- Predrag Cune Gojković poslednje godine života proveo je uz ozbiljne zdravstvene probleme, a nakon moždanog udara 2013. sve više je bio vezan za kuću i krevet.
- U najtežem periodu oslanjao se na suprugu i ćerke, a od ćerke Katarine tražio je da bude jaka zbog porodice.
- Preminuo je 9. jula 2017. u Beogradu, a od njega su se oprostili porodica, kolege i poštovaoci uz pesmu 'Kafu mi, draga, ispeci'.
Ime Predraga Cuneta Gojkovića zauvek je ostalo upisano u istoriju domaće muzike. Bio je umetnik izuzetnog glasa i širokog repertoara, podjednako ubedljiv u narodnim i starogradskim pesmama, sevdalinkama, zabavnoj muzici, ali i meksičkim melodijama koje su ga proslavile na početku karijere. Njegove interpretacije obeležile su čitavu jednu epohu, a pesme koje je ostavio iza sebe i danas se rado slušaju.
Iza velikog umetničkog uspeha krila se životna priča ispunjena brojnim usponima, putovanjima, priznanjima, ali i periodima kada je morao da se suoči sa ozbiljnim preprekama. Čovek koji je decenijama nastupao pred hiljadama ljudi poslednje godine života proveo je daleko od reflektora, boreći se sa narušenim zdravljem i oslanjajući se na najbliže.
Nadimak koji je postao poznat širom Jugoslavije
Predrag Gojković rođen je 6. novembra 1932. godine u Kragujevcu, a kada je imao četiri godine, porodica se preselila u Beograd. Odrastao je na Crvenom krstu, u Ulici Grčića Milenka, gde je proveo detinjstvo i mladost.
Nadimak Cune dobio je još kao mali dečak. Kako je svojevremeno ispričao u emisiji "Balkanskom ulicom", majka ga je često dozivala rečima: "Odi da te majka cune". Porodični nadimak ostao je uz njega tokom čitavog života, a kasnije je postao i njegovo prepoznatljivo umetničko ime.
Završio je Osmu mušku gimnaziju na Crvenom krstu, gde su mu školski drugovi bili i budući glumci Velimir Bata Živojinović i Danilo Bata Stojković. Nakon toga upisao je Trgovačku akademiju, ali je nije završio. Muzika je već tada počela da preuzima sve važnije mesto u njegovom životu.
Prvi put je pred publikom zapevao sa svega sedam godina. Bilo je to 1939. godine, na priredbi "Prelo na selu" u Kolarčevoj zadužbini, kada je nastupio zajedno sa sestrom Ankom. Malo ko je tada mogao da pretpostavi da će taj dečak narednih 67 godina provesti na muzičkoj sceni.
Od kafanskih nastupa do prve zlatne ploče
Ozbiljniji korak ka profesionalnoj karijeri napravio je 1948. godine, kada je prvi put pevao za Radio Beograd. Njegov talenat prepoznao je Žarko Milanović, pravnik i muzičar koji je imao sopstveni orkestar. Uz njega je Cune učio kako se pravilno peva, izgovaraju reči, ponaša pred mikrofonom i uspostavlja odnos sa publikom.
Istovremeno je nastupao po kafanama u Vršcu, Smederevu, Mostaru i Beogradu. U prvim godinama karijere posebno se izdvajao izvođenjem meksičkih pesama, koje su tada bile veoma popularne.
Pre nego što je muzika postala njegov jedini posao, radio je kao činovnik u pošti. Nije mu bilo lako da napusti sigurno zaposlenje i potpuno se posveti neizvesnom estradnom životu. Presudnu ulogu u toj odluci imala je njegova supruga Leposava, koja ga je ohrabrila da se opredeli za pevanje. Kasnije se često šalio da bi bez njene podrške verovatno i dalje radio u pošti i udarao pečate.
Prvi veliki uspeh ostvario je kao član ansambla Milije Spasojevića. Sa pesmom "Halisko" osvojio je drugo mesto na festivalu "Šest dana kancona" u Milanu, nakon čega su usledili nastupi na festivalima zabavne muzike u Beogradu, Zagrebu i Opatiji.
Ipak, pesma koja je zauvek promenila njegovu karijeru bila je "Kafu mi, draga, ispeci", snimljena 1962. godine. Za svega nekoliko meseci postala je prva zlatna ploča u istoriji Jugoslavije i Balkana. Nakon ovog uspeha sve više se posvetio narodnoj muzici, sevdalinkama i starogradskim pesmama, po kojima će ostati upamćen.
Ljubav koja je trajala više od pola veka
Godina 1962. bila je važna i na privatnom planu. Upravo na svoj trideseti rođendan, 6. novembra, Cune se oženio Leposavom, sa kojom je ostao u braku do kraja života. U njihovom domu rođene su dve ćerke, Nataša 1964. i Katarina 1967. godine, koja je kasnije krenula majčinim i očevim putem na svoj način i ostvarila zapaženu glumačku karijeru.
Porodica mu je predstavljala sigurno utočište, naročito u periodima kada se suočavao sa profesionalnim teškoćama. Supruga je verovala u njegov talenat i onda kada je trebalo doneti odluke koje su mogle da promene čitav njihov život.
Tri godine u Americi i težak povratak
Sredinom šezdesetih, kada je već bio među najpopularnijim pevačima u Jugoslaviji, Cune je otišao na turneju po Sjedinjenim Američkim Državama. Prvobitno planirani boravak znatno se produžio, pa je u Americi ostao gotovo tri godine.
Tamo je pokazao koliko je njegov muzički talenat bio širok. Pred publikom je izvodio ruske, jevrejske, francuske, španske, meksičke i domaće pesme, nastupajući u različitim gradovima širom zemlje. Posebno je bio omiljen među ljudima sa prostora nekadašnje Jugoslavije, koji su u njegovim nastupima pronalazili deo atmosfere rodnog kraja.
Međutim, povratak kući nije protekao onako kako je očekivao. Pojedini mediji počeli su da ga označavaju kao "četničkog pevača", zbog čega su njegove pesme jedno vreme bile zabranjene na radiju i televiziji. Taj period bio je veliki udarac za umetnika koji je do tada izgradio zavidnu karijeru.
Ipak, nije odustao. Posle dve ili tri godine ponovo je dobio priliku da nastupa i vrati se publici. U međuvremenu su mu uručeni Orden rada sa zlatnim vencem, Estradna nagrada Jugoslavije i brojna druga priznanja.
Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina postao je redovan učesnik najznačajnijih muzičkih manifestacija u zemlji. Pevao je na "Beogradskom proleću", "Beogradskom saboru", festivalu "Ilidža", "Pesmi leta", "Hit paradi", "Zlatnoj tamburici", festivalu u Vogošći, kao i na Kupu pevača u Parizu. Sa brojnih festivala vraćao se sa nagradama, potvrđujući da je reč o jednom od najcenjenijih interpretatora svog vremena.
Pevački duel koji je trajao više od 15 sati
Jedan od neobičnijih događaja u istoriji jugoslovenske estrade odigrao se 26. marta 1971. godine u beogradskom hotelu "Jugoslavija". Predrag Cune Gojković i Miodrag Mile Bogdanović našli su se u muzičkom nadmetanju pod nazivom "Ko zna više".
Njihov zadatak bio je da pevaju narodne pesme i pokušaju da pronađu onu koju protivnik ne poznaje. Nadmetanje se pretvorilo u pravi muzički maraton koji je trajao duže od 15 sati. Na kraju je pobedu odneo Cune, koji je poneo titulu najboljeg poznavaoca narodnih pesama.
Njegova svestranost nije se završavala na muzici. Okušao se i u glumi, pa se pojavljivao u prvoj jugoslovenskoj televizijskoj seriji "Servisna stanica", kao i u ostvarenjima "Naše priredbe" i "Pozorište u kući".
Publika ga je gledala i u filmovima "I bog stvori kafansku pevačicu" i "Jagode u grlu". Za ulogu u ovom drugom filmu dobio je priznanje za najboljeg naturščika na Filmskom festivalu u Nišu.
Njegov talenat došao je do izražaja i na pozorišnoj sceni. U Narodnom pozorištu pevao je u opereti "Slepi miš", dok je u Ateljeu 212 učestvovao u predstavi "Sveti Georgije ubiva aždahu".
Nastupi u najvećim svetskim dvoranama i "Folk parada"
Osamdesete godine donele su mu još jednu popularnu televizijsku ulogu. Bio je jedan od voditelja emisije "Folk parada", koju je uređivao i vodio zajedno sa Predragom Živkovićem Tozovcem i Zlatom Petković. Često je nastupao sa najpoznatijim imenima domaće estrade, među kojima su bili Tozovac, Miroslav Ilić i Lepa Lukić.
Sa Tozovcem i Miroslavom Ilićem nastupao je i u sastavu "Tri majstora", a njihova gostovanja privlačila su veliku pažnju publike.
Ipak, Cuneova karijera odavno je prevazišla granice tadašnje Jugoslavije. Nastupao je u nekim od najpoznatijih koncertnih dvorana na svetu, među kojima su moskovska dvorana "Čajkovski", pariska "Olimpija", Linkoln centar u Njujorku i Sidnejska opera. Pevao je i u filharmonijama svih tadašnjih sovjetskih republika i autonomnih pokrajina.
Krajem devedesetih pokrenuo je koncertni serijal "Cune i prijatelji", u kojem je nastupao sa poznatim, ali i mladim muzičarima širom Srbije. Godine 1999. u Sava centru održao je veliki koncert povodom 50 godina umetničkog rada. Četiri godine kasnije ponovo se vratio u Kolarčevu zadužbinu, mesto na kojem je kao sedmogodišnjak prvi put zapevao pred publikom.
Tokom gotovo sedam decenija karijere snimio je 52 singl-ploče, više albuma i koktel-izdanja, a za arhiv Radio Beograda ostavio je više od hiljadu snimljenih pesama. Njegov repertoar obuhvatao je sve – od izvorne narodne muzike i sevdalinki do meksičkih melodija i evergrina.
Povodom pola veka umetničkog rada, PGP RTS je 1999. godine objavio trostruki CD "Zapisano u vremenu", na kojem se našlo 55 njegovih pesama.
Poslednje veliko priznanje za života dobio je 6. novembra 2015. godine, na svoj 83. rođendan. U Kamenoj sali Radio Beograda uručen mu je Zlatni mikrofon, i to povodom 67 godina umetničkog rada. Iste godine odlučio je da se povuče sa scene i zvanično završi pevačku karijeru.
Tokom života dobio je i Nagradu za životno delo, priznanje Vukove zadužbine i status istaknutog estradnog umetnika. Njegov doprinos kulturi prepoznat je i nakon smrti, pa je 2018. godine posthumno odlikovan Zlatnom medaljom za zasluge.
Bolest ga je udaljila od muzike i publike
Poslednje godine života nisu bile lake za čoveka koji je decenijama bio naviknut na putovanja, koncerte i druženja. Nakon povlačenja sa scene sve više se suočavao sa zdravstvenim problemima. Bolovao je od dijabetesa, imao poteškoće sa cirkulacijom i povišenim krvnim pritiskom, a 2013. godine doživeo je moždani udar koji je značajno uticao na njegovo zdravstveno stanje.
Nekadašnji neumorni pevač, koji je nastupao pred publikom širom sveta, sve više je vremena provodio kod kuće. Više nije mogao da živi tempom na koji je bio naviknut, a posebno mu je teško padalo to što je morao da se odrekne druženja i svakodnevnih susreta sa ljudima.
Ipak, ni bolest nije uspela da mu oduzme optimizam. U razgovorima sa novinarima nije skrivao da mu nije lako, ali je nastojao da sačuva vedrinu i dostojanstvo.
"Dobro sam. Napustio me je glas malo, ali ne i optimizam. Hodam i još mogu da komuniciram sa ljudima."
Iako mu je moždani udar doneo velike poteškoće, govorio je da je imao "sreće u nesreći", jer je preživeo i dobio priliku da još neko vreme provede sa svojim najmilijima.
Najviše ga je bolelo to što više nije mogao da se kreće kao ranije i da uživa u druženju, koje mu je tokom čitavog života bilo veoma važno.
"Moj život je danas jednoličan. Samo krevet, toalet i sto za doručak, ručak i večeru. Teško mi pada. Ne mogu da šetam, a trebalo bi samo malo više da vežbam," govorio je s tugom, ali i s prizvukom razumevanja da su godine učinile svoje.
U najtežem periodu uz njega su bile supruga i ćerke Katarina i Nataša. Porodica je preuzela brigu o njegovom svakodnevnom životu i pružala mu podršku u borbi sa zdravstvenim problemima. Ljubav najbližih postala mu je najvažniji oslonac u vremenu kada više nije mogao da radi ono što je najviše voleo.
Smrt u snu: Poslednji dani velikog pevača
Predrag Gojković Cune preminuo je 9. jula 2017. godine u Beogradu, u svom domu. Otišao je mirno, u snu, a porodica je saopštila da je smrt nastupila prirodnim putem.
Vest o njegovom odlasku rastužila je brojne kolege, prijatelje i poštovaoce. Iza sebe je ostavio ne samo bogatu muzičku zaostavštinu već i porodicu kojoj je bio neizmerno posvećen.
Posebno emotivnim rečima od oca se oprostila njegova ćerka Katarina Gojković, koja je na društvenim mrežama podelila potresnu poruku:
"Razmisljam sinoć kako da počnem. Ti i ja već pet dana vodimo nečujni razgovor. Kažes mi budi jaka zbog mame, Nataše, Mie, Sergeja i mene. I jesmo tata. Kažes imao si sve. I jesi tata. A najvažnije imao si porodicu. Roje se slike u glavi: detinjstvo, mama i ti plešete, deca smeh... misli prekida zvono telefona. Ljudi iz celog sveta plaču, mi njih tešimo. Da, tata, bio si veliki čovek. Vraćam se našem nečujnom razgovoru, jer je sa tobom On i znam da te nečujno vodi. Koliko god da si uradio za svoj narod i svoju zemlju malo je kakav si bio prema nama. Hvala ti tata sto si živeo časno. Putuj sa bogom i anđelima i vidimo se jednog dana", rekla je Katarina Gojković.
Na poslednjem ispraćaju okupili su se članovi porodice, prijatelji, kolege i brojni poštovaoci njegovog rada. Od legendarnog pevača oprostili su se uz zvuke violine i pesmu "Kafu mi, draga, ispeci", numeru koja je obeležila njegovu karijeru i postala deo muzičke istorije ovih prostora.
Iako je poslednje godine proveo daleko od scene, pesme Predraga Cuneta Gojkovića nastavile su da žive među publikom koja ga nije zaboravila. Od prvog nastupa u Kolarčevoj zadužbini do velikih svetskih koncertnih dvorana, njegov život bio je posvećen muzici, a njegovo ime ostalo je sinonim za jedno od najlepših poglavlja domaće estrade.