovan je znao kada je umorna, čak i kada to nije izgovarala. Ako bi se vratila sa posla neraspoložena, bez pitanja bi preuzeo decu i poslao je da se odmori. Kada joj je umrla majka, nekoliko nedelja je ustajao ranije da bi pripremio doručak, jer je primetio da Milica ujutru najteže podnosi tugu.
Upravo zbog toga kasniji događaji bili su joj gotovo neshvatljivi.
Nije mogla da poveže čoveka koji je nekada pamtio svaku njenu sitnu brigu sa mužem koji će je godinama kasnije buditi usred noći i zahtevati da mu kaže da li je čula korake ispred kuće.
Ali tada, dok su deca bila mala, takve scene nisu postojale.
Postojala je samo porodica koja je, sa svim svojim svakodnevnim teškoćama, delovala srećno.
Jedna neobična navika koju niko nije smatrao važnom
Jovan je od mladosti bio lakog sna.
Milica je to pripisivala njegovom poslu, jer je godinama radio u bučnim fabričkim halama i često morao da bude dostupan kada bi se dogodio kvar. Govorio je da mu je dovoljno nekoliko sati odmora i da nikada nije umeo da spava do kasno.
Ipak, u početku to nije bilo ništa neobično.
Lezao je oko jedanaest, budio se u šest i tokom noći povremeno ustajao da popije vodu ili proveri da li je zaključao kapiju.
Milica se šalila da bi mogao da radi kao noćni čuvar.
„Tebi bi najbolje bilo da spavaš stojeći, kao konj“, govorila bi mu kada bi ga zatekla u kuhinji posle ponoći.
On bi se nasmejao i vratio u krevet.
Međutim, postojala je jedna sitnica koju je Milica primećivala, ali joj nije pridavala naročit značaj.
Jovan nije voleo potpuno spuštene roletne.
Čak i tokom najhladnijih zimskih noći ostavljao je mali otvor kroz koji se videla ulična svetiljka. Tvrdio je da mu smeta potpuni mrak i da se lakše budi kada kroz prozor dopire malo svetlosti.
Nije se plašio mraka u uobičajenom smislu. Bez problema je odlazio u šupu, silazio u podrum ili popravljao automobil kasno uveče.
Ali u spavaćoj sobi uvek je želeo da vidi prozor.
Jednom ga je Milica pitala zašto.
„Volim da znam kad sviće“, odgovorio je.
Nije postavljala dodatna pitanja.
Tek mnogo kasnije, kada su se njihovi razgovori pretvorili u iscrpljujuće rasprave, setiće se da je upravo tada možda prvi put primetila nešto što nije umela da objasni.
Deca su ga obožavala, a on je za njih imao više strpljenja nego za bilo koga drugog
Aleksandar i Jelena odrasli su uz oca koji nije mnogo govorio o osećanjima, ali je ljubav pokazivao postupcima.
Kada je Aleksandar poželeo bicikl koji porodica nije mogla da priušti, Jovan je od nekoliko starih delova sastavio gotovo nov. Ofarbao ga je u plavo, namestio kočnice i na upravljač pričvrstio malo zvonce.
Dečak je nedeljama pričao da ima najlepši bicikl u ulici.
Za Jelenu je napravio drvenu kućicu za lutke, sa sitnim prozorima, stepenicama i vratima koja su se zaista otvarala. Radio je na njoj gotovo mesec dana, krišom, pošto bi deca zaspala.
Milica ga je jednom zatekla kako u kuhinji pažljivo boji minijaturnu stolicu.
„Ti nisi normalan“, rekla mu je kroz smeh. „Dete će je polomiti za dva dana.“
„Neka polomi“, odgovorio je. „Napraviću drugu.“
Nije bio strog otac. Nije voleo viku, a fizičko kažnjavanje dece smatrao je nedopustivim. Kada bi Aleksandar napravio neku glupost, Jovan bi ga odveo u šetnju i razgovarao sa njim dok ne bi bio siguran da je dečak razumeo šta je pogrešio.
Sa Jelenom je bio još nežniji.
Nedeljom ju je vodio na pijacu, kupovao joj kiflu i dopuštao da sama bira cveće koje će poneti majci. Ona ga je držala za ruku i pričala bez prestanka, a on je strpljivo slušao čak i kada nije razumeo polovinu njenih dečjih priča.
U porodičnom albumu ostala je fotografija sa jednog letovanja na kojoj Jovan sedi na plaži, potpuno zatrpan peskom, dok mu deca na glavi prave zamišljenu krunu.
Na poleđini je Milica napisala: „Naš kralj, leto 1981.“
Godinama kasnije Jelena će upravo tu fotografiju poneti kada bude odlazila iz roditeljske kuće.
Nije želela da je ostavi, jer je predstavljala dokaz da je njen otac nekada bio drugačiji od čoveka kojeg je tada poznavala.
Komšije su govorile da Jovan ima neobičan dar da smiri ljude
Jedan događaj iz tog perioda posebno se prepričavao u ulici.
Tokom zime, kada je sneg danima padao bez prestanka, starijoj komšinici Anđeliji pokvarila se peć. Živela je sama, a sin joj je radio u inostranstvu.
Jovan je saznao za kvar tek uveče, kada se vraćao sa posla.
Bez odlaska kući po večeru, uzeo je alat i otišao kod nje. Peć je bila toliko dotrajala da nije mogao odmah da je popravi, pa je iz svoje kuće doneo električnu grejalicu i ostao dok se soba nije zagrejala.
Sutradan je pronašao potrebne delove i završio posao.
Kada je Anđelija pokušala da mu plati, naljutio se.
„Nemojte, tetka Anđo. Šta će mi vaš novac? Ako sutra mojoj majci nešto zatreba, valjda će i njoj neko pomoći.“
Ta rečenica dugo se pamtila.
Jovan je umeo da smiri i najteže svađe. Kada su se dvojica komšija posvađala oko međe, upravo je on predložio da zajedno pozovu geometra, umesto da godinama ne razgovaraju.
Kada je Rade imao probleme na poslu, Jovan ga je uveravao da nijedna nepravda nije vredna toga da čovek izgubi zdravlje.
Bio je razuman, strpljiv i gotovo nepokolebljivo uveren da se svaki problem može rešiti razgovorom.
Zbog toga je posebno neobično što će nekoliko decenija kasnije upravo Jovan odbijati svaki pokušaj razgovora o sopstvenim strahovima.
Čovek koji je drugima savetovao da ne donose zaključke bez dokaza, vremenom će početi da vidi pretnje u najobičnijim događajima.
Ali do toga je još bilo daleko.
Porodica koja se doselila u susednu kuću
U proleće 1983. godine, u kuću preko puta njihove kuće doselila se druga porodica.
Bila je to četvoročlana porodica: otac Dragan, majka Ljiljana i dvoje dece, devojčica od deset i dečak od sedam godina.
Došli su iz jednog manjeg mesta u zapadnoj Srbiji, nakon što je Dragan dobio posao u njegovom gradu. Kuću su kupili od starijeg bračnog para koji se preselio kod ćerke.
Njihov dolazak nije izazvao posebno interesovanje. Ulica se polako širila, ljudi su dolazili i odlazili, a nove komšije obično bi se već posle nekoliko nedelja uklopile u svakodnevicu.
Jovan je bio među prvima koji su im prišli.
Kada je video kamion natovaren nameštajem, ostavio je posao u dvorištu i ponudio pomoć. Zajedno sa Draganom uneo je veliki ormar, dva kreveta i tešku vitrinu koju su jedva provukli kroz ulazna vrata.
Milica je za to vreme odnela Ljiljani kafu i tanjir kolača.
Već sledećeg vikenda komšije su išle jedni kod drugih na ručak.
Dragan je bio nekoliko godina mlađi od Jovana, visok, snažan čovek, pomalo zatvoren dok ne upozna sagovornika. Radio je kao vozač u jednom transportnom preduzeću i često je zbog posla odsustvovao po nekoliko dana.
Ljiljana je bila sasvim drugačija. Govorila je brzo, smejala se glasno i lako sklapala poznanstva. Milici se odmah dopala, naročito kada je otkrila da obe vole da čitaju i da imaju sličan smisao za humor.
Deca su se takođe brzo sprijateljila.
Tokom leta gotovo da nije bilo dana kada se neko od komšija nalazio u dvorištu, ili obrnuto.
Jovan je Draganu pomagao oko popravki, a Dragan mu je zauzvrat donosio sitnice sa svojih putovanja. Jednom mu je poklonio mali zidni sat koji je kupio na pijaci.
„Da imaš čime da meriš koliko radiš“, našalio se.
Jovan je sat okačio u kuhinji, iznad vrata.
Niko tada nije mogao da pretpostavi da će upravo taj predmet, mnogo godina kasnije, postati jedan od detalja oko kojih će Jovan graditi svoju neobičnu priču.
Jedna letnja večera koju su svi dugo pamtili
U avgustu iste godine komšije su organizovale zajedničku večeru u Jovanovom dvorištu.
Bio je jedan od onih toplih letnjih dana kada se asfalt dugo nakon zalaska sunca hladi, a ljudi iznose stolice napolje jer je u kućama nepodnošljivo zagušljivo.
Milica i Ljiljana pripremile su hranu, deca su trčala između stolova, a Jovan i Dragan raspravljali su o tome kako treba popraviti ogradu između njihovih parcela.
Kasnije su im se pridružili Rade i Vera.
Razgovaralo se o poslu, cenama, školi, planovima za narednu godinu. Dragan je pričao kako bi voleo da kupi bolji automobil, dok je Ljiljana govorila da bi pre toga trebalo da renoviraju kupatilo.
Jovan se šalio da će im pomoći, ali samo ako obećaju da ga neće terati da radi nedeljom.
Negde oko ponoći deca su počela da dremaju. Milica ih je odvela u kuću, a odrasli su još neko vreme ostali u dvorištu.
Te večeri nastala je fotografija na kojoj su svi sedeli za velikim drvenim stolom.
Jovan je bio u sredini, sa čašom podignutom u zdravicu. Milica je sedela pored njega, nasmejana, dok je Ljiljana držala ruku na Draganovom ramenu.
Fotografiju je napravio Rade svojim fotoaparatom.
Razvio je nekoliko primeraka i podelio ih prijateljima.
Jedan je završio u porodičnom albumu porodičnom.
Drugi je Ljiljana stavila u ram na komodi.
Treći je Rade godinama držao u fioci, među starim računima i dokumentima.
Kasnije će se ispostaviti da je upravo taj treći primerak ostao jedina fotografija na kojoj su obe porodice bile zajedno.
Prvi razgovor koji Milica nije umela da objasni
Nekoliko meseci nakon dolaska komšija, Milica je jedne večeri primetila da je Jovan neobično zamišljen.
Sedeo je za kuhinjskim stolom, gledao kroz prozor i nije reagovao kada ga je prvi put pozvala.
Pomislila je da je umoran.
„Šta ti je?“, upitala ga je dok je sklanjala posuđe.
„Ništa.“
„Kako ništa? Ceo dan si ćutljiv.“
Jovan je nekoliko trenutaka oklevao, a zatim je pitao nešto što ju je iznenadilo.
„Je l' ti se nekad desilo da se setiš nečega, a da nisi sigurna da li se to stvarno dogodilo?“
Milica je zastala.
„Kako misliš?“
„Pa, recimo, sanjaš nešto. Posle nekoliko dana ne možeš da se setiš da li si to sanjala ili si stvarno videla.“
Nasmejala se.
„Naravno da jeste. Svakome se to desi.“
Jovan nije uzvratio osmeh.
„A šta ako si potpuno sigurna da se dogodilo, a drugi ti kažu da nije?“
Milica je sela preko puta njega.
„Jovane, o čemu pričaš?“
Odmahnuo je rukom, kao da se predomislio.
„Ma ništa. Neka glupost. Umoran sam.“
Pokušala je da nastavi razgovor, ali on je već ustao i otišao u kupatilo.
Sutradan je bio sasvim uobičajen. Šalio se sa decom, otišao na posao i popodne pomogao Radetu da zameni slavinu.
Milica je ubrzo zaboravila taj razgovor.
Tek godinama kasnije, kada je počela da preispituje svaku sitnicu iz njihovog zajedničkog života, setila se njegovog pitanja.
Pitala se da li je tada trebalo da insistira na odgovoru.
Da li je njen muž već tada imao neki strah o kojem nije umeo da govori?
Ili je to bio samo bezazlen razgovor koji je, posmatran kroz sve što se kasnije dogodilo, dobio značenje koje u tom trenutku nije imao?
Na ta pitanja nikada nije dobila pouzdan odgovor.
Jovan je počeo da vodi malu beležnicu
Početkom 1984. godine Jovan je kupio malu svesku sa tvrdim, tamnoplavim koricama.
Milici je rekao da želi da zapisuje troškove i obaveze, jer mu se poslednjih meseci često dešavalo da zaboravi šta je obećao da će popraviti.
Nije joj to bilo čudno. Jovan je oduvek voleo red i tačnost.
U svesci su se u početku nalazile sasvim obične stvari: datumi plaćanja računa, spisak materijala za popravku ograde, mere za policu koju je pravio Jeleni.
Međutim, s vremenom je počeo da zapisuje i druge podatke.
Kada je neko došao u posetu. U koliko sati je Draganov automobil prošao ulicom. Kada je Rade otišao na posao. Da li je tokom noći padala kiša.
Milica je jednom, tražeći broj telefona jednog majstora, otvorila svesku i ugledala nekoliko kratkih rečenica.
„Utorak. Svetlo kod komšija ugašeno u 23.10.“
„Sreda. Dragan nije bio kod kuće.“
„Četvrtak. Automobil ispred kapije u 21.40.“
Nije joj bilo jasno zašto njen muž beleži takve stvari.
Kada ga je pitala, odgovorio je da pokušava da utvrdi odakle dolazi buka koja ga poslednjih dana budi.
„Neko stalno pali motor pod prozorom. Hoću da vidim ko je.“
Milica mu je rekla da je ulica prometnija nego ranije i da je sasvim moguće da komšije dolaze kasno sa posla.
Jovan se složio.
„Verovatno si u pravu.“
Zatvorio je svesku i stavio je u fioku.
I narednih dana ponašao se potpuno normalno.
Nastavio je da radi, da se druži sa komšijama, da vodi decu u školu i pomaže Milici oko kuće.
Ali beležnicu više nije ostavljao na kuhinjskom stolu.
Počeo je da je drži u zaključanoj fioci svog radnog stola.
Rođendan na kojem niko nije primetio da nešto nije u redu
U maju 1984. godine Jovan je proslavio svoj trideset šesti rođendan.
Milica je organizovala malo iznenađenje. Pozvala je Rada i Veru, komšije i još nekoliko prijatelja iz preduzeća.
Kada se Jovan vratio sa posla, zatekao je dvorište puno ljudi.
Na stolu je stajala torta, deca su držala papirne kape, a Milica mu je pružila poklon — novi ručni sat, za koji je mesecima odvajala novac.
Jovan se iskreno obradovao.
Poljubio je suprugu, zagrlio decu i zahvalio gostima.
Te večeri bio je raspoloženiji nego inače. Pričao je viceve, prisećao se vojničkih dana i smejao se toliko glasno da ga je Rade zadirkivao kako je konačno naučio da se zabavlja.
U jednom trenutku Dragan je predložio zdravicu.
„Za našeg Jovana, čoveka kojem bih smeo da ostavim i kuću i decu!“
Svi su podigli čaše.
Jovan se postideo, odmahnuo rukom i rekao da preteruju.
Milica ga je posmatrala sa zadovoljstvom.
Bila je srećna što su okruženi ljudima koji ih vole. Njihova deca bila su zdrava, kuća gotovo otplaćena, a pred njima su se, verovala je, nalazile godine mirnog porodičnog života.
Kasnije, kada je pokušavala da odredi trenutak u kojem je sve počelo da se menja, često se vraćala upravo tom rođendanu.
Ne zato što se tada dogodilo nešto neobično.
Naprotiv.
Zato što je to bio jedan od poslednjih dana kojih se sećala bez gorčine.
Poslednje bezbrižno leto Jovanove porodice
Leto 1984. godine proteklo je u pripremama za polazak dece u školu, sitnim popravkama na kući i planiranju odmora koji su oni nameravali da provedu kod rođaka na selu.
Jovan je u dvorištu napravio novu klupu. Milica je zasadila muškatle, a Aleksandar i Jelena dobili su dozvolu da u jednom uglu naprave malu baštu.
Komšije su i dalje često dolazili.
Ljiljana i Milica zajedno su išle na pijacu, Dragan i Jovan povremeno su odlazili na pecanje, a deca su gotovo svakodnevno provodila vreme zajedno.
Ipak, Milica je primetila da njen muž poslednjih nedelja ređe ostaje kod komšija do kasno.
Nije odbijao pozive, ali je ponekad delovao odsutno.
Jedne večeri, nakon povratka iz njihove kuće, stajao je nekoliko minuta ispred kapije, gledajući u ulicu.
Milica ga je pozvala da uđe.
„Šta gledaš?“
„Ništa. Učinilo mi se da sam nešto zaboravio.“
„Kod Dragana?“
„Ne. Nije važno.“
Ušao je, oprao ruke i seo da večera.
Takvi trenuci bili su retki i nisu remetili porodičnu svakodnevicu. Niko nije imao razloga da pretpostavi da će se pretvoriti u nešto ozbiljnije.
Milica je bila uverena da je Jovan samo umoran.
Radetu je, kada ga je jednom pitao zašto je zamišljen, rekao da ima mnogo posla.
A deca nisu primećivala gotovo ništa.
Za njih je otac i dalje bio čovek koji popravlja bicikle, donosi lubenicu sa pijace i ume da izmisli najzanimljivije priče pred spavanje.
Veče kada je Jovan prvi put ustao da proveri kapiju
Bila je sredina septembra kada se dogodila jedna naizgled beznačajna stvar.
Milica se probudila nešto posle dva sata ujutru i primetila da Jovan nije u krevetu.
Čula je tiho otvaranje ulaznih vrata.
Ustala je i prišla prozoru.
Jovan je stajao u dvorištu, u pidžami, sa rukom na kapiji. Nije pokušavao da izađe. Samo je proveravao bravu, a zatim se nekoliko trenutaka osvrtao po ulici.
Kada se vratio, zatekao je Milicu budnu.
„Šta radiš napolju u ovo doba?“
„Mislio sam da sam zaboravio da zaključam.“
„Pa jesi li?“
„Nisam.“
„Onda dođi da spavaš.“
Legao je pored nje, ali je ostao budan.
Milica je neko vreme slušala kako se okreće, namešta jastuk i uzdiše.
„Jovane, je l' te nešto muči?“
„Ne.“
„Sigurno?“
„Sigurno.“
Posle nekoliko minuta tišine upitao ju je da li je čula automobil.
„Kakav automobil?“
„Malopre. Kao da je neko stao ispred kuće.“
„Nisam ništa čula.“
„Dobro.“
Okrenuo se prema prozoru.
Milica je ubrzo zaspala.
Ujutru je Jovan ustao pre svih, pripremio kafu i otišao na posao kao da se ništa nije dogodilo.
Slična scena ponovila se nekoliko dana kasnije.
Zatim još jednom.
Nije bilo svađe, nije bilo optuživanja niti bilo čega što bi Milicu ozbiljno uplašilo. Jovan je samo povremeno proveravao kapiju i pitao je da li je čula nešto neobično.
Ona mu je predložila da ode kod lekara ako ga nesanica toliko muči.
Obećao je da hoće ako se nastavi.
Nije otišao.
Jedna fotografija, jedan razgovor i pitanje koje je ostalo bez odgovora
Krajem septembra Rade je doneo fotografije sa zajedničkog druženja.
Seli su u Jovanovu dnevnu sobu, popili kafu i razgledali slike.
Na jednoj su se videli Aleksandar i Jelena kako se igraju sa decom Markovića. Na drugoj Milica i Vera stoje pored roštilja. Treća je prikazivala Jovana i Dragana kako se smeju, sa rukama prebačenim preko ramena.
Jovan je dugo posmatrao tu fotografiju.
„Daj mi ovu“, rekao je Radetu.
„Uzmi, imam još jednu.“
Jovan ju je pažljivo odložio na sto.
Kasnije, kada su gosti otišli, Milica ga je zatekla kako ponovo gleda slike.
„Lepo smo ispali“, rekla je.
„Jesmo.“
„Treba češće da se slikamo. Deca rastu, posle nećemo imati uspomene.“
Jovan je klimnuo glavom.
Zatim je, gotovo usput, pitao:
„Milice, da li se ti sećaš kad su se komšije doselili?“
„Naravno. Prošlog proleća.“
„Jesi li sigurna?“
Pogledala ga je začuđeno.
„Kako ne bih bila sigurna? Pomagala sam Ljiljani da raspakuje stvari.“
„Dobro.“
„Zašto pitaš?“
„Ma ništa. Nešto sam pomešao datume.“
Milica je nastavila da slaže fotografije u album.
Jovan je ostao za stolom.
Posle nekog vremena uzeo je onu na kojoj su bili on i Dragan, okrenuo je i na poleđini zapisao datum.
Nije bio siguran koji je dan bio, pa je ostavio samo mesec i godinu.
Zatim je fotografiju stavio u svoju plavu svesku.
Porodična večera pre koje je sve još delovalo sasvim obično
Početkom oktobra Jovan i porodica su organizovali malu večeru povodom Jeleninog rođendana.
Milica je napravila tortu sa čokoladnim filom, Aleksandar je sestri poklonio knjigu, a Jovan joj je doneo malu muzičku kutiju koju je kupio tokom službenog odlaska.
Jelena je bila oduševljena.
Cele večeri navijala je mehanizam i slušala melodiju.
Za stolom su sedeli Rade i Vera, nekoliko rođaka i komšije.
Bilo je veselo, pomalo bučno, sa mnogo razgovora koji su se preplitali. Deca su se svađala oko poslednjeg parčeta torte, odrasli su se prisećali školskih dana, a Jovan je u jednom trenutku izneo staru harmoniku koju godinama nije svirao.
Nije bio naročito dobar muzičar, ali je znao nekoliko pesama.
Milica je pevala sa ostalima, dok je Jelena sedela ocu u krilu.
Te večeri Jovan nije izgledao zabrinuto.
Nije gledao kroz prozor, nije proveravao kapiju i nije pominjao neobične zvuke.
Bio je isti onaj čovek kojeg su svi poznavali.
Pred kraj večeri, kada su gosti počeli da odlaze, Dragan je prišao Jovanu i rekao da bi narednih dana trebalo da porazgovaraju o jednoj stvari.
„O čemu?“, pitao je Jovan.
„Ma ništa posebno. Neki posao. Ispričaću ti kad budemo sami.“
Jovan je klimnuo glavom.
Nije postavljao dodatna pitanja.
Milica je stajala nekoliko koraka dalje i čula samo poslednji deo razgovora. Nije je zanimalo o čemu je reč. Njih dvojica su često razgovarala o poslu, automobilima i sitnim popravkama.
Kasnije će se više puta vraćati tom trenutku.
Pokušavaće da se seti Draganovog izraza lica, Jovanovog odgovora i toga da li je među njima postojala bilo kakva napetost.
Ali sećanje joj nije nudilo ništa neobično.
Dvojica prijatelja razgovarala su na kraju jedne porodične večeri.
Ništa više od toga.
Kada su komšije otišle, Jovan je dugo stajao na pragu
Gosti su otišli nešto pre ponoći.
Milica je sklanjala tanjire, Aleksandar je pomagao da se stolice unesu u kuću, a Jelena je već spavala sa muzičkom kutijom pored jastuka.
Jovan je ispratio poslednje goste.
Kada se vratio, Milica ga je zatekla na ulaznim vratima.
„Hajde, zatvaraj. Hladno je.“
Nije odmah reagovao.
„Jovane?“
Okrenuo se.
„Šta?“
„Kažem ti da zatvoriš vrata.“
„Aha. Izvini.“
Zaključao je i prišao stolu.
Milica ga je zamolila da odnese čaše u kuhinju. Uradio je to bez reči, zatim pomogao da se stolnjak skine i da se preostala hrana odloži u frižider.
Sve je delovalo normalno.
Tek kada su legli, Milica je primetila da Jovan ponovo gleda prema prozoru.
„Opet nećeš da spavaš?“, pitala ga je.
„Hoću.“
„Onda zatvori oči.“
Poslušao ju je.
Nekoliko minuta kasnije, kada je pomislio da je zaspala, tiho je ustao.
Prišao je prozoru i razmakao zavesu.
Na ulici nije bilo nikoga.
Svetlo u kući komšija bilo je ugašeno.
Jovan je ostao kraj prozora nekoliko trenutaka, a zatim se vratio u krevet.
Te noći spavao je nešto više od četiri sata.
Bio je to jedan od poslednjih puta kada će Milica moći da kaže da je njen muž proveo gotovo čitavu noć mirno u postelji.
Ulica je nastavila da živi, a Jovan je počeo da primećuje stvari koje drugi nisu
Tokom narednih nedelja svakodnevica se naizgled nije promenila.
Jovan je redovno odlazio na posao. Vikendom je radio u dvorištu, družio se sa komšijama i pomagao deci oko školskih obaveza.
Međutim, počeo je da obraća pažnju na detalje koji ga ranije nisu zanimali.
Ako bi se automobil zaustavio ispred susedne kuće, pogledao bi kroz prozor.
Ako bi telefon zazvonio kasno uveče, pitao bi Milicu ko zove.
Kada bi se u ulici pojavilo nepoznato lice, pokušavao je da se seti da li ga je ranije viđao.
Takvo ponašanje nije bilo upadljivo. Jovan nije pravio scene niti je ikoga optuživao. Samo je postao nešto oprezniji, a povremeno i zamišljeniji.
Milica je to pripisivala umoru.
Rade je smatrao da Jovan ima probleme na poslu.
Dragan nije pokazivao da primećuje bilo kakvu promenu.
A Jovan je, kad god bi ga neko pitao da li je dobro, odgovarao isto:
„Dobro sam. Samo sam malo neispavan.“
Niko tada nije mogao da zna koliko će često tu rečenicu izgovarati u narednim decenijama.
Poslednja stranica plave sveske
Jedne hladne novembarske večeri Jovan je sedeo sam u kuhinji.
Milica je već bila legla, deca su spavala, a iz dnevne sobe čulo se tiho otkucavanje sata.
Pred njim je stajala plava sveska.
Na prethodnim stranicama nalazili su se računi, datumi, kratke beleške i podaci o svakodnevnim događajima.
Otvorio je novu stranicu.
Dugo je držao olovku u ruci, kao da pokušava da odluči šta želi da napiše.
Zatim je zapisao:
„Ne mogu da se setim da li sam to video ili sanjao.“
Zastao je.
Pročitao je rečenicu nekoliko puta.
Ispod nje dopisao je:
„Moram da pitam Dragana.“
Zatvorio je svesku i pogledao prema prozoru.
Ulica je bila prazna.
Na kući komšija nije gorelo nijedno svetlo.
Jovan je ugasio lampu i otišao u spavaću sobu.
Narednog jutra ustao je u šest, poljubio Milicu, popio kafu i krenuo na posao.
Na kapiji je sreo Dragana, koji se upravo vraćao iz noćne smene.
Razmenili su nekoliko uobičajenih rečenica.
Jovan ga je pitao kada će imati vremena da popričaju.
„Sutra ili prekosutra“, odgovorio je Dragan. „Samo da se malo naspavam.“
Jovan je rekao da nema žurbe.
Rukovali su se i svako je otišao svojim putem.
Bio je to sasvim običan susret dvojice komšija, kakvih je u njihovoj ulici bilo na stotine.
Ipak, u godinama koje će uslediti Jovan će se neprestano vraćati upravo tom jutru.
Pokušavaće da se seti šta je Dragan imao na sebi, kojim je tonom govorio i da li je izgledao zabrinuto. U svojoj svesci više puta će prepravljati datum njihovog razgovora, uveren da je negde napravio grešku.
Milica će, s druge strane, tvrditi da tog jutra nije bilo ničega neobičnog.
A Rade će kasnije priznati da se čak ni ne seća da su se njih dvojica srela.
Tada niko od njih nije mogao da pretpostavi koliko će različito pamtiti događaje koji su tek dolazili.
Jer komšijska porodica uskoro će nestati iz njihove ulice.
A Jovan, čovek kojeg su svi poznavali kao dobrog supruga, brižnog oca i pouzdanog prijatelja, počeće da tvrdi da zna šta im se dogodilo.
Problem je bio u tome što se njegova priča nije poklapala ni sa jednim poznatim podatkom.
I što će, kako su godine prolazile, postajati sve teže utvrditi gde se završavaju njegova stvarna sećanja, a gde počinje nešto sasvim drugo.
Kad su počeli da ga se plaše?
Milica nikada nije mogla da kaže kada je tačno prestala da prepoznaje svog muža.
Čovek za kojeg se udala bio je vredan, strpljiv i pouzdan. Bio je otac koji je deci pravio igračke, komšija koji je popravljao tuđe automobile bez naknade i prijatelj kojem su se ljudi obraćali kada im je bilo najteže.
Međutim, nekoliko godina nakon što se komšijska porodica doselila u njihovu ulicu, Jovan je počeo da se menja. Najpre toliko neprimetno da je Milica mislila kako je reč o umoru. Potom toliko upadljivo da su i komšije počele da postavljaju pitanja.
Njegove noći postajale su sve kraće, razgovori neobičniji, a sećanja na pojedine događaje toliko različita od sećanja drugih ljudi da je Milica ponekad imala osećaj da njen muž živi u nekoj drugoj stvarnosti.
Najviše ju je plašilo to što je Jovan bio potpuno uveren u sve što govori.
Kada bi ga zamolila da objasni zbog čega usred noći stoji kraj prozora, odgovarao bi da čeka.
Kada bi ga pitala koga čeka, rekao bi:
„One koji znaju šta se dogodilo.“
A kada bi pokušala da sazna na šta misli, pogledao bi je sa neobičnom ozbiljnošću i upitao:
„Milice, jesi li ti zaista zaboravila komšije ili se samo praviš?“
U početku je mislila da se šali.
Kasnije će shvatiti da je njen muž postepeno počeo da gradi čitavu priču oko nestanka te porodice, priču u kojoj su se stvarni događaji, pogrešna sećanja i njegovi strahovi toliko isprepletali da više nije umeo da ih razdvoji.
A onda je došla noć kada ga je zatekla kako u praznoj dnevnoj sobi razgovara sa nekim koga samo on vidi.
Nestanak komšijske porodice o kojem se u ulici dugo govorilo
Krajem 1984. godine komšijska porodica napustila je kuću preko puta Jovanove porodice.
Njihov odlazak nije bio najavljen svim komšijama, ali nije bio ni potpuno neočekivan. Dragan je već neko vreme govorio da razmišlja o promeni posla, dok je Ljiljana pominjala mogućnost da se vrate bliže njenim roditeljima.
Milica se sećala da je Ljiljana nekoliko dana ranije svratila kod nje da pozajmi veliki kofer. Rekla joj je da se spremaju za put i da još nisu sigurni koliko će odsustvovati.
Nakon toga kuća je ostala prazna.
U početku niko nije obraćao posebnu pažnju. Dragan je često putovao, a Ljiljana je povremeno odlazila sa decom kod rodbine.
Međutim, prolazile su nedelje, a komšije se nisu vraćale.
Poštar je ostavljao obaveštenja, dvorište je zarastalo u korov, a zavese na prozorima ostajale su nepomične.
Komšije su počele da nagađaju.
Jedni su tvrdili da se porodica preselila u Bosnu. Drugi su govorili da je Dragan dobio posao u inostranstvu. Neko je čuo da su se supružnici posvađali i da je Ljiljana sa decom otišla kod roditelja.
Pouzdanih informacija bilo je malo.
Rade je jednom rekao da je čuo kako je Dragan viđen u Čačku, ali nije znao ko mu je to ispričao.
Milica je pokušala da pozove Ljiljanu na broj koji je imala, ali se niko nije javljao. Kasnije je saznala da je telefon isključen.
Sve je to bilo neobično, ali u ono vreme nije bilo sasvim nezamislivo da porodica promeni mesto stanovanja, a da stare komšije mesecima ne znaju gde se nalazi.
Jovan, međutim, nije prihvatao nijedno od ponuđenih objašnjenja.
Od prvog dana tvrdio je da komšije nisu otišle svojom voljom.
„Ne bi Dragan tako otišao“, govorio je. „Ne bi ostavio kuću bez reči.“
Milica ga je podsećala da je Dragan i ranije pominjao selidbu.
„To je rekao tebi“, odgovarao je Jovan. „Meni je rekao nešto drugo.“
„Šta ti je rekao?“
Na to pitanje nikada nije davao isti odgovor.
Jednom je tvrdio da mu je Dragan rekao da se plaši nekih ljudi. Drugi put da je tražio da pričuva dokumenta. Treći put da mu je ostavio poruku koju je kasnije izgubio.
Kada bi Milica pokušala da ga podseti na prethodnu verziju, naljutio bi se.
„Ti mene uopšte ne slušaš. Ja ti sve vreme pričam isto, samo ti izvrćeš moje reči.“
Bio je to početak njihovih beskrajnih rasprava.
Prvo su nestale zajedničke večere, a onda i Jovanov san
Tokom 1985. godine Jovan je počeo sve manje da spava.
U početku je odlazio u krevet zajedno sa Milicom, ali bi se budio oko tri ili četiri ujutru. Zatim je počeo da ustaje već posle ponoći, a vremenom se dešavalo da uopšte ne legne.
Sedeo je u kuhinji, pušio cigarete i gledao kroz prozor.
Milica bi ga ujutru zaticala za stolom, sa hladnom kafom i otvorenom plavom sveskom.
„Jesi li uopšte spavao?“, pitala bi.
„Jesam.“
„Koliko?“
„Dovoljno.“
Ali nije bilo dovoljno.
Postajao je razdražljiv, zaboravljao je dogovore i sve češće se žalio na glavobolju. Ponekad bi usred razgovora zastao, kao da je izgubio nit, a zatim nastavio da govori o nečemu što nije imalo veze sa prethodnom temom.
Milica ga je molila da ode lekaru.
Pristao je tek kada je nekoliko puta zaspao na poslu.
Lekar mu je preporučio dodatne preglede i razgovor sa stručnjakom zbog dugotrajne nesanice, ali Jovan nije želeo da nastavi ispitivanja.
Govorio je da lekari ne mogu da mu pomognu jer njegov problem nije bolest.
„Ne mogu ja da spavam dok ne saznam šta se dogodilo.“
Milica je pokušavala da mu objasni da on nije odgovoran za odlazak komšija.
„Jovane, oni imaju svoju porodicu, svoje rođake, svoj život. Ako se nešto dogodilo, postoje ljudi koji time treba da se bave.“
„A šta ako niko neće da se bavi?“
„Zašto ne bi hteo?“
Jovan bi je pogledao kao da je postavila besmisleno pitanje.
„Zato što svi znaju.“
Te tri reči postale su česte u njihovoj kući.
Svi znaju.
Svi ćute.
Svi se pretvaraju.
Milica nije razumela na koga misli.
A Jovan je sve manje pokušavao da joj objasni.
Jedne noći probudila ju je rečenica koju nikada nije zaboravila
Bilo je nešto posle dva sata ujutru kada je Milica čula kako njen muž govori u dnevnoj sobi.
U početku je pomislila da razgovara telefonom.
Ustala je, ogrnula kućni mantil i krenula niz hodnik.
Vrata dnevne sobe bila su odškrinuta.
Jovan je sedeo u fotelji, okrenut prema praznoj stolici.
„Rekao sam ti da nisam ništa video“, izgovorio je tiho.
Milica je zastala.
U sobi nije bilo nikoga.
„Jovane?“
Nije odgovorio.
„S kim razgovaraš?“
Trgao se toliko naglo da je rukom oborio pepeljaru sa stola.
„Šta radiš tu?“
„Čula sam te kako pričaš.“
„Nisam pričao.“
„Jesam, Jovane. Čula sam te.“
Ustao je i prišao prozoru.
„Razmišljao sam naglas.“
Milica je pogledala praznu stolicu.
„Kome si rekao da ništa nisi video?“
Nekoliko trenutaka ćutao je.
„Draganu.“
Osetila je kako joj se stomak steže.
„Kakvom Draganu?“
„Sa Draganom.“
„Ali Dragana nema ovde.“
Jovan se okrenuo.
„Znam da ga nema.“
„Pa zašto onda razgovaraš sa njim?“
Odgovorio je mirno, gotovo uvređeno.
„Zato što ne mogu da mu kažem ono što treba dok je ovde.“
Milica je pokušala da razume tu rečenicu, ali joj nije pošlo za rukom.
Narednog jutra pozvala je Veru i ispričala joj šta se dogodilo.
Vera je najpre pokušala da je umiri. Rekla je da ljudi pod velikim stresom ponekad govore sami sa sobom, naročito kada ne spavaju.
Ali kada joj je Milica opisala koliko se Jovan promenio, prijateljica je prvi put ozbiljno predložila da potraže stručnu pomoć.
Milica je već znala da mora nešto da preduzme.
Samo nije znala kako da ubedi čoveka koji je uporno tvrdio da sa njim ništa nije pogrešno.
Komšije su primetile da ih Jovan posmatra sa prozora
U narednim godinama Jovanovo ponašanje postajalo je sve neobičnije.
Počeo je da zapisuje registarske oznake automobila koji su prolazili ulicom. Beležio je vreme dolaska poštara, datume kada su komšije primale posete i koliko dugo su nepoznati ljudi stajali ispred susednih kuća.
U njegovoj plavoj svesci više nije bilo računa i spiskova za kupovinu.
Stranice su bile ispunjene datumima, imenima i kratkim rečenicama.
„Rade razgovarao sa nepoznatim čovekom.“
„Automobil se vratio posle tri dana.“
„Vera promenila priču.“
„Dragan nije mogao da ode u četvrtak.“
Kada je Milica jednom otvorila svesku, primetila je da su neke rečenice podvučene po nekoliko puta, a preko drugih su bile ispisane nove.
Nije razumela šta znače.
Pitala ga je zašto beleži kada Rade razgovara sa drugim ljudima.
Jovan je zatvorio svesku.
„Zato što je Rade lagao.“
„O čemu?“
„O onoj noći.“
„Kojoj noći?“
„Nemoj da se praviš da ne znaš.“
Milica je tada prvi put osetila strah od sopstvenog muža.
Ne zato što joj je pretio ili podigao ruku, već zato što je u njegovom pogledu prepoznala duboko nepoverenje.
Kao da je, posle više od petnaest godina braka, odjednom postala neko koga mora da proverava.
Komšije su u međuvremenu počele da primećuju da ih Jovan posmatra.
Rade ga je jednom zatekao kako stoji iza zavese i zapisuje nešto dok je ovaj razgovarao sa rođakom ispred kuće.
Kasnije ga je pitao šta radi.
„Ništa posebno.“
„Pa što me gledaš kroz prozor?“
„Gledam ulicu. Valjda smem da gledam kroz svoj prozor.“
Rade se nasmejao, pokušavajući da razgovor pretvori u šalu.
Ali Jovan se nije nasmejao.
Prijateljstvo dugo dvadeset godina završilo se za jednim stolom
Rade je dugo odbijao da poveruje da njegov najbolji prijatelj ima ozbiljan problem.
Znao je Jovana kao razumnog čoveka, nekoga ko je uvek tražio dokaze pre nego što bi doneo zaključak. Njegove neobične navike pripisivao je nesanici, stresu i preteranoj zabrinutosti zbog komšija.
Zato ga je jednog nedeljnog popodneva pozvao na razgovor.
Sedeli su u Radetovoj kuhinji, pili kafu i prisećali se vremena kada su zajedno radili u fabrici.
Jovan je u početku bio raspoložen.
Pričao je o deci, o tome kako Aleksandar uskoro treba da upiše srednju školu i kako Jelena sve više liči na majku.
A onda je, bez ikakvog uvoda, upitao:
„Rade, gde si bio one noći kada su komšije nestale?“
Rade je spustio šolju.
„Kakve noći?“
„Znaš ti dobro.“
„Jovane, ne znam. Ljudi su se odselili.“
„Ko ti je rekao da su se odselili?“
„Pa svi smo to čuli.“
„Od koga?“
Rade je pokušao da se seti.
„Ne znam, čoveče. Prošlo je nekoliko godina.“
Jovan se nagnuo preko stola.
„Vidiš? Upravo o tome govorim. Niko ne zna ko je prvi rekao da su otišli. Svi samo ponavljate isto.“
Rade je uzdahnuo.
„Dobro, i šta hoćeš da kažeš?“
„Hoću da kažem da si ti te noći bio budan.“
„Otkud znaš?“
„Video sam svetlo kod tebe.“
„Možda sam bio budan. Šta to dokazuje?“
Jovan je ćutao.
Zatim je izgovorio:
„Mislim da si video automobil.“
Rade je odmahnuo glavom.
„Jovane, ti si se potpuno opteretio tim ljudima. Moraš da prestaneš.“
„Znači, i ti misliš da sam lud?“
„Nisam to rekao.“
„Ali misliš.“
Razgovor se završio svađom.
Jovan je ustao, obukao jaknu i otišao bez pozdrava.
Rade je očekivao da će se prijatelj sutradan javiti i da će, kao mnogo puta ranije, nesporazum biti zaboravljen.
Ali Jovan više nije dolazio.
Kada bi se sreli na ulici, pozdravljao ga je kratko i nastavljao dalje.
Posle nekoliko meseci Rade je prestao da pokušava.
Bio je to prvi veliki prekid u Jovanovom dotadašnjem životu.
I nije ostao jedini.
Milica je počela da krije koliko je stanje kod kuće teško
U početku je Milica pokušavala da sačuva privid normalnog života.
Kada bi je komšije pitale zašto Jovan više ne dolazi na druženja, govorila je da je umoran.
Kada bi je rođaci pitali zašto izgleda iscrpljeno, odgovarala je da ima mnogo posla.
Čak je i pred decom pokušavala da umanji ozbiljnost situacije.
Međutim, Aleksandar i Jelena već su primećivali da se nešto promenilo.
Otac više nije bio raspoložen za njihove priče. Često ih je prekidao usred rečenice, pitajući da li su videli nekoga ispred kuće ili da li je neko nepoznat razgovarao sa njima.
Jednom je Aleksandra, koji je tada bio tinejdžer, gotovo pola sata ispitivao o automobilu koji je stajao ispred škole.
Dečak je pokušavao da mu objasni da se ne seća ni boje automobila, a kamoli registarskih oznaka.
Jovan se naljutio.
„Moraš da obraćaš pažnju na stvari oko sebe.“
„Tata, pa šta te briga ko parkira ispred škole?“
„Jednog dana ćeš razumeti.“
Aleksandar je otišao u svoju sobu i zalupio vrata.
Milica je pokušala da razgovara sa mužem.
„Ne možeš dete da ispituješ kao da je nešto skrivilo.“
„Ja ga samo učim da bude oprezan.“
„Od čega?“
„Od ljudi.“
„Kojih ljudi, Jovane?“
Nije odgovorio.
Jelena je sve češće odlazila kod Vere, gde je radila domaće zadatke i ostajala do večere.
Milica je bila zahvalna prijateljici što joj pomaže, ali ju je bolelo što njena ćerka više ne želi da provodi vreme u sopstvenoj kući.
Nekada je njihov dom bio mesto okupljanja.
Sada su svi tražili razlog da iz njega izađu.
Prvi put je optužio Milicu da mu nešto krije
Jedne večeri Milica se vratila sa posla nešto kasnije nego obično.
Autobus je kasnio, a ona je usput svratila u prodavnicu.
Kada je otvorila vrata, Jovan je sedeo u dnevnoj sobi.
Nije uključio televizor.
„Gde si bila?“
„Na poslu. Posle sam išla u prodavnicu.“
„Ko te je dovezao?“
„Niko. Došla sam autobusom.“
„Video sam automobil.“
Milica je spustila kese.
„Kakav automobil?“
„Onaj koji je stao na uglu.“
„Jovane, ne znam o čemu govoriš.“
„Ne moraš da lažeš.“
Osetila je kako joj lice gori.
„Molim?“
„Samo mi reci sa kim si razgovarala.“
„Nisam razgovarala ni sa kim.“
Jovan je ustao i prišao prozoru.
„Video sam te.“
Milica je ostala nepomična.
„Šta si video?“
„Nije važno.“
„Kako nije važno? Optužuješ me da lažem.“
Okrenuo se prema njoj.
„Samo hoću da znam da li te je neko pitao za Dragana.“
Milica je tada shvatila da njen muž ne sumnja u njenu vernost, već u nešto što ona uopšte nije mogla da razume.
U njegovoj predstavi sveta svaki automobil, svaki razgovor i svako kašnjenje mogli su biti povezani sa komšijama.
Pokušala je da ga zagrli.
Odmakao se.
„Nemoj sad.“
Te večeri prvi put su spavali u odvojenim sobama.
Milica je plakala gotovo do jutra.
Jovan je sedeo u kuhinji i zapisivao nešto u svesku.
Odlazak kod lekara koji je Jovan doživeo kao izdaju
Kada je shvatila da više ne može sama da se nosi sa situacijom, Milica je potražila savet lekara.
Najpre je razgovarala sa njihovim izabranim lekarom, opisala dugotrajnu nesanicu, neobične sumnje i promene u ponašanju.
Lekar joj je objasnio da je neophodno da Jovan bude pregledan i da se utvrdi šta uzrokuje njegove tegobe.
Milica je nekoliko nedelja pokušavala da ga nagovori.
Na kraju je pristao da ode na pregled, ali pod uslovom da ona ne govori umesto njega.
U ordinaciji je bio pristojan, smiren i veoma ubedljiv.
Govorio je o poslu, umoru i problemima sa spavanjem. Kada ga je lekar pitao da li ga nešto posebno brine, odgovorio je da ga uznemirava neobjašnjen odlazak jedne porodice iz komšiluka.
Nije pominjao noćne razgovore, beležnice niti sumnje da ga komšije posmatraju.
Milica je pokušala da dopuni njegovu priču.
„Doktore, on skoro uopšte ne spava. Stalno misli da neko dolazi ispred kuće.“
Jovan ju je prekinuo.
„Milice, rekao sam ti da ne preteruješ.“
Lekar je predložio dodatnu procenu, uključujući pregled kod psihijatra.
Jovan je odmah odbio.
Na putu kući nije izgovorio nijednu reč.
Tek kada su ušli u dvorište, okrenuo se prema supruzi.
„Ti si me odvela tamo da me proglase ludim.“
Milica je pokušala da objasni da želi da mu pomogne.
„Ja više ne znam šta da radim. Ne spavaš, ne jedeš kako treba, stalno si uplašen.“
„Nisam uplašen.“
„Onda šta si?“
Pogledao ju je dugo.
„Ja sam jedini koji pokušava da sazna istinu.“
Od tog dana odbijao je svaki razgovor o odlasku lekaru.
Kada je izgubio posao, izgubio je i poslednji deo nekadašnje svakodnevice
Početkom devedesetih godina, uz ekonomske teškoće i promene u preduzeću, Jovanov položaj na poslu postajao je sve nesigurniji.
Godinama je bio cenjen majstor, ali su njegove kolege primećivale da sve teže održava koncentraciju.
Zaboravljao je gde je ostavio alat, kasnio na sastanke i povremeno pogrešno razumevao uputstva.
Jednom je optužio kolegu da mu je namerno pomerio dokumentaciju.
Drugi put je tvrdio da ga neko prati od fabričke kapije do autobuske stanice.
Nadređeni su pokušavali da razgovaraju sa njim, ali je svaku primedbu doživljavao kao napad.
Nakon niza problema i promena u poslovanju preduzeća, ostao je bez posla.
Za Milicu je to bio težak udarac.
Njihova finansijska situacija već je bila komplikovana, a deca su rasla i imala sve veće potrebe.
Očekivala je da će Jovan pokušati da pronađe drugi posao, makar povremen.
Međutim, on je sve više vremena provodio kod kuće.
Popravljao je sitnice po dvorištu, ali nijedan posao nije završavao. Započeo bi sređivanje šupe, pa bi odustao da bi pregledao stare novine. Ponekad bi satima sedeo nad sveskom, prepisujući datume sa jedne stranice na drugu.
Govorio je da mora da napravi redosled događaja.
Milica ga je pitala kakvih događaja.
„Onoga što se dogodilo komšijama.“
„Jovane, prošlo je toliko godina.“
„Baš zato. Ljudi misle da sam zaboravio.“
„A šta ako nema ničega što treba da se otkrije?“
Tada bi se naljutio.
„To ti želiš da veruješ.“
Milica je počela da shvata da njihov brak više ne može da opstane samo na njenom strpljenju.
Jedne zime je na prozore stavio dodatne brave
Promena koja je najviše uznemirila komšije dogodila se tokom jedne zime sredinom devedesetih.
Jovan je počeo da postavlja dodatne brave na prozore i vrata.
Najpre je ojačao ulaznu kapiju. Zatim je na prozore u prizemlju ugradio metalne zasune.
Milici je rekao da to radi zbog bezbednosti.
Kada ga je podsetila da u njihovoj ulici godinama nije bilo ozbiljnih provala, odgovorio je da ne želi da čeka da se nešto dogodi.
Jedne večeri Aleksandar je došao u posetu sa devojkom.
Zatekao je oca kako proverava prozore.
„Tata, šta radiš?“
„Osiguravam kuću.“
„Od koga?“
„Nije važno.“
Aleksandar je pokušao da se našali.
„Pa neće valjda neko da nam ukrade staru vitrinu.“
Jovan ga je pogledao bez osmeha.
„Nisu svi lopovi zainteresovani za novac.“
Njegov sin je zaćutao.
Kasnije je razgovarao sa majkom.
„Mama, ovo više nije normalno. Mora da ode kod lekara.“
Milica je zaplakala.
„Misliš da nisam pokušala?“
Aleksandar je tada prvi put shvatio koliko je njegova majka usamljena.
Do tada je verovao da roditelji imaju bračne probleme, da se otac promenio zbog gubitka posla i da će se situacija vremenom smiriti.
Sada je video da se iza zatvorenih vrata njihove kuće događa nešto mnogo ozbiljnije.
Rade je prestao da mu se javlja, a Vera je izbegavala da dolazi sama
Nekadašnji prijatelji polako su se udaljavali.
Rade je u početku pokušavao da održava kontakt. Povremeno bi pozvao Jovana na kafu ili ga pitao da li mu treba pomoć oko kuće.
Ali Jovan je svaki susret koristio da ponovo otvori priču o komšijama.
Pitao ga je da li je siguran da se ne seća automobila, da li je nekome govorio o njihovom odlasku i zašto je pre nekoliko godina promenio mišljenje o tome kada su poslednji put viđeni.
Rade je sve teže podnosio razgovore.
Jednog dana mu je rekao:
„Jovane, ja više ne mogu ovako. Trideset godina se poznajemo, a ti me gledaš kao da sam ti nešto skrivio.“
Jovan je odgovorio:
„Ako nemaš šta da kriješ, zašto se ljutiš?“
Rade je tada ustao i otišao.
Više nisu zajedno pili kafu.
Vera je i dalje održavala kontakt sa Milicom, ali je sve ređe dolazila kada je Jovan bio kod kuće.
Jednom ju je zaustavio na kapiji i pitao da li je Rade razgovarao sa nekim iz policije.
Kada je rekla da ne zna, Jovan je upitao:
„A da znaš, da li bi mi rekla?“
Vera je pokušala da mu objasni da niko ne radi protiv njega.
On je samo odmahnuo glavom.
„Svi vi isto govorite.“
Posle tog susreta Vera je zamolila Milicu da se ubuduće viđaju kod nje.
Milica je pristala.
Bolelo ju je što se njen muž pretvorio u čoveka od kojeg se prijatelji sklanjaju, ali više nije mogla da ih krivi.
Milica je pronašla spisak na kojem je bilo i njeno ime
Jednog popodneva, dok je Jovan bio u prodavnici, Milica je odlučila da sredi njegov radni sto.
Fioka u kojoj je držao sveske bila je otključana.
Unutra je pronašla desetine papira, isečaka iz novina, starih fotografija i beležnica ispunjenih sitnim rukopisom.
Na jednom listu nalazila su se imena ljudi iz njihove ulice.
Pored svakog imena bila je kratka napomena.
Rade — „menja iskaz“.
Vera — „zna više nego što govori“.
Dragan — „poslednji razgovor“.
Ljiljana — „nije se oprostila“.
A ispod svih tih imena stajalo je njeno.
Milica — „bila tamo, ali ne priznaje“.
Milica je osetila vrtoglavicu.
Pročitala je rečenicu nekoliko puta.
Nije znala gde je, prema Jovanovom mišljenju, trebalo da bude, niti šta to navodno ne priznaje.
Kada se vratio, pokazala mu je papir.
„Šta ovo znači?“
Jovan je pogledao list, a zatim nju.
„Preturala si mi po stvarima.“
„Jovane, šta znači da sam bila tamo?“
„Znaš ti.“
„Ne znam!“
Prvi put posle mnogo godina povisila je glas toliko da su je komšije mogle čuti kroz otvoren prozor.
„Ja više ne znam o čemu govoriš! Ne znam šta se dogodilo komšijama, ne znam ko te prati, ne znam kakve automobile vidiš! Znam samo da godinama ne spavam kako treba i da se bojim svakog tvog pitanja!“
Jovan je ćutao.
Milica je plakala.
„Reci mi šta sam uradila. Reci mi, pa da bar znam od čega treba da se branim.“
On je polako uzeo papir iz njene ruke.
„Nisam rekao da si nešto uradila.“
„Nego šta si rekao?“
„Samo da si bila tamo.“
„Gde?“
Jovan je spustio pogled.
„Ne mogu sad da pričam.“
Te večeri Milica je otišla kod Vere.
Prvi put nije se vratila da prespava u svojoj kući.
Razvod koji niko nije očekivao, ali su ga svi razumeli
Milica je odluku o razvodu donosila mesecima.
Nije želela da napusti muža koji očigledno pati. I dalje je u njemu povremeno prepoznavala čoveka za kojeg se udala.
Bilo je dana kada bi Jovan bio smiren, ljubazan i gotovo isti kao nekada.
Skuvao bi joj kafu, pitao da li je umorna, ponudio da ode u prodavnicu. Ponekad bi zajedno gledali televiziju i razgovarali o deci.
U takvim trenucima Milica bi pomislila da možda još postoji nada.
Ali onda bi usledila nova noć.
Jovan bi ustajao, proveravao brave, zapisivao zvuke koje je čuo i postavljao pitanja na koja ona nije imala odgovor.
Jednom ju je probudio u pola tri.
„Milice, ustani.“
„Šta je bilo?“
„Čuo sam ih.“
„Koga?“
„Ispred kuće.“
Pokušala je da ga uveri da nikoga nema.
On je insistirao da zajedno pogledaju kroz prozor.
Ulica je bila prazna.
„Otišli su“, rekao je.
Milica je sela na ivicu kreveta i zaplakala.
„Jovane, ja ovo više ne mogu.“
Nije odgovorio.
„Molim te, idi kod lekara. Ne moraš zbog mene. Idi zbog sebe.“
On je stajao kraj prozora.
„Ti bi najviše volela da me zatvore negde.“
Te reči su je duboko pogodile.
Shvatila je da je njen muž njenu zabrinutost počeo da doživljava kao pretnju.
Nekoliko nedelja kasnije preselila se kod sestre.
Ponela je garderobu, dokumenta, nekoliko porodičnih fotografija i malu muzičku kutiju koju je Jovan nekada poklonio Jeleni.
Ostavila je gotovo sav nameštaj.
Kada je odlazila, Jovan je stajao u hodniku.
„Znači, stvarno ideš?“
„Moram.“
„Zbog mene?“
Milica ga je pogledala.
„Ne odlazim zato što te ne volim. Odlazim zato što više ne znam kako da živim ovako.“
Jovan je nekoliko trenutaka ćutao.
Zatim je upitao:
„Da li su ti oni rekli da odeš?“
Milica nije imala snage da odgovori.
Izašla je iz kuće i zatvorila kapiju.
Posle gotovo tri decenije zajedničkog života, njihov brak se završio.
Deca su pokušavala da sačuvaju odnos sa ocem, ali su razgovori postajali sve teži
Aleksandar i Jelena u međuvremenu su odrasli i započeli sopstvene živote.
Aleksandar se oženio i preselio u drugi deo grada. Jelena je završila školovanje i zaposlila se u Beogradu.
Oboje su želeli da ostanu u kontaktu sa ocem.
U početku su ga redovno posećivali.
Donosili su mu namirnice, pomagali oko računa i pokušavali da ga uključe u porodična okupljanja.
Jovan je bio zahvalan, ali su susreti često završavali neprijatno.
Kada bi Aleksandar došao, otac bi ga pitao da li je primetio nepoznate automobile.
Kada bi Jelena telefonirala, Jovan bi je ispitivao ko je još bio u prostoriji.
Jednom je unuku, koji je imao svega šest godina, pokazao fotografiju komšijske porodice.
„Jesi li nekad video ove ljude?“
Dečak je odmahnuo glavom.
Jovan ga je pitao da li je siguran.
Aleksandar je prekinuo razgovor.
„Tata, dosta. Nemoj dete da uvlačiš u to.“
Jovan se uvredio.
„Samo sam ga pitao.“
„Ima šest godina. Kako bi mogao da poznaje ljude koji su otišli pre nego što se rodio?“
„Deca nekad vide stvari koje odrasli ne primećuju.“
Aleksandar je uzeo sina za ruku.
„Mi idemo.“
Jovan ih nije zaustavljao.
Kada su izašli, dugo je stajao kraj prozora.
Kasnije je u svesku zapisao da je Aleksandar otišao čim je pomenuo komšije.
Nije zapisao da je njegov sin bio uznemiren zbog pitanja upućenih detetu.
Za Jovana je i taj odlazak postao još jedan znak da ljudi nešto skrivaju.
U kući je ostao sam sa fotografijama i sveskama
Nakon razvoda Jovanov život sveo se na nekoliko ustaljenih navika.
Ustajao je rano, mada se često nije moglo reći da je uopšte spavao. Kupovao je hleb i novine, povremeno odlazio na pijacu i najveći deo dana provodio u kući.
Dvorište je polako propadalo.
Ruže koje je Milica nekada negovala više nisu cvetale kao ranije. Šupa je bila puna nedovršenih popravki, a klupa koju je Jovan napravio decenijama ranije počela je da truli.
U dnevnoj sobi zidovi su ostali gotovo isti.
Na polici su stajale porodične fotografije, mada je neke Jovan premestio u fioke.
Najviše je gledao onu na kojoj su bili Jovanova porodica i komšije.
Vremenom je počeo da uveličava pojedine detalje.
Tvrdio je da Dragan na fotografiji izgleda zabrinuto.
Zatim da Ljiljana ne gleda u objektiv zato što je nekoga primetila iza fotografa.
Jednog dana rekao je Jeleni da se na slici vidi čovek koji nije bio pozvan na večeru.
Jelena je pažljivo pogledala fotografiju.
„Tata, nema nikoga.“
„Pogledaj iza ograde.“
„To je drvo.“
Jovan je uzeo fotografiju iz njenih ruku.
„Ne vidiš zato što ne želiš da vidiš.“
Jelena je tog dana otišla ranije nego što je planirala.
U automobilu je dugo plakala.
Nije se plašila samo očevih reči.
Plašila se koliko je čvrsto verovao u njih.
Komšije su počele da prelaze na drugu stranu ulice
Kako su godine prolazile, Jovan je postao gotovo neprepoznatljiv ljudima koji su ga poznavali iz mladosti.
Nekada je bio prvi koji bi pozdravio prolaznika.
Sada bi često zastajao usred razgovora i gledao sagovornika kao da pokušava da proceni da li govori istinu.
Ako bi se dve komšinice smejale ispred prodavnice, ponekad bi pomislio da se smeju njemu.
Ako bi neko spustio glas kada bi mu prišao, zaključivao je da su razgovarali o njemu.
Jednom je zaustavio poštara i pitao ga da li mu neko otvara pisma.
Poštar je bio zatečen.
„Gospodine Jovane, niko vam ne otvara pisma.“
„Onda kako znaju šta mi stiže?“
„Ko zna?“
Jovan nije odgovorio.
Slični razgovori ponavljali su se sa drugim ljudima.
Vremenom su komšije počele da ga izbegavaju.
Nisu želele da se raspravljaju, niti da postanu deo njegovih sumnji.
Kada bi ga ugledali na ulici, neki bi ubrzali korak. Drugi bi ga pozdravili izdaleka, ne zaustavljajući se.
Jovan je sve to primećivao.
Ali umesto da pomisli da su ljudi zbunjeni njegovim ponašanjem, bio je uveren da su dobili naređenje da ne razgovaraju sa njim.
U njegovim beleškama pojavila se nova rečenica:
„Svi su se dogovorili.“
Kada je Rade umro, Jovan nije otišao na sahranu
Rade je preminuo nakon kraće bolesti.
Vest je Jovana zatekla u prodavnici.
Prodavačica mu je rekla da je njegov nekadašnji prijatelj umro prethodne večeri.
Jovan je nekoliko trenutaka ćutao.
Zatim je pitao:
„Jeste li sigurni?“
Žena ga je začuđeno pogledala.
„Kako mislite, sigurni?“
„Ko vam je rekao?“
„Pa cela ulica zna.“
Jovan je spustio hleb na pult.
„Dobro.“
Otišao je kući.
Na sahranu nije došao.
Milica ga je kasnije pozvala i pitala zašto.
„Rade ti je bio najbolji prijatelj.“
„Znam.“
„Pa zašto nisi otišao?“
„Nisam mogao.“
Milica je pomislila da mu je bilo previše teško.
Ali onda je dodao:
„Nisam siguran da je stvarno umro.“
Milica je ostala bez reči.
Pokušala je da mu objasni da je bila na sahrani, da je razgovarala sa Verom i da je videla sve što je potrebno da bi znala da je Rade preminuo.
Jovan je ćutao.
Zatim je rekao:
„Možda si ti videla ono što su hteli da vidiš.“
Milica je prekinula razgovor.
Nekoliko dana kasnije Vera je saznala šta je Jovan rekao.
Bila je duboko povređena.
Od tada više nije želela nikakav kontakt sa njim.
Jovan je izgubio poslednju vezu sa prijateljstvima koja su obeležila njegovu mladost.
Jednog jutra pronašao je poruku za koju je tvrdio da mu je ostavljena pre četrdeset godina
Kada je imao nešto više od šezdeset godina, Jovan je počeo da sređuje stare papire.
U jednoj kutiji pronašao je požutele račune, fotografije, dokumenta iz fabrike i nekoliko pisama.
Među njima je bio presavijen list papira.
Na njemu je, njegovim rukopisom, stajalo:
„Ako se ne vrate, ne govori nikome.“
Jovan je dugo gledao rečenicu.
Nije se sećao kada ju je napisao.
Nije znao ni na koga se odnosi.
Ali bio je uveren da je poruka povezana sa komšijama.
Pozvao je Aleksandra.
„Moraš da dođeš. Našao sam dokaz.“
Sin je stigao istog popodneva.
Jovan mu je pokazao papir.
„Vidiš? Rekao sam ti da nešto postoji.“
Aleksandar je pročitao rečenicu.
„Tata, ovo je tvoj rukopis.“
„Znam.“
„Pa šta onda dokazuje?“
„Da sam znao.“
„Šta si znao?“
Jovan je zastao.
„Da se neće vratiti.“
Aleksandar je pokušao da sazna kada je papir napisan.
Otac nije znao.
Pitao ga je ko mu je rekao da ne govori nikome.
Ni to nije znao.
„Ali morao je neko da mi kaže“, insistirao je Jovan.
Aleksandar je pažljivo spustio papir na sto.
„Tata, možda si ti to napisao dok si razmišljao o njima. To ne znači da se nešto dogodilo.“
Jovan se naljutio.
„Ti misliš da sam ja sve izmislio.“
„Ne mislim da namerno izmišljaš. Mislim da ti treba pomoć da razumeš šta se dešava.“
Jovan je ustao.
„Onda idi.“
Aleksandar je pokušao da nastavi razgovor, ali otac više nije želeo da ga sluša.
Bio je to jedan od njihovih poslednjih dužih susreta.
Čovek koji je nekada pomagao svima više nije imao koga da pozove
Sa šezdeset pet godina Jovan je većinu dana provodio potpuno sam.
Milica je živela u drugom delu grada. Deca su ga povremeno zvala, ali su posete postale retke i uglavnom kratke.
Komšije su se promenile. Mnogi stari stanovnici ulice su umrli ili se odselili, a novi nisu znali ništa o čoveku koji je nekada bio jedan od najomiljenijih ljudi u kraju.
Za njih je Jovan bio neobičan stariji gospodin koji retko izlazi, često stoji na prozoru i ponekad postavlja neprijatna pitanja.
U prodavnici je kupovao gotovo iste stvari: hleb, mleko, kafu, cigarete i ponešto od gotove hrane.
Nije voleo da razgovara sa prodavcima.
Kod kuće je imao nekoliko televizora, ali ih je retko uključivao. Govorio je da mu smetaju glasovi.
U dnevnoj sobi čuvao je desetine svezaka.
Neke su bile ispunjene datumima, druge imenima, a treće crtežima ulica, kapija i kuća.
Na pojedinim stranicama ponavljala se ista rečenica.
„Nisam ih ja odveo.“
Jovan nije umeo da objasni zašto je to zapisivao.
Kada bi ga neko pitao da li ga je neko optužio za nestanak komšija, odgovarao je da nije.
„Pa zašto onda pišeš da ih nisi odveo?“
„Zato što će me jednog dana pitati.“
Niko nije znao ko bi trebalo da ga pita.
Ni Jovan nije umeo da kaže.
Ali bio je uveren da će taj dan doći.
Noć kada je pozvao policiju zbog ljudi koji nisu bili ispred kuće
Jedne jeseni, nekoliko godina pre njegovog odlaska kod psihologa, Jovan je usred noći pozvao policiju.
Prijavio je da se ispred njegove kuće nalazi automobil u kojem sede dvojica muškaraca i posmatraju prozore.
Kada je patrola stigla, automobil nije bio tamo.
Policajci su razgovarali sa Jovanom i obišli ulicu.
Nisu pronašli ništa sumnjivo.
Jovan je insistirao da je automobil bio parkiran ispred kuće gotovo sat vremena.
Opisivao je njegovu boju, oblik i položaj, ali nije mogao da navede registarsku oznaku.
„Zašto niste ranije pozvali?“, pitao ga je jedan policajac.
„Čekao sam da izađu.“
„Ko?“
„Oni.“
Policajac je pokušao da sazna da li Jovan poznaje te ljude.
Odgovorio je da ne zna njihova imena, ali da je siguran da su povezani sa događajem iz 1984. godine.
Razgovor se odužio.
Na kraju su mu policajci savetovali da se obrati lekaru i da pozove ponovo ako primeti nešto konkretno što ugrožava njegovu bezbednost.
Jovan je to doživeo kao još jedan dokaz da mu niko ne veruje.
Sutradan je u svesku zapisao:
„Policija je došla, ali nisu hteli da ih traže.“
Nije zapisao da patrola nije zatekla automobil.
Taj detalj se, u njegovom sećanju, vremenom potpuno izgubio.
Milica je poslednji put pokušala da razgovara sa njim
Kada je Jovan napunio šezdeset sedam godina, Milica je odlučila da ga poseti.
Nisu se videli nekoliko meseci.
Donela mu je domaću supu, nešto hrane i fotografije unuka.
Jovan ju je dočekao pristojno.
Bio je mršaviji nego ranije, pogrbljen, sa dubokim podočnjacima. Kosa mu je gotovo potpuno osedela, a ruke su mu blago podrhtavale dok je sipao kafu.
Milica je primetila da je kuća zapuštena.
Na policama je bilo prašine, u kuhinji neopranih sudova, a u dnevnoj sobi gomila papira.
„Mogao bi malo da središ“, rekla je nežno.
„Hoću.“
Sedeli su neko vreme i razgovarali o deci.
Jovan je pitao za unuke, za Aleksandrov posao i Jelenino zdravlje.
Na trenutke je ličio na čoveka kojeg je nekada volela.
Milica je osetila poznatu tugu.
Pitala se kako bi njihov život izgledao da su ranije uspeli da pronađu pomoć.
Zatim je pažljivo otvorila temu njegovog zdravlja.
„Jovane, Aleksandar mi kaže da opet ne spavaš.“
„Spavam.“
„Koliko?“
„Dva sata.“
„To nije dovoljno.“
„Meni jeste.“
„Nije, Jovane. Pogledaj se.“
On je spustio pogled.
Milica je nastavila:
„Ne moraš više ništa da dokazuješ. Niko te ne optužuje. Niko ne traži ništa od tebe.“
Jovan je dugo ćutao.
Zatim je rekao:
„Ti stvarno misliš da su oni samo otišli?“
Milica je uzdahnula.
„Ne znam gde su otišli. Nikada nisam znala.“
„A šta ako ti kažem da sam ih video posle toga?“
Pogledala ga je.
„Kada?“
„One noći.“
„Koje noći?“
Jovan je počeo da govori, ali je zastao.
Ruke su mu zadrhtale.
„Ne mogu da se setim.“
Milica mu je prišla i stavila ruku na rame.
„Onda nemoj više da se mučiš sam. Razgovaraj sa nekim.“
Ovog puta nije se naljutio.
Samo je pitao:
„A šta ako mi ne poveruju?“
„Nije važno da li će ti poverovati u sve što govoriš. Važno je da ti pomognu.“
Jovan je spustio glavu.
Prvi put posle mnogo godina nije pokušao da je ubedi da svi nešto kriju.
U 68. godini počeo je da sumnja i u sopstvena sećanja
Narednih meseci Jovan je sve češće prelistavao stare sveske.
Pokušavao je da rekonstruiše događaje iz vremena kada su komšije napustile ulicu.
Ali što je više čitao, to je pronalazio više protivrečnosti.
Na jednom mestu zapisao je da je Dragan poslednji put viđen u ponedeljak.
Na drugom da je to bilo u četvrtak.
U jednoj svesci tvrdio je da je automobil došao u ponoć.
U drugoj da je stigao pred zoru.
Ponekad je zapisivao da je razgovarao sa Ljiljanom nakon njihovog odlaska.
Zatim bi pronašao belešku u kojoj je tvrdio da je nikada više nije video.
Nije razumeo kako je moguće da se toliko jasno seća događaja koji se međusobno isključuju.
Počeo je da sumnja u sopstvenu sposobnost pamćenja.
Ta sumnja ga je plašila više od svih njegovih dotadašnjih uverenja.
Jedne noći sedeo je za kuhinjskim stolom i pokušavao da se seti Draganovog lica.
Pred očima mu se pojavljivala fotografija sa zajedničke večere.
Znao je kako je Dragan izgledao na slici.
Ali nije mogao da prizove njegovo lice iz svakodnevnog života.
Pokušao je da se seti njegovog glasa.
Ni to nije uspeo.
Zatim je otvorio svesku i napisao:
„Šta ako se ničega ne sećam kako treba?“
Dugo je gledao tu rečenicu.
Po prvi put nije odmah pokušao da pronađe objašnjenje.
Poziv koji je promenio njegovu odluku
Nekoliko nedelja pre svog šezdeset osmog rođendana Jovan je pozvao Jelenu.
Bilo je kasno uveče.
Kada je čula očev glas, odmah je primetila da je uznemiren.
„Tata, šta se dogodilo?“
„Ništa.“
„Zašto me onda zoveš u ovo doba?“
Jovan je ćutao.
Zatim je pitao:
„Jelena, da li se ti sećaš Markovića?“
Ona je uzdahnula.
„Sećam se, tata. Igrala sam se sa njihovom decom.“
„Kako se zvala devojčica?“
Jelena je razmišljala.
„Mislim da se zvala Sanja.“
„A dečak?“
„Ne znam. Prošlo je četrdeset godina.“
Jovan je nekoliko trenutaka ćutao.
„Ja više nisam siguran da su imali dvoje dece.“
Jelena se uspravila u krevetu.
„Kako nisi siguran?“
„Nekad mislim da ih je bilo troje.“
„Tata, bilo ih je dvoje.“
„Znam. Tako piše u svesci.“
„Pa šta je onda problem?“
Jovan je duboko udahnuo.
„Problem je što se ja sećam još jednog deteta.“
Jelena nije znala šta da kaže.
Otac je nastavio:
„Sećam se devojčice koja je stajala pored kapije. Imala je crveni džemper. Ali kad pogledam fotografije, nje nema.“
Jelena je pokušala da ga umiri.
Rekla mu je da se sećanja menjaju, naročito posle toliko godina, i da ne mora svaka slika koja mu se pojavljuje u mislima da predstavlja stvaran događaj.
Jovan ju je saslušao.
Zatim je izgovorio nešto što nikada ranije nije rekao.
„Jelena, mislim da sa mnom nešto nije u redu.“
Njegova ćerka je zaplakala.
Ne zato što ju je ta rečenica iznenadila.
Već zato što je gotovo četrdeset godina čekala da je čuje.
Čovek koji je decenijama odbijao pomoć konačno je pristao na razgovor
Jelena je narednih dana razgovarala sa Aleksandrom i Milicom.
Dogovorili su se da pokušaju da pomognu Jovanu da dođe do stručnjaka.
Ovog puta nisu želeli da ga ubeđuju da su njegova sećanja pogrešna niti da se raspravljaju o Markovićima.
Želeli su samo da mu omoguće razgovor sa nekim ko će ozbiljno shvatiti njegovu patnju.
Jovan je pristao.
Rekao je da želi da razgovara sa psihologom, ali da ne želi da deca budu prisutna.
„Moram neke stvari sam da kažem.“
Jelena ga je pitala da li se plaši.
„Plašim se“, priznao je.
„Čega?“
Dugo je ćutao.
„Da ću se setiti.“
Nije objasnio čega.
Nekoliko dana kasnije dobio je termin.
Jelena mu je telefonom pročitala adresu i vreme dolaska, a Jovan ih je pažljivo zapisao na papir.
Pripremio je jednu od svojih plavih svezaka, fotografiju sa zajedničke večere i nekoliko požutelih listova.
Uveče je sve stavio u staru kožnu torbu.
Zatim je seo za kuhinjski sto i pokušao da sastavi rečenicu kojom će započeti razgovor.
Napisao je nekoliko verzija.
„Želim da prijavim nestanak.“
Precrtao je.
„Znam nešto što drugi ne znaju.“
I to je precrtao.
Na kraju je na čistom listu napisao samo:
„Već četrdeset godina ne mogu da spavam.“
Taj papir je stavio na vrh torbe.
Poslednja noć pre odlaska kod psihologa
Veče pre zakazanog razgovora Jovan je proveo u kući koju je nekada delio sa Milicom i decom.
Napolju je padala kiša.
Kapljice su udarale o prozore, a vetar je povremeno pomerao grane stare šljive.
Jovan je sedeo u fotelji i gledao porodične fotografije.
Na jednoj je Milica bila mlada, nasmejana, sa Jelenom u naručju.
Na drugoj Aleksandar je vozio bicikl koji mu je otac napravio.
Na trećoj su svi sedeli u dvorištu, zajedno sa Markovićima.
Jovan je uzeo tu fotografiju.
Dugo je gledao Draganovo lice.
Pokušao je da se seti njihovog poslednjeg razgovora.
U mislima mu se pojavljivala kapija, tamna ulica i automobil.
Ali nije znao da li su to stvarne uspomene ili slike koje je tokom godina stvorio od sopstvenih strahova.
Pogledao je na sat.
Bilo je nešto posle ponoći.
Otišao je u spavaću sobu, legao i ugasio svetlo.
Posle manje od dva sata ponovo se probudio.
Srce mu je ubrzano kucalo.
Ustao je i prišao prozoru.
Ulica je bila prazna.
Nije bilo automobila.
Nije bilo nepoznatih ljudi.
Nije bilo nikoga ko bi ga posmatrao.
Ipak, Jovan je osećao isti nemir koji ga je pratio gotovo četiri decenije.
Vratio se u kuhinju i otvorio svesku.
Na poslednjoj stranici zapisao je:
„Sutra moram da kažem sve.“
Zatim je dodao još jednu rečenicu.
„Čak i ako se ispostavi da se ništa nije dogodilo.“
Ujutru je obukao odelo koje nije nosio godinama
Jovan je ustao pre šest.
Obrijao se, pažljivo očešljao i iz ormara izvadio tamnosivo odelo koje je poslednji put nosio na jednom porodičnom slavlju.
Košulja mu je bila malo široka.
Vezao je kravatu, ali ju je posle nekoliko minuta skinuo.
Nije želeo da izgleda kao čovek koji dolazi da se pravda.
Želeo je da izgleda pristojno.
U torbu je stavio svesku, fotografiju i papir na kojem je zapisao zbog čega dolazi.
Pre izlaska proverio je vrata.
Jednom.
Zatim još jednom.
Na trenutak je zastao, kao da želi da se vrati i proveri ih treći put.
Ali nije.
Spustio je ruku sa brave i krenuo niz ulicu.
Prošao je pored kuće u kojoj su nekada živeli Markovići.
U njoj su već godinama stanovali drugi ljudi.
Dvorište je bilo uređeno, ograda ofarbana, a na prozorima su stajale saksije sa cvećem.
Jovan je zastao.
Posmatrao je kuću nekoliko trenutaka.
Zatim je nastavio dalje.
Prvi put posle mnogo godina nije pokušao da pronađe znak da ga neko posmatra.
Nije zapisao vreme.
Nije pogledao registarske oznake automobila.
Samo je hodao prema autobuskoj stanici.
U torbi je nosio četrdeset godina beležaka, a u sebi strah koji više nije umeo da objasni.
Nije znao da će razgovor na koji odlazi otvoriti pitanje mnogo ozbiljnije od nestanka komšija.
Jer psiholog neće biti najviše uznemiren pričom o ljudima koji su pre nekoliko decenija napustili jednu kuću.
Uznemiriće ga način na koji Jovan govori o njima, činjenica da više ne razlikuje sopstvena sećanja od svojih uverenja i priznanje koje će izgovoriti kada ga bude pitao zašto je sve te godine odbijao pomoć.
A kada Jovan iz torbe izvadi fotografiju i pokaže mesto na kojem, kako tvrdi, stoji osoba koju niko drugi ne vidi, razgovor će krenuti u sasvim neočekivanom pravcu.
Tada će prvi put postati jasno da možda najveća misterija ove priče nije ono što se dogodilo košijama, već ono što se tokom četrdeset godina događalo u Jovanovom umu.
Četrdeset godina Jovan živeo je u uverenju da zna nešto što drugi pokušavaju da sakriju. Četrdeset godina budio se posle svega dva sata sna, osluškivao zvuke ispred kuće, zapisivao registarske oznake automobila i pokušavao da rekonstruiše noć za koju je verovao da je zauvek promenila njegov život.
Zbog svojih sumnji izgubio je prijatelje, suprugu i bliskost sa decom. Nekada omiljeni komšija postao je usamljen čovek kojeg su ljudi izbegavali, a njegova kuća pretvorila se u svojevrsnu arhivu događaja za koje niko osim njega nije verovao da su se odigrali.
Kada je u 68. godini konačno pristao da razgovara sa psihologom, bio je uveren da će mu stručnjak pomoći da dokaže istinu o komšijama, koja je četiri decenije ranije napustila njihovu ulicu.
Međutim, razgovor nije tekao onako kako je očekivao.
Posle njegovog priznanja psiholog je prekinuo uobičajeni tok seanse, zatražio hitnu psihijatrijsku procenu i, zbog ozbiljne zabrinutosti za Jovanovo stanje i bezbednost, organizovao da u pratnji policije bude odveden u psihijatrijsku ustanovu.
Tek tada počelo je da se razjašnjava da se iza priče o nestaloj porodici možda nikada nije nalazio zločin, već dugogodišnji psihički poremećaj koji je postepeno razorio jedan život.
U ordinaciju je ušao sa torbom punom dokaza
Jovan je stigao dvadesetak minuta pre zakazanog termina.
Nosio je tamnosivo odelo, belu košulju i staru kožnu torbu koju je čvrsto držao uz sebe. Na recepciji je nekoliko puta proverio ime psihologa, a zatim pitao da li razgovor može da se čuje iz susedne prostorije.
Službenica ga je uverila da se razgovori obavljaju u privatnosti.
Ipak, Jovan nije delovao spokojno.
Dok je čekao, posmatrao je ljude koji su ulazili u hodnik. Jednog muškarca, koji je prošao pored njega razgovarajući telefonom, pratio je pogledom sve dok nije nestao iza vrata.
Kada ga je psiholog pozvao, ustao je gotovo istog trenutka.
„Dobar dan, gospodine Jovane. Izvolite, sedite.“
Jovan je seo na ivicu fotelje, ali torbu nije spuštao na pod.
Psiholog, čovek srednjih godina sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa odraslima, započeo je razgovor uobičajenim pitanjima.
Zanimalo ga je zbog čega je Jovan odlučio da potraži pomoć, kakvo mu je zdravstveno stanje i koliko dugo ima probleme sa spavanjem.
Jovan je neko vreme ćutao.
Zatim je otvorio torbu.
„Doktore, ja nisam došao zato što sam bolestan. Došao sam zato što više ne znam kome da verujem.“
Psiholog ga je zamolio da objasni.
„Već četrdeset godina ne spavam duže od dva sata. Nekada ni toliko. Čim zaspim, nešto me probudi. Uvek isto. Kao da čujem automobil koji se zaustavlja ispred kuće.“
„Da li se taj automobil zaista nalazi ispred kuće kada pogledate?“
Jovan je odmahnuo glavom.
„Ne. Ali to ne znači da nije bio tamo.“
Psiholog je zapisao nekoliko reči.
„A zašto mislite da bi neko dolazio ispred vaše kuće?“
Jovan ga je pogledao pravo u oči.
„Zbog porodice koja je nestala 1984. godine.“
„Četvoro ljudi je nestalo, a svi se ponašaju kao da nikada nisu postojali“
Jovan je počeo da govori o Draganu i Ljiljani , njihovoj deci i kući preko puta njegove.
Opisivao je zajedničke večere, prijateljstvo sa Draganom i dan kada je primetio da su komšijski prozori ostali zatvoreni.
Govorio je smireno, sa mnogo detalja.
Psiholog ga nije prekidao.
„I šta se, prema vašem saznanju, dogodilo toj porodici?“
Jovan je zastao.
„Mislim da su ih odveli.“
„Ko?“
„Ljudi koji su dolazili automobilom.“
„Da li ste videli da ih neko odvodi?“
„Jesam.“
„Kada?“
„One noći.“
„Koje noći, gospodine Jovane?“
Jovan je otvorio plavu svesku i počeo da prelistava stranice.
Na jednom mestu bio je zapisan 14. novembar. Na drugom 17. novembar, dok je na trećem stajao datum iz decembra.
„Ovde negde piše“, promrmljao je.
Psiholog ga je pažljivo posmatrao.
„Da li ste sigurni da ste videli taj događaj?“
„Jesam. Odnosno... mislim da jesam.“
„Šta vas navodi na sumnju?“
Jovan je spustio pogled.
„Zato što se ponekad sećam da sam bio u kući. A ponekad da sam stajao na ulici. Nekada vidim Dragana kako ulazi u automobil, a nekada vidim samo njegovu ženu.“
Psiholog ga je zamolio da nastavi.
„Najgore je što sam godinama bio siguran da sam čuo decu kako plaču. Ali sada ne mogu da se setim da li sam ih zaista čuo ili sam to sanjao.“
Fotografija na kojoj je video ono što drugi nisu mogli
Jovan je iz torbe izvadio staru fotografiju sa porodičnog okupljanja.
Na njoj su sedele komšije i nekoliko prijatelja.
Papir je bio požuteo, a ivice izlizane od čestog dodirivanja.
„Pogledajte ovo“, rekao je.
Psiholog je uzeo fotografiju.
„Šta treba da vidim?“
Jovan je pokazao prostor iza ograde.
„Tu stoji devojčica.“
Psiholog je pažljivo pogledao.
Na mestu koje je Jovan pokazivao nalazila se tamna senka drveta.
„Ja ne mogu da razaznam osobu“, rekao je.
Jovan je postao uznemiren.
„Znao sam da ćete to reći.“
„Zašto ste to očekivali?“
„Zato što svi govore isto. Moja ćerka, sin, bivša žena. Svi tvrde da tu nema nikoga.“
Psiholog mu je vratio fotografiju.
„Da li postoji mogućnost da ste oblik senke povezali sa sećanjem na neku devojčicu?“
Jovan je ćutao.
Zatim je rekao:
„Možda. Ali ja se nje sećam.“
„Ko je ona?“
„Ne znam.“
„Da li je bila član porodice komšija?“
„Mislim da jeste.“
„Ranije ste rekli da su imali dvoje dece.“
„Jesu.“
„A sada mislite da su imali troje?“
Jovan je oborio glavu.
„Ne znam više koliko ih je bilo.“
Prvi put tokom razgovora delovao je potpuno izgubljeno.
Priznanje zbog kojeg je psiholog postao ozbiljno zabrinut
Psiholog je pokušao da utvrdi koliko Jovanova uverenja utiču na njegov svakodnevni život.
Pitao ga je da li i dalje proverava prozore, da li oseća da ga neko prati i da li je poslednjih dana uspevao da spava.
Jovan je odgovarao potvrdno na gotovo sva pitanja o strahu i nesanici.
Zatim je, nakon dužeg ćutanja, izgovorio nešto što je promenilo tok razgovora.
„Doktore, ja mislim da oni nisu nestali.“
Psiholog je podigao pogled.
„Šta mislite da se dogodilo?“
„Mislim da su sve vreme tu.“
„Gde?“
„U mojoj kući.“
Nastala je tišina.
„Možete li da mi objasnite šta pod tim podrazumevate?“
Jovan je počeo da govori brže.
Tvrdio je da noću čuje Draganov glas iz hodnika, da ponekad prepoznaje Ljiljanine korake u kuhinji i da je nekoliko puta video devojčicu u crvenom džemperu kako stoji pored vrata njegove spavaće sobe.
„Znam da zvuči čudno“, rekao je. „Ali ja ih čujem. Nekad mi govore da otvorim vrata.“
Psiholog ga je pitao da li se to događa dok tone u san ili kada je potpuno budan.
Jovan je rekao da nije siguran.
A onda je dodao:
„Pre tri noći Dragan mi je rekao da moram da pođem sa njima. Da je vreme da završimo ono što smo započeli.“
„Da li ste imali osećaj da morate da poslušate taj glas?“
Jovan je klimnuo glavom.
„Jesam. Zato sam zaključao sva vrata. Plašio sam se da ću izaći.“
Psiholog je spustio olovku.
„Gospodine Jovane, da li ste pomišljali da povredite sebe ili nekoga drugog?“
„Nisam želeo nikoga da povredim.“
„A sebe?“
Jovan je dugo ćutao.
„Ponekad pomislim da bi bilo lakše da više ne moram da se budim.“
Psiholog je nastavio da procenjuje njegovo stanje, postavljajući pitanja o namerama, neposrednoj opasnosti i tome da li Jovan može bezbedno da se vrati kući.
Odgovori su bili nepovezani. Jovan je čas govorio da želi da živi, čas da mora da ode sa ljudima koje čuje, a zatim da se plaši da će izgubiti kontrolu nad sopstvenim postupcima.
Postalo je jasno da se razgovor ne može nastaviti kao obična psihološka konsultacija.
„Gospodine Jovane, mislim da vam je potrebna hitna pomoć“
Psiholog je mirno objasnio Jovanu da je zabrinut zbog dugotrajne nesanice, glasova koje opisuje, izraženog straha i teškoća da razlikuje sećanja od onoga što se trenutno događa.
„Ne mogu na osnovu ovog razgovora da utvrdim šta je uzrok vaših tegoba“, rekao mu je. „Ali smatram da je neophodno da vas danas pregleda psihijatar.“
Jovan se uspravio.
„Znači, mislite da sam lud?“
„Ne. Mislim da patite i da vam je potrebna odgovarajuća medicinska pomoć.“
„Ali niste mi odgovorili šta se dogodilo Markovićima.“
„O tome možemo razgovarati, ali sada mi je najvažnije da budete bezbedni.“
Jovan je počeo da skuplja papire.
„Znao sam. I vi ste isti kao ostali.“
Psiholog ga je zamolio da ostane.
Objasnio mu je da glasovi koje čuje mogu biti simptom ozbiljnog psihičkog ili drugog zdravstvenog problema i da je potrebno stručno ispitivanje.
Međutim, Jovan je postajao sve uznemireniji.
Tvrdio je da je psiholog već razgovarao sa njegovom bivšom suprugom i da je čitav susret unapred dogovoren.
Kada je pokušao da izađe, zastao je na vratima i rekao:
„Ne smem da idem kući. Oni će me tamo čekati.“
Upravo ta rečenica, zajedno sa prethodnim izjavama o glasovima, strahu od gubitka kontrole i mogućnosti da sebi naudi, dodatno je pojačala zabrinutost stručnjaka.
Psiholog je prekinuo seansu i pokrenuo postupak za hitnu psihijatrijsku procenu.
Policija je došla po Jovana, a on je mislio da su konačno poverovali u njegovu priču
Pošto je Jovan bio izrazito uznemiren, nije pristajao na dobrovoljni odlazak i postojala je ozbiljna zabrinutost za njegovu bezbednost, zatražena je pomoć nadležnih hitnih službi.
U ordinaciju su ubrzo stigli zdravstveni radnici, a policija je pružila asistenciju kako bi se transport obavio bezbedno.
Jovan je, ugledavši policajce, u prvi mah pomislio da su došli zbog njegove priče o Markovićima.
„Znači, konačno ćete ih tražiti?“, upitao je.
Jedan od policajaca mirno mu je objasnio da su došli da pomognu da stigne do lekara.
Jovan je pogledao psihologa.
„Vi ste ih pozvali?“
„Jesam. Zabrinut sam za vaše stanje i želim da vas pregleda lekar koji može da vam pruži odgovarajuću pomoć.“
Jovan je čvrsto stegao torbu.
„Neću da mi uzmu sveske.“
Rečeno mu je da može da ih ponese.
Nakon razgovora sa zdravstvenim radnicima pristao je da krene, ali je tokom izlaska nekoliko puta pitao da li ga vode na saslušanje.
U pratnji policije i zdravstvenih radnika odveden je na psihijatriju.
Za čoveka koji je četrdeset godina verovao da pokušava da razotkrije tuđu tajnu, bio je to potresan trenutak.
Nije razumeo zašto se niko ne bavi njegovim dokazima.
Nije razumeo ni zašto svi govore o njegovom zdravlju.
A najmanje je mogao da prihvati mogućnost da su ljudi kojih se plašio možda postojali samo u njegovim doživljajima.
Na psihijatriji je prvi put čuo objašnjenje koje nije želeo da prihvati
Nakon prijema u bolnicu Jovan je prošao psihijatrijsku procenu.
Lekari su razgovarali sa njim, prikupili podatke o njegovom dugogodišnjem ponašanju i, uz odgovarajuće procedure, kontaktirali članove porodice radi dodatnih informacija.
Milica, Aleksandar i Jelena opisali su promene koje su trajale decenijama.
Govorili su o nesanici, sumnjičavosti, neobičnim beleškama, razgovorima sa odsutnim osobama i sve većoj izolaciji.
Psihijatri su posumnjali na dugotrajan psihotični poremećaj sa izraženim paranoidnim sumanutim uverenjima. Bilo je potrebno isključiti i druge moguće uzroke njegovih simptoma.
Posebno ih je zabrinjavalo što je Jovan godinama različite događaje povezivao u jedinstvenu priču o progonu, iako za mnoge od tih veza nije imao proverljive dokaze.
Automobil koji se zaustavi ispred kuće za njega nije bio običan automobil.
Komšija koji ne želi da razgovara nije bio čovek kojem je neprijatno.
Fotografija sa senkom nije bila samo stara fotografija.
Sve je dobijalo posebno, preteće značenje.
Jovan je teško prihvatao takvo objašnjenje.
„Znači, hoćete da kažete da sam sve izmislio?“
Lekar mu je odgovorio da to što je nešto doživeo kao stvarno ne znači da je namerno lagao.
Njegov strah bio je stvaran.
Njegova patnja bila je stvarna.
Ali to nije značilo da su svi događaji koje je opisivao zaista postojali onako kako ih je pamtio.
Šta se zaista dogodilo sa komšijama?
Jedno od najvažnijih pitanja odnosilo se na porodicu oko koje je Jovan izgradio čitav svoj život.
Aleksandar je, na predlog lekara da se provere dostupne činjenice koje bi mogle pomoći u razumevanju očevih uverenja, ponovo razgovarao sa majkom i starim poznanicima.
Ispostavilo se da komšije nisu nestali pod misterioznim okolnostima.
Dragan je krajem 1984. godine dobio posao u drugom gradu, a porodica se preselila nakon što je odlučila da proda kuću. Njihov odlazak bio je brz, ali nije bio tajan.
Milica se prisetila da joj je Ljiljana govorila o selidbi i da joj je čak pozajmila kofer.
U godinama koje su usledile kontakt se jednostavno izgubio.
Aleksandar je uspeo da pronađe podatke koji su potvrdili da su članovi porodice nastavili da žive na drugoj adresi.
Nije bilo dokaza da su oteti, ubijeni ili da su nestali na način koji je Jovan opisivao.
Još važnije, niko nije mogao da potvrdi postojanje trećeg deteta koje je Jovan godinama tvrdio da vidi na fotografiji.
Porodica je imala dvoje dece, upravo onako kako su se Milica i ostale komšije sećale.
Devojčica u crvenom džemperu, koja je u Jovanovim kasnijim pričama postala jedan od najvažnijih likova, nije mogla biti povezana sa stvarnom porodicom.
Kada su Jovanu predočene proverene informacije, nije ih odmah prihvatio.
Tvrdio je da su dokumenta možda pogrešna.
Zatim je rekao da su ljudi koji su pronađeni možda samo osobe sa istim imenima.
Njegova uverenja nisu nestala zato što su se pojavili dokazi koji im protivreče.
Za to je bilo potrebno mnogo više vremena i lečenja.
Milica ga je posetila posle mnogo godina provedenih u strahu
Nekoliko nedelja nakon prijema, kada je njegovo stanje bilo stabilnije, Milica je došla u posetu.
Jovan je sedeo kraj prozora bolničke sobe.
Izgledao je umorno, ali smirenije nego prilikom njihovog poslednjeg susreta.
Kada ju je ugledao, ustao je.
„Došla si.“
„Jesam.“
Sedela je preko puta njega, držeći u rukama kesu sa voćem i nekoliko njegovih stvari.
Neko vreme razgovarali su o deci i unucima.
Zatim je Jovan tiho pitao:
„Milice, jesam li ja stvarno bio toliko loš prema vama?“
Ona je dugo ćutala.
„Nisi bio loš čovek, Jovane. Ali bilo je teško živeti sa tobom.“
Spustio je pogled.
„Ja sam mislio da vas štitim.“
„Znam da si ti tako mislio.“
„A ti si mislila da sam poludeo.“
Milica je odmahnuła glavom.
„Mislila sam da patiš i da ne znam kako da ti pomognem.“
Jovan je gledao svoje ruke.
„Je l' se sećaš kad sam Jeleni napravio onu kućicu za lutke?“
Milica se nasmešila kroz suze.
„Naravno da se sećam.“
„Nekad imam osećaj da je to bio neki drugi čovek.“
„Nije bio drugi čovek. Bio si ti.“
Prvi put posle mnogo godina razgovarali su bez optužbi, ispitivanja i pokušaja da dokažu ko je u pravu.
Nisu razgovarali o pomirenju.
Njihov brak odavno je bio završen.
Ali Milica je, odlazeći iz bolnice, imala osećaj da je prvi put posle nekoliko decenija razgovarala sa mužem kojeg je nekada poznavala.
Posle četrdeset godina Jovan je počeo da spava
Tokom lečenja Jovanovo stanje postepeno se stabilizovalo.
Uz medicinsku terapiju, praćenje i razgovore sa stručnjacima, počeo je da spava duže nego ranije.
Prve noći kada je uspeo da odspava nekoliko sati bez neprestanog ustajanja, probudio se zbunjen.
Pitao je medicinsku sestru koliko je sati.
Kada mu je rekla da je jutro, nije joj odmah poverovao.
„Nisam se budio?“
„Spavali ste.“
Jovan je dugo sedeo na krevetu.
Godinama je verovao da mora da ostane budan kako bi sprečio nešto strašno.
Sada je prvi put počeo da razume koliko je njegov život bio podređen tom strahu.
Ipak, oporavak nije bio jednostavan.
Povremeno je i dalje govorio komšijama. Nekih dana sumnjao je u objašnjenja lekara, a drugih priznavao da možda nije sve bilo onako kako je mislio.
Najveći pomak dogodio se kada je uspeo da izgovori:
„Ja sam bio siguran da ih čujem. Ali sada razumem da to ne mora da znači da su bili tamo.“
Za lekare i njegovu porodicu ta rečenica predstavljala je važan korak.
Jovan nije preko noći zaboravio četiri decenije straha.
Ali je počeo da prihvata mogućnost da njegova uverenja nisu bila pouzdan prikaz stvarnosti.
Poslednja stranica plave sveske
Nekoliko meseci nakon prijema Jovan je i dalje bio na lečenju, uz plan daljeg praćenja i procene uslova za bezbedan povratak u svakodnevni život.
Njegova deca redovno su ga posećivala.
Aleksandar mu je donosio novine, a Jelena fotografije unuka.
Milica je dolazila povremeno.
Jednog dana Jelena mu je donela staru plavu svesku koju je pronašla među njegovim stvarima.
Jovan ju je dugo držao u rukama.
Na prvim stranicama nalazili su se spiskovi za kupovinu, troškovi popravki i mere za dečji bicikl.
Zatim su dolazile beleške o komšijama.
Datumi, imena, automobili, sumnje.
Čitave decenije života sabijene u nekoliko stotina stranica.
Jovan je polako prelistavao svesku.
Na kraju je pronašao praznu stranicu.
Uzeo je olovku i napisao:
„Četrdeset godina sam čekao da se neko vrati. Za to vreme otišli su svi koji su bili pored mene.“
Zastao je.
Zatim je dodao:
„Možda nisam morao da čuvam kuću. Možda je trebalo da čuvam ljude koji su u njoj živeli.“
Zatvorio je svesku.
Jelena ga je pitala da li želi da je ponese kući.
Odmahnuo je glavom.
„Ne još.“
Pogledao je kroz prozor.
Napolju je bio vedar dan.
Ljudi su prolazili bolničkim dvorištem, razgovarali i žurili svojim obavezama.
Jovan ih je posmatrao bez potrebe da sazna ko su, kuda idu i zašto su se tu našli.
Posle mnogo godina, obični prolaznici ponovo su bili samo obični prolaznici.
A kuća u kojoj je nekada živeo sa Milicom, Aleksandrom i Jelenom više nije bila mesto na kojem je morao da čeka nepoznate ljude.
Bila je samo kuća.
Ona u kojoj je nekada bio srećan.
Najveća tragedija Jovanovog života nije bila u tome što je četrdeset godina pokušavao da razreši nestanak jedne porodice koja, kako se ispostavilo, nije ni nestala. Bila je u tome što je, tragajući za ljudima koje je zamišljao kao izgubljene, postepeno izgubio sopstvenu porodicu.
A kada je konačno dobio pomoć, morao je da prihvati najtežu mogućnost od svih: da ga čitavog života nisu progonili nepoznati ljudi, već bolest koju niko nije uspeo na vreme da prepozna i adekvatno leči.
Napomena: Priča je nastala po motivima istinitog događaja. Ali imena, mesta i pojedini detalji izmenjeni su i prilagođeni potrebama pripovedanja, radi zaštite privatnosti osoba na koje se priča odnosi.