Jedna od najbogatijih porodica u istoriji priredila je 1972. godine zabavu koja je i danas obavijena velom misterije. U francuskom dvorcu okupili su se pripadnici evropske aristokratije, holivudske zvezde, umetnici i milijarderi, a pozivnice su morale da se čitaju u ogledalu.
Gosti su nosili bizarne maske, tanjiri su bili prekriveni krznom, escajg je zamenjen mrtvim ribama, dok su ih kroz mračni lavirint vodili ljudi prerušeni u mačke. Organizator je bila baronica Mari-Helene de Rotšild, a među gostima se našla i Odri Hepbern. Ipak, najčudnije od svega jesu priče koje su godinama kasnije počele da prate ovu zabavu.
Porodica koja je imala gotovo neograničeno bogatstvo
Prezime Rotšild decenijama je sinonim za ogromno bogatstvo, bankarstvo, aristokratiju i uticaj. Ova porodica je tokom generacija izgradila jednu od najpoznatijih evropskih finansijskih dinastija, a njeni članovi bili su povezani sa kraljevskim kućama, političarima i najuticajnijim ljudima svog vremena.
Iako su danas njihov uticaj i bogatstvo raspoređeni kroz različite porodične grane i poslovne interese, Rotšildi su ostali jedna od najprepoznatljivijih dinastija evropske elite.
Međutim, osim novca i poslovnih uspeha, porodica je ostavila trag i u svetu umetnosti, mode i neobičnih društvenih događaja.
Jedan od najpoznatijih dogodio se 12. decembra 1972. godine, kada je baronica Mari-Helene de Rotšild organizovala nadrealistički maskenbal u porodičnom dvorcu Šato de Ferijer, nedaleko od Pariza.
Ova zabava kasnije je postala poznata kao jedan od najbizarnijih aristokratskih događaja 20. veka.
Ljubav koja je prekršila pravila aristokratije
Mari-Helene Naila Stefani Žozina van Zajlen van Nivelt van de Har bila je žena čije je poreklo bilo gotovo jednako impresivno kao i njeno kasnije prezime. Nakon kratkog prvog braka sa grofom koji se bavio uzgojem konja, 1957. godine udala se za svog daljeg rođaka Gija de Rotšilda, tadašnjeg čelnika banke De Rothschild Frères.
Njihova ljubavna priča izazvala je veliku pažnju jer je Mari-Helene bila katolkinja, dok je porodica Rotšild imala jevrejske korene i snažne verske i porodične tradicije.
Bila je to prva prilika da se jedan vodeći član ove grane porodice oženi ženom koja nije jevrejske veroispovesti. Gi je zbog braka morao da napusti funkciju predsednika jevrejske zajednice u Francuskoj, dok je Mari-Helene dobila posebnu dozvolu pape za venčanje.
Njihov privatni život ubrzo je postao simbol društvenog liberalizma i ekscentričnog luksuza.
Dvorac sa 80 spavaćih soba i vrtovima kao iz bajke
Mesto na kojem su Rotšildovi priređivali svoje čuvene zabave bio je Šato de Ferijer, jedan od najimpresivnijih francuskih dvoraca iz 19. veka.
Dvorac je izgrađen po nalogu barona Džejmsa de Rotšilda, koji je želeo rezidenciju dostojnu bogatstva i ugleda svoje porodice. Prema poznatoj anegdoti, nakon što je video raskošnu rezidenciju svog rođaka u Bakingemširu, arhitekti Džozefu Pakstonu navodno je rekao: „Napravite mi Mentmor, ali duplo veći.“
Rezultat je bio spektakularan.
Dvorac je imao čak 80 spavaćih soba za goste, ogromnu centralnu dvoranu dugu oko 120 metara, biblioteku sa više od 8.000 knjiga, raskošne mermerne stubove i neorenesansne italijanske vrtove.
Okupiran tokom Francusko-pruskog rata, a kasnije i tokom Drugog svetskog rata, dvorac je godinama bio zapušten i prazan. Mari-Helene odlučila je da ga obnovi 1959. godine i pretvori u mesto okupljanja evropske i svetske elite.
Ubrzo su tamo počeli da dolaze Iv Sen Loran, Brižit Bardo, Grejs Keli, umetnici, muzičari, modni dizajneri i pripadnici najuglednijih aristokratskih porodica.
Privlačnost ovih zabava bila je toliko velika da se, prema jednoj anegdoti iz tadašnjih društvenih krugova, jedna ugledna ličnost navodno zapretila samoubistvom ukoliko ne dobije pozivnicu za sledeći bal.
Pozivnice koje su morale da se čitaju u ogledalu
A onda je stigao decembar 1972. godine. Za najpoznatiju zabavu porodice Rotšild pozivnice su poslate odabranim gostima, a njihova poruka bila je napisana unazad.
Da bi pročitali uputstva, pozvani su morali da papir prinesu ogledalu.
Kodeks oblačenja bio je jednako neobičan:
- Za muškarce – crne kravate.
- Za žene – duge večernje haljine.
- Za sve goste – nadrealistički ukrasi za glavu.
Obični elegantni šeširi nisu bili dovoljni. Od gostiju se očekivalo da pokažu maštu i pojave se sa nečim što će potpuno odudarati od uobičajenih pravila aristokratskog oblačenja.
Kada su stigli do dvorca, dočekao ih je prizor koji je dodatno pojačao utisak nestvarnosti. Fasada je bila osvetljena crvenim i žutim svetlima, tako da je izgledalo kao da čitava građevina gori.
Nije bilo uobičajenog svečanog dočeka. Umesto toga, gosti su ulazili u mračni lavirint, dok su ih kroz zamršene prolaze usmeravali ljudi obučeni u kostime mačaka.
Na stepeništu su ih čekale sluge i lakeji prerušeni u životinje. Ako bi se neko izgubio, mogao je da pozove mačku da mu pokaže put.
Kostimi su bili posebna priča
Za estetiku zaslužan je i Salvador Dali, čiji je nadrealistički umetnički svet savršeno odgovarao zamisli domaćice. Dali je osmislio pojedine kostime.
Sama Mari-Helene pojavila se sa ogromnom glavom jelena na kojoj su se nalazile suze napravljene od pravih dijamanata. Jedna od najpoznatijih gošći, holivudska glumica Odri Hepbern, nosila je kavez sa pticama na glavi.
Parfimerka Elen Roše pojavila se sa gramofonom kao ukrasom za glavu.
Jedna gošća imala je jabuku postavljenu ispred lica, kao aluziju na čuvenu sliku „Sin čovečji“ Renea Magrita, dok je druga nosila neobičan kolaž inspirisan Mona Lizom.
Među gostima se pominjao i baron Aleksis de Rede, poznat po svojoj ljubavi prema umetnosti i ekscentričnim društvenim događajima. Pojedini opisi bala navode i masku sa četiri spojena lica, ukrašenu skarabejima.
Svaki detalj bio je osmišljen tako da izazove iznenađenje, nelagodu ili divljenje.
Krzneni tanjiri, mrtve ribe i lutka na krevetu od ruža
Ako su kostimi bili neobični, trpeza je bila još bizarnija. Prema opisima zabave koji su kasnije kružili, tanjiri su bili prekriveni krznom, stolovi ukrašeni kornjačama, a hrana je servirana na lutki manekena postavljenoj na krevet od crvenih ruža.
Umesto klasičnog escajga, gosti su navodno koristili mrtve ribe. Na meniju su se nalazile i neobične višejezične igre reči, sa aluzijama na kanibalizam.
Sve je bilo osmišljeno kao nadrealistički performans u kojem se granica između umetnosti, mode i provokacije gotovo potpuno izgubila. Za goste koji su navikli na najskuplje restorane i najraskošnije prijeme, ovo je bilo nešto sasvim drugačije.
Zašto je bal dobio naziv „Satanski“? Upravo ovde počinje deo priče koji je decenijama hranio teorije zavere.
Zbog neobičnih maski, mračnog lavirinta, životinjskih motiva, ogledala i dekoracija koje su pojedini posmatrači povezivali sa okultnom simbolikom, zabava je kasnije dobila nadimak „Satanski bal“.
Teoretičari zavere tvrdili su da pojedini detalji nisu bili samo umetnička provokacija, već da su predstavljali skrivene simbole i aluzije na tajna društva, masoneriju i obrede prizivanja natprirodnih sila.
Posebno su pažnju privukli simboli skarabeja, motivi životinja, maskirana lica i navodne reference na Bafometa, figuru koja se često pojavljuje u okultnoj ikonografiji.
Pojavile su se čak i priče da je tokom večeri izveden ritual posvećen tajanstvenom božanstvu, uz navodnu simboličnu žrtvu na krevetu od ruža.
Priča o balu dodatno se rasplamsala kada su pojedini privatni snimci i fotografije dospeli u javnost.