- Mihail Labkovski najgorim smatra 'fasadni brak' - odnos u kojem partneri pred drugima glume sklad, iako su izgubili bliskost i iskrenu komunikaciju.
- Razlozi za ostajanje u takvom odnosu su strah od osude, navika, deca, kao i prikrivanje problema poput neverstva ili alkoholizma.
- Psiholog savetuje da se prvo prizna da problem postoji, a po potrebi potraži i stručna pomoć.
Na prvi pogled deluju kao idealan par. Zajedno izlaze, objavljuju zajedničke fotografije, osmehuju se na porodičnim okupljanjima i ostavljaju utisak da imaju skladan brak. Prijatelji im zavide, rodbina ih hvali, a okolina veruje da su pronašli recept za srećan zajednički život. Ipak, iza te slike često se krije sasvim drugačija stvarnost – odnos u kojem su nestali bliskost, nežnost i iskrena komunikacija.
Upravo takav odnos ruski psiholog Mihail Labkovski naziva "fasadnim brakom". Reč je o zajednici u kojoj partneri održavaju privid sreće, iako su svesni da među njima postoje ozbiljni problemi. Umesto da se suoče sa onim što ih muči, oni nastavljaju da igraju uloge pred drugima, plašeći se osude, neprijatnih pitanja ili priznanja da njihov odnos više nije ono što je nekada bio.
Labkovski naglašava da ovakav odnos ne mora nužno da bude povezan sa zvaničnim brakom. Fasadne mogu biti i dugogodišnje veze, jer je suština u tome da partneri pred svetom prikazuju jedno, a u svoja četiri zida žive nešto sasvim drugo.
Šta je zapravo fasadni brak?
Prema objašnjenju Mihaila Labkovskog, fasadni brak je zajednica u kojoj između partnera više nema istinske bliskosti, ali oni pred okolinom uporno održavaju sliku savršenog odnosa.
"U psihologiji postoji pojam fasadnog braka. Tako se označava zajednica u kojoj između partnera nema topline i ljudske bliskosti", objašnjava psiholog.
Problem je u tome što spoljašnje okolnosti često navode ljude da poveruju kako je sve u redu. Imaju zajednički dom, decu, porodične obaveze, odlaze na proslave i zajedno provode vreme, ali to ne znači da su emocionalno povezani. Ponekad su odavno prestali da razgovaraju o svojim osećanjima, ne dele ono što ih zaista muči i ostaju zajedno samo zato što im se čini da je tako lakše nego da promene život iz korena.
Labkovski navodi da razlozi mogu biti različiti. Neki parovi više se ne vole, ali ostaju zajedno zbog dece, dok drugi prikrivaju ozbiljne probleme, poput alkoholizma ili neverstva jednog od partnera. Postoje i oni koji jednostavno shvate da nisu jedno za drugo, ali nemaju snage ili hrabrosti da prekinu odnos.
Kao poznat primer takve vrste odnosa psiholog navodi brak princeze Dajane i princa Čarlsa, koji je pred javnošću dugo održavao sliku kraljevske porodice, iako su problemi u njihovom odnosu bili duboki.
Zašto ljudi ostaju u nesrećnim brakovima?
Jedan od razloga zbog kojih partneri nastavljaju da održavaju privid sreće jeste strah od osude okoline. Mnogi se plaše šta će reći porodica, prijatelji i poznanici, naročito ako su godinama predstavljali svoj brak kao idealan.
Ponekad se u sve umeša i navika. Ljudi se toliko naviknu na zajedničku svakodnevicu da više ne mogu da zamisle drugačiji život. Drugi, pak, ubeđuju sebe da je takav odnos normalan i da svi parovi prolaze kroz iste probleme.
Labkovski ukazuje i na mehanizam poricanja i izbegavanja. Umesto da priznaju da su nesrećni, partneri potiskuju sopstvena osećanja i pokušavaju da se ubede da nema razloga za promenu. Spoljašnje blagostanje postaje način da se prikrije ono što se zaista događa u porodici.
Međutim, takvo ponašanje ne rešava problem, već ga samo odlaže. Što duže traje pretvaranje, sve je teže ponovo uspostaviti iskren kontakt i razgovarati o onome što zaista ne funkcioniše.
Stalno nose maske, a vremenom gube kontakt sa sobom
Posebno težak deo fasadnog braka jeste emocionalni pritisak kojem su partneri svakodnevno izloženi. Oni ne moraju samo da održavaju privid pred prijateljima i rodbinom već često počinju da kontrolišu svaku reč i postupak, kako slučajno ne bi otkrili da u njihovoj porodici nešto nije u redu.
Labkovski taj osećaj opisuje poređenjem sa ljudima koji su stalno na pozornici, izloženi tuđim pogledima i procenama.
"Partneri kao da su uvek na sceni, gde su sve oči uprte u njih", ističe psiholog, objašnjavajući da zbog toga moraju neprestano da nose maske i paze da ne otkriju porodičnu tajnu.
Takav način života može da bude izuzetno iscrpljujući. Čovek vremenom prestaje da obraća pažnju na sopstvene potrebe, potiskuje nezadovoljstvo i sve više se prilagođava slici koju želi da predstavi drugima. Umesto da se zapita šta ga čini srećnim, počinje da razmišlja o tome kako će njegov brak izgledati u očima okoline.
Upravo je to jedna od najvećih opasnosti ovakvog odnosa: ljudi se toliko posvete očuvanju privida da zaboravljaju da se pozabave sopstvenim osećanjima i stvarnim stanjem u svojoj vezi.
Šta uraditi ako prepoznate svoj brak u ovom opisu?
Labkovski smatra da je prvi korak ka izlasku iz ovakvog odnosa priznanje da problem postoji. Dokle god partneri uporno tvrde da je sve u redu, iako duboko u sebi znaju da nije, teško mogu da naprave bilo kakvu promenu.
Njegov savet je da se čovek najpre zapita da li zaista želi da nastavi takav zajednički život. Nije dovoljno samo održavati brak zbog dece, društvenog statusa, navike ili straha od samoće, ako se u njemu već dugo ne oseća dobro.
Psiholog takođe ističe da ljudi ne moraju sami da prolaze kroz ovakvu situaciju. Ukoliko im je teško da razumeju sopstvena osećanja ili donesu odluku, mogu da potraže pomoć stručnjaka. Kao jedan od mogućih oblika podrške pominje i grupnu terapiju.
Suština njegovog upozorenja jeste da spoljašnja slika skladne porodice ne može da zameni stvarnu bliskost. Brak ne postaje srećan samo zato što drugi veruju da je takav, niti zajedničke fotografije, osmesi i javna pojavljivanja mogu da prikriju nedostatak ljubavi i razumevanja.
Ponekad je najteže upravo priznati sebi da odnos koji pred drugima izgleda savršeno više ne pruža ono zbog čega je nekada započet.