Postoji jedna rečenica koja se na Balkanu prenosi s generacije na generaciju, gotovo kao porodično nasleđe. Ne piše u knjigama, ne uči se u školi, ali je mnogima usađena toliko duboko da je izgovaraju čak i onda kada nisu svesni koliko im određuje život. Glasi: „Šta će narod reći?“ I možda je upravo ona jedan od najvećih razloga zbog kojih toliko ljudi nikada ne živi onako kako zaista želi.
Velika je verovatnoća da ste do svojih trideset i kusur godina ovu rečenicu čuli barem stotinu puta. Možda i mnogo više. Kada ste bili dete, govorili su vam: „Nemoj to da radiš, šta će ti tata reći?“ Kada ste poželeli da obučete nešto drugačije, sledilo je: „Nemoj tako da se oblačiš, šta će ti društvo reći?“ Kada ste želeli da odete negde, da se zaljubite, raskinete, promenite školu ili napravite izbor koji se nije uklapao u tuđa očekivanja, uvek je postojao neko čije je mišljenje bilo važnije od vašeg.
Tako smo, malo-pomalo, naučili da pre nego što nešto uradimo, prvo proverimo kako će to izgledati u očima drugih. Da se ne izdvajamo, ne talasamo, ne oblačimo previše slobodno, ne govorimo preglasno, ne pokazujemo emocije i, što je najvažnije, ne donosimo odluke zbog kojih bi neko mogao da nas ogovara.
Od detinjstva nas, umesto da učimo kako da slušamo sebe, uče kako da ne razočaramo druge.
A onda odrastemo i shvatimo da se taj nevidljivi sudija nikada nije iselio iz naše glave. Menjaju se ljudi oko nas, menjaju se okolnosti, ali pitanje ostaje isto. Šta će komšije reći ako se razvedem? Šta će rodbina reći ako promenim posao? Šta će prijatelji misliti ako odem iz grada? Šta će narod reći ako u pedesetim ponovo počnem da izlazim, zaljubim se ili odlučim da živim drugačije?
Ima li tužnije slike od čoveka koji je izgubio životnog partnera, a onda, umesto da sebi dozvoli da ponovo pronađe radost, zatvori vrata svog stana i odustane od života jer bi neko mogao da pomisli da je prebrzo nastavio dalje? Kao da tuga ima propisano trajanje, kao da ljubav prema preminulom može da se meri godinama provedenim u samoći i kao da nečije mišljenje ima pravo da određuje koliko dugo smemo da budemo nesrećni.
To je trenutak u kojem postaje jasno koliko je opasna rečenica „šta će narod reći“. Ona više nije samo izraz naše potrebe da pripadamo zajednici. Ona postaje zatvor u kojem sami sebi zaključavamo vrata.
Narod će uvek nešto reći, ali neće živeti vaš život
Najveća ironija je u tome što se ljudi zbog kojih toliko brinemo uglavnom ne bave našim životom ni približno onoliko koliko mi zamišljamo. Danas će komentarisati vaš razvod, sutra novu vezu, prekosutra način na koji vaspitavate decu, a već sledeće nedelje pronaći će novu temu. Tuđe mišljenje je promenljivo, često površno i gotovo nikada ne dolazi sa odgovornošću za posledice koje vi snosite.
Jer, kada zbog straha od osude ostanete u braku u kojem niste srećni, taj narod neće spavati pored vas. Kada odustanete od posla koji volite jer se nekome ne dopada vaša odluka, niko vam neće nadoknaditi izgubljene godine. Kada ne otputujete, ne zaljubite se, ne promenite sredinu ili ne počnete ispočetka, niko neće preuzeti odgovornost za život koji ste propustili.
Ljudi koji vas osuđuju ne plaćaju cenu vaših odustajanja. Vi je plaćate.
Psihološki gledano, potreba da budemo prihvaćeni sasvim je prirodna. Čovek je društveno biće i važno mu je da pripada, da bude voljen i da ga okruženje ne odbacuje. Problem nastaje onda kada potreba za prihvatanjem postane važnija od sopstvenog identiteta. Kada tuđe odobravanje postane uslov da sebi dozvolimo sreću.
Tada više ne donosimo odluke na osnovu svojih vrednosti, želja i potreba, već na osnovu zamišljenih reakcija ljudi koji možda o nama uopšte ne razmišljaju.
Najskuplje je kada ceo život provedete pokušavajući da nikoga ne razočarate
Postoji nešto posebno poražavajuće u činjenici da čovek može da dočeka šezdesete, sedamdesete ili osamdesete godine, a da tek tada shvati koliko je puta izabrao ono što se očekivalo umesto onoga što je želeo. Koliko je puta prećutao, odustao, ostao, otišao ili se odrekao nečega samo da ne bi postao tema tuđih razgovora.
A život nije generalna proba. Ne postoji rezervno vreme u kojem ćemo konačno početi da radimo ono što nas ispunjava, kada svi budu zadovoljni našim izborima. Ne postoji ni trenutak u kojem će se baš svi složiti sa našim odlukama.
Zato je možda vreme da se zapitamo: šta ako je mnogo opasnije od toga šta će narod reći upravo ono što ćemo mi sebi reći na kraju života? Šta ako je najteže pitanje ono: zašto nisam imao hrabrosti da budem ono što jesam?
Ne morate svakoga da uverite da ste u pravu. Ne morate da opravdavate svoj razvod, novu ljubav, drugačiji stil oblačenja, promenu karijere, preseljenje ili odluku da počnete ispočetka. Ne morate da živite po pravilima koja su drugi napisali za vas.
Naravno, sloboda ne znači da treba da zanemarimo osećanja drugih, da budemo neodgovorni ili da povređujemo ljude bez razloga. Ona znači da prestanemo da sopstveni život tretiramo kao javnu raspravu u kojoj svako ima pravo glasa, a mi nemamo pravo veta.
Jer, narod će uvek nešto reći. To je možda jedina stvar u koju možemo biti potpuno sigurni. Ali kada se svetla ugase, kada se zatvore vrata i kada ostanete sami sa sobom, nećete živeti sa narodom. Živećete sa posledicama svojih odluka.
I zato, sledeći put kada vam kroz glavu prođe „šta će narod reći“, pokušajte da sebi postavite mnogo važnije pitanje: A šta ću ja sebi reći ako zbog njih nikada ne budem živeo život koji sam želeo?