Rada (63) je već četiri decenije u braku sa Stevanom, čovekom za koga je verovala da poznaje do najsitnijih detalja. Njihov život bio je miran, sin Stanko je odrastao, a Steva je godinama tvrdio da nema nikoga od porodice i da je odrastao kao siroče.
Sve se promenilo jednog petka, kada je Rada, radeći u hemijskoj čistionici, pregledala džepove muževljevog svečanog odela. U unutrašnjem džepu pronašla je staru crno-belu fotografiju dečaka, a na njenoj poleđini poruku koja joj je zaledila krv u žilama: „Stevici, od mame. Novo Orahovo, kuća broj šest. Uvek te čekam.“
Saznanje koje mi je promenilo brak
Džepove proveravam svima, čak i sopstvenom mužu. Jednom se dogodilo da je pasoš jedne mušterije, zaboravljen u tuđem sakou, zamalo završio u mašini za hemijsko čišćenje. Od tada nijedan komad odeće ne preskačem. Tog petka, iz unutrašnjeg džepa Stevinog sivog odela, na moj dlan skliznula je mala fotografija.
Nisam je odmah okrenula. Stajala sam iza pulta i držala je sa dva prsta. Ruke su mi bile nespretne za tako sitne stvari. Jagodice su mi pobelele, a koža na njima bila je prošarana sitnim pukotinama, kao da je posuta brašnom. To je posledica trideset godina provedenih uz sredstva za uklanjanje fleka i razređivače. Ne nosim rukavice jer kroz njih ne mogu dobro da osetim tkaninu.
Fotografija je bila crno-bela, veličine dlana, sa izlizanim ivicama. Na njoj je stajao dečak od desetak godina, u školskoj uniformi, kratko ošišan, ozbiljnog pogleda. Stavila sam naočare za čitanje, koje mi vise oko vrata na crnom kanapu.
Dečak je imao levu obrvu malo višu od desne, sa karakterističnim prelomom na sredini, kao mali ugao okrenut nagore. Takvu obrvu gledala sam svakog jutra preko stola, još od venčanja.
Bio je to moj Steva. Na poleđini su plavim mastilom, nakrivljenim rukopisom, bile ispisane reči:
„Mom Stevici od mame. Novo Orahovo, kuća broj šest. Uvek te čekam.“
Podigla sam naočare na čelo i potpuno zaboravila na njih.
Četrdeset godina moj muž je svima govorio da je siroče. Da je odrastao u domu, da nema nikoga od rodbine. Tako mi je rekao još na našem prvom sastanku, ispred bioskopa. Tako je kasnije pričao komšijama, kolegama, pa čak i našem sinu. A ovaj dečak imao je majku. I majka mu je ostavila svoju adresu.
Fotografija koju je skrivao čitavog života
Sela sam na stolicu iza pulta. U hemijskoj čistionici osećao se sladunjav miris rastvarača. Novim radnicima od njega već do podneva zaboli glava, ali ja ga odavno ne primećujem. Tog dana sam ga, međutim, prvi put zaista osetila. Odjednom mi je postalo zagušljivo, pa sam otvorila prozorčić, iako je napolju od jutra rominjala kiša i duvao vetar.
Steva je tog jutra lično doneo odelo, u običnoj prodavnici kupljenoj kesi. Otkako je otišao u penziju, stekao je naviku da svraća kod mene na posao. Nekad mi donese hleb, a nekad samo stoji iza pulta i posmatra šta radim.
Tog jutra spustio je kesu na pult i zadržao dlan na njoj, kao da se plašio da ću je odneti bez potvrde.
– Očisti mi ovo za rođendan, Rado. Šezdeset peti se ne slavi svaki dan, red je da izgledam pristojno.
– Izdaću ti potvrdu, kao i svima – odgovorila sam.
– Sopstvenom mužu izdaješ potvrdu? – nasmejao se. – Dobro, šefice, samo me ubaci preko reda.
Izdala sam mu potvrdu, otcepila njegov primerak, a on ga je zadovoljno gurnuo u džep jakne.
To odelo kupili smo pred drugo venčanje našeg sina, kada se Stanko konačno oženio kako treba. Steva ga je nosio samo za posebne prilike. Na reveru je bila stara fleka od vina, duboko se uvukla u tkaninu. Još ujutru sam je pogledala i pomislila da ćemo je ukloniti.
Posle podne sam raširila sako na radnom stolu, označila fleku kredom, proverila dugmad i pogledala da li negde ima napuklih šavova. Na džepove sam se setila tek na kraju, po navici.
Spoljašnji desni bio je prazan, kao i levi. U grudnom džepu našla sam staru potvrdu za struju. Ostao je još samo unutrašnji džep.
Izvadila sam telefon i fotografisala obe strane slike. Zatim sam je stavila u čistu kovertu za potvrde i sakrila na samo dno fioke ispod pulta.
Posle čišćenja vratiću je u džep, pomislila sam. Neka ostane tamo gde je bila. Neka ništa ne primeti.
Zašto nisam odmah odnela fotografiju kući i pitala ga o čemu se radi? O tome sam razmišljala do kraja smene, dok sam primala tuđe kapute i ispisivala brojeve na ceduljicama.
Pred zatvaranje je ušla mlada žena sa dečjim kombinezonom, potpuno umazanim čokoladom.
– Može li ovo da se opere? – pitala je gotovo kroz suze. – Tek smo ga kupili.
– Fleka se već uvukla, ali pokušaćemo da je skinemo. Dođite u sredu po njega.
Izgovorila sam to i shvatila da zapravo ne govorim samo o kombinezonu.
Četrdeset godina bez ijednog pitanja
Prvog proleća posle našeg venčanja pitala sam ga za roditelje. Sasvim obično, tokom večere, zanimalo me je kakvi su bili i da li ih se uopšte seća.
Steva je ustao od stola, obukao se i otišao da prespava kod kolege. Vratio se ujutru. Stajao je na pragu sa kapom na glavi i rekao:
– Ako me još jednom budeš pitala, otići ću zauvek.
I više nikada nisam pitala. Ni jednom.
U njegovoj ličnoj karti kao mesto rođenja pisalo je selo Novo Orahovo. Jednom sam to primetila i naglas se začudila, a on je samo odmahnuo rukom.
– Tamo više nema nikoga. Svi su se odselili.
Isto je bilo i sa njegovim poslom. Steva je čitav život proveo za volanom, vozio ljude po celoj pokrajini, ali u pravcu Orahovog nikada nije išao. Govorio je da je put užasan, pun rupa.
Kod kuće sam stavila supu da se podgreje i dugo stajala kraj šporeta, sve dok nije provrela i prelila se preko ringle. Steva je došao iz garaže, oprao ruke i seo za sto. Spustila sam tanjir pred njega i sela naspram.
Jeo je i pričao kako je Žare obećao da će doneti harmoniku, kako u restoranu treba naručiti još hrane jer njegovi bivši kolege sa autobuske stanice jedu za trojicu.
Klimala sam glavom i gledala njegovu levu obrvu.
– Šta me tako gledaš? Jesam li presolio supu? – upitao je.
– Dobra je supa. Jedi.
Posle večere peglala sam stolnjake za rođendan. Daska za peglanje stajala je u dnevnoj sobi, pored prozora, a Steva je sedeo na kauču i gledao televiziju.
Prikazivali su emisiju u kojoj ljudi traže izgubljene članove porodice. Jednoj ženi u studiju pokazivali su fotografiju brata kojeg nije videla od detinjstva. Pokrila je lice rukama i zaplakala. Steva je uzeo daljinski i ugasio televizor.
– Ako su te ostavili, znači da im nisi trebao. Nema šta tu da se traži – rekao je gledajući u crni ekran.
Palcem je trljao resicu desnog uha. To je uvek radio kada je ljut ili kada ne govori istinu. Poznavala sam tu njegovu naviku bolje nego broj njegovih cipela.
Ranije bih pomislila da se naljutio. Sada više nisam bila sigurna.
– A možda nekoga ipak nisu ostavili – rekla sam, iznenadivši i samu sebe.
– Rado, pegla – odgovorio je i otišao u kuhinju da zapali cigaretu kraj otvorenog prozora.
Svadbeni peškir koji je čuvao jednu tajnu
Poslednji sam uzela svečani peškir, onaj koji se u našem kraju zove peškir za slavski kolač ili svadbeni peškir.
Bio je beo, lanen, sa crvenim izvezenim trešnjama po ivicama. Na svakoj grančici bile su po tri bobice, osim na jednoj, u uglu, gde je grančica ostala prazna, bez trešanja. Konac je tu bio odsečen.
Taj peškir dobila sam na venčanju, ispred opštine, jednog septembra. Tog dana venčavale su se tri mlade i mladoženje zaredom. Na stepenicama je bila gužva, a ja nisam odmah primetila stariju ženu u sivom šalu.
Prišla mi je sa strane, položila peškir preko mog buketa i rekla:
– Čuvaj ga, ćerko.
Steva ju je odmah uhvatio pod ruku i odveo iza ugla. Vratio se sam, bled kao moje venčano odelo.
– Majka Kovačevićevih – rekao je. – Pomešala je svadbe.
Kovačevići su se venčavali odmah posle nas. Htela sam da odnesem peškir njima, ali Steva je samo promrmljao da ga ostavim kad su nam ga već poklonili. I ostavila sam ga.
Od tada je bio ispod slavskog kolača i na svakom našem porodičnom slavlju. Ručni rad, za sreću. A naš brak je zaista bio srećan.
Steva bi svaki put gunđao:
– Opet ta krpa.
Ali nikada nije tražio da je sklonim. Prešla sam peglom preko praznog ugla i ruka mi je zadrhtala.
Ako žena koja je potpisala fotografiju još živi u Orahovu, sada ima skoro devedeset godina. Da joj napišem pismo? Pismo do sela putuje nedelju dana, a odgovor možda nikada ne stigne. Rođendan je za samo dve nedelje.
I šta bih uopšte napisala?
„Poštovana, ja sam supruga vašeg Stevana.“
A onda?
Imala sam šezdeset tri godine, a prvi put u životu spremala sam se da uradim nešto iza muževljevih leđa.
Odluka koju nisam mogla više da odlažem
Pomislila sam da pozovem sina. Živeo je u većem gradu, bio je zauzet, ali razuman čovek. Možda bi znao šta da radim. A onda sam zamislila kako ne izdrži, kaže ocu i sve propadne.
Ne. Ovog puta morala sam sama.
Pronašla sam red vožnje. Autobus za susednu opštinu prolazio je kroz Orahovo ujutru, a uveče se vraćao. Na poleđini stare potvrde napisala sam: „Orahovo, kuća broj šest“ i stavila je u torbu, ispod novčanika.
– Steva, sutra idem kod Nade na vikendicu – rekla sam prema kuhinji. – Da joj pomognem oko kupusa.
– Idite, samo čuvaj te svoje prste. I ovako su ti pobeleli – odgovorio je.
Isključila sam peglu.
Ići ću. Ako je još tamo, pronaći ću je.
Selo koje je muž četrdeset godina izbegavao
Sledećeg jutra sedela sam pored prozora u autobusu i čekala rupe na putu. Ali njih nije bilo.
Asfalt nije bio nov, ponegde je bio zakrpljen, ali je bio ravan. Autobus je prolazio bez ijednog trzaja, a gume su jednolično brujale. Gledala sam kroz prozor i pitala se: zašto je lagao?
Dobro, za rodbinu sam još mogla da razumem. Tu je postojala neka stara povreda, neka priča koju nisam znala. Ali zašto je lagao za put?
Pored mene je sedela žena sa dve torbe iz kojih je virio mladi luk. Čitavim putem je spavala naslonjena na prozor. Zavidela sam joj jer ja nisam mogla da sklopim oči. Stalno sam smišljala šta ću reći.
„Dobar dan, dolazim iz susednog mesta.“
„Dobar dan, tražim rodbinu svog muža.“
Sve mi je zvučalo glupo. Na kraju sam odlučila da ću reći ono što mi prvo dođe.
Novo Orahovo se pokazalo kao dugo selo koje se protezalo uz glavni put. Kod autobuske stanice bilo je blata do članaka, pa sam se obradovala što sam obula gumene čizme.
Mladić iz susedstva cepao je drva ispred ograde. Pitala sam ga za kuću broj šest.
– Kod baba Krsmane je šestica – rekao je, pokazujući drškom sekire. – Ona poslednja kuća prema putu.
Kuća je bila drvena, sa poluzatvorenim kapcima na prozorima.
Stajala sam ispred kapije i plašila se da pokucam. Šta ako otvori neko drugi i kaže da je stara vlasnica odavno otišla?
Pokucala sam.
Najpre se ništa nije čulo. Onda je iza vrata nešto dva puta udarilo o drvo.
Otvorila mi je starica sa štapom. Bio je to običan drveni štap, napravljen od drške stare lopate, a rukohvat je bio obmotan plavom izolir-trakom u nekoliko slojeva.
Pogledala me je odozdo nagore i dugo ćutala.
– Jesi li došla sa lošim vestima? – upitala je promuklim glasom.
– Nisam. Nisam zbog toga došla.
– Ti si Rada – rekla je.
Nije pitala. Tvrdila je.
Ostala sam da stojim sa podignutom rukom. Još se nisam ni predstavila.
– Otkud znate?
– Ja sam Krsmana. Njegova majka. Uđi kad si već došla.
Majka koja ga je čekala čitavog života
U kući se osećao miris hladnog pepela i mokrih vunenih čarapa koje su se sušile pored vrata. Iznad peći visio je kalendar, a u sobi je stajao krevet prekriven prekrivačem.
Domaćica je sela na klupu i naslonila štap između kolena.
– Kovačević je radio sa Stevom na autobuskoj stanici – počela je. – Sve mi je pričao. Kako se oženio, kako mu se žena zove, kako mu se rodio unuk. Stankom ste ga nazvali.
Kovačevića sam se sećala. Nije bio na našem venčanju, ali su ga svi na autobuskoj stanici znali. Bio je sitan, ćelav, popravljao je motore i pevao dok radi.
– Kad se Kovačević preselio kod ćerke u grad, više nisam ništa saznala o Stevi– nastavila je Krsmana. – Je l' živ i zdrav?
– Živ je. Već drugu godinu je u penziji. Uskoro slavi rođendan.
– Znam kad mu je rođendan – odgovorila je hladno. – Ja sam ga rodila.
Izvadila sam telefon i pokazala joj fotografiju. Uzela ga je obema rukama i odmakla od očiju koliko god je mogla. Dugo je ćutke posmatrala sliku. Onda je okrenula telefon, kao da očekuje da se i na drugoj strani nešto vidi, pa sam joj pokazala i drugu fotografiju.
– Znači, još je nosi – rekla je.
– Ne zna da sam ovde.
– Pretpostavila sam.
Nisam znala odakle da počnem, pa sam rekla ono najjednostavnije:
– Ja o vama nisam znala baš ništa. Ništa.
Klimnula je glavom, kao da je upravo to i očekivala. Zatim je dugo prelazila dlanom preko prekrivača, iako na njemu nije bilo nijednog nabora.
– Otac mu je otišao na sever kad je Steva imao tri godine. Trbuhom za kruhom. Nikad se nije vratio. A ja sam se posle preudala. Bila sam budala.
– Da li je očuh maltretirao Stevu?
– Vikao je na dečaka. Pretio mu. Udarao ga kad popije.
Okrenula se prema prozoru.
– Sa deset godina odvela sam ga u dom. U opštini. Nisam ga uzimala kući za vikend. Samo da ga on više ne dira.
– A Steva misli da ste ga ostavili zbog muža.
– Znam šta misli.
Okrenula se prema meni. Oči su joj bile suve.
– Nisam ga ostavila zbog muškarca. Odvela sam ga da ga zaštitim od tog čoveka. Ali nisam umela da mu objasnim. Bilo me je sramota zbog čoveka za kog sam se udala.
– Kakav je bio kao dečak? – upitala sam.
– Tih.
Prvi put se blago osmehnula.
– Pravio je autiće od komadića drveta. Sedne na hoklicu, uzme poklopac od lonca kao volan i vozi po kući. Brunda iz sveg glasa. Ja ga pitam: „Kuda si krenuo, šoferu?“ A on kaže: „Po tebe, mama.“
Ućutala je i ponovo počela da ravna prekrivač. Nisam je prekidala.
Koliko je godina moj muž u sebi nosio misao da ga je majka zamenila za drugog muškarca? I koliko je dugo ona nosila svoj stid?
– Tihomira sam izbacila iz kuće – nastavila je. – Iste godine kada je Steva završio školu. Kasno. Steva je otišao u vojsku i odande mi poslao jedno jedino pismo. Kratko. Napisao je da mu više ne pišem.
– I niste mu pisali?
– Kad je tako rekao, nisam.
– A zašto živite ovde sami, a ne kod nekoga od rodbine?
– Kuda bih otišla? Šta ako se jednog dana vrati, a mene nema kod kuće?
Udarcem štapa dodirnula je pod.
– Kuća je ista. I ja sam ista. Samo noge više nisu kao nekad.
Zastala je, a onda me iznenada upitala:
– Pije li?
– Samo za praznike. Čašicu ili dve. Ne više.
– Diže li ruku na tebe?
– Ne. Nikada za svih ovih godina.
– Bar to – rekla je i stisnula usne.
Pričala sam joj o njegovom poslu. Vozio je po čitavom kraju, na autobuskoj stanici su ga hvalili jer nikada nije kasnio na polazak. Slušala je bez prekidanja i klimala glavom na svaku moju rečenicu, kao da u svesci stavlja kvačice.
Onda sam joj rekla da Steva nikada nije vozio prema njihovom selu i da je stalno govorio kako je put loš. Nije se ni iznenadila.
– Kovačević mi je pričao da nikada nije seo na autobus za naše selo. Uvek bi menjao smenu sa nekim.
Eto ti tih rupa na putu, pomislila sam.
„Dođite sa mnom na njegov rođendan“
– Krsmana, moram nešto da vas pitam – rekla sam, i sama čula koliko mi je glas postao odlučan. – Pođite sa mnom na Stevin rođendan. Dok još nije kasno.
– Neću.
– Zašto?
– Devedeset mi je godina. Stara sam ja za goste.
Promenila je štap iz jedne ruke u drugu.
– Rekao mi je da mu ne pišem. Nisam mu pisala. Nisam ni dolazila. Jednom sam već išla kod njega. Dosta mi je bilo.
– Kada?
– Ne pitaj. Sam će ti reći, ako ima savesti.
Shvatila sam da će me uskoro ispratiti, pa sam požurila da kažem ono najvažnije.
– Vaša fotografija je u njegovom svečanom sakou. U unutrašnjem džepu. Nosio ga je na Stankovom venčanju i na svim porodičnim proslavama. Juče sam je sama izvadila dok sam primala odelo na čišćenje.
Krsmana nije odgovorila. Okrenula se prema prozoru i gledala u put, onaj isti ravni asfalt kojim sam došla. Sada je štap držala obema rukama, a prsti su joj pobeleli oko izolir-trake.
– A kakav je Stanko? – upitala je ne okrećući se.
– Dobro je. Ima ćerkicu. Vaša praunuka.
Klimnula je prema prozoru, a zatim sasvim tiho rekla:
– Tu fotografiju sam mu ja lično stavila u ruke. Tog puta.
Htela sam da pitam na koji put misli, ali već se okrenula prema meni, a lice joj je ponovo postalo strogo.
– Autobus ti je uveče. Nemoj da zakasniš.
Više ništa nije rekla.
Prišla sam kalendaru pored peći i napisala svoj broj telefona na kartonu ispod listova. Napisala sam ga velikim slovima, da može da pročita i bez naočara.
Posmatrala je moju ruku i nije me zaustavljala.
– Nemam svoj telefon – rekla je kada sam krenula prema vratima. – Ne umem ja s tim. A i nemam koga da zovem.
– Naći ćete odakle da pozovete ako budete želeli – odgovorila sam.
Do polaska autobusa ostalo je još dosta vremena, pa sam šetala selom, napred-nazad, po istom onom blatu.
Kada sam poslednji put prošla pored kuće broj šest, u prozoru je gorelo svetlo. Iza stakla stajala je Krsmana, oslonjena na štap.
Podigla sam ruku. Nije mi mahnula, ali nije ni otišla od prozora sve dok autobus nije krenuo.
Kada majka čeka poziv koji možda nikada neće stići
U autobusu je već bio mrak. Bio je kraj oktobra. Sedela sam pored istog prozora i razmišljala o Stanku. Posle razvoda nije mi se javljao pune dve godine. Mislio je da sam stala na stranu njegove bivše žene.
Tada sam svake večeri spuštala telefon pored tanjira. Znala sam kako je kada majka čeka poziv svog sina. Samo što je moj sin na kraju pozvao, a njen je ćutao još od vojske.
Kod kuće je Steva gledao fudbal i nije se čak ni okrenuo.
– I, jeste li naseckale kupus? – upitao je.
– Jesmo. Nada će sutra da sprema zimnicu – odgovorila sam.
Otišla sam u kupatilo da operem ruke. Prala sam ih veoma dugo, iako su već bile čiste.
Fotografija se vratila u džep
U ponedeljak je odelo izašlo iz mašine čisto, bez fleke na reveru. Izvadila sam kovertu iz fioke, uzela fotografiju i vratila je u unutrašnji džep, sa leve strane, licem okrenutim prema postavi, baš onako kako je i ranije stajala.
Prsti me nisu slušali. Dva puta nisam uspela da je ubacim u džep. Zatim sam odelo stavila u zaštitnu foliju i odnela ga kući na ofingeru, kroz čitav grad, da se ne izgužva.
Steva mi ga je uzeo iz ruku još u hodniku. Okačio ga je na vrata, skinuo foliju i odmah zavukao ruku u unutrašnji džep. Opipao je nešto.
Lice mu se istog trenutka opustilo, a ramena spustila. Desno rame, koje mu je inače bilo niže od godina provedenih za volanom, gotovo je potpuno klonulo.
– Dobro si ga očistila – rekao je. – Kao novo.
Uveče je obukao sako i stao pred ogledalo u hodniku. Okrenuo se na jednu, pa na drugu stranu i povukao donji deo sakoa koji mu se uvek podizao s desne strane.
– E, Rado, pravi mladoženja. Mogla bi još jednom da me vodiš pred matičara – našalio se.
Nasmejala sam se, ali sam pomislila na naš prvi odlazak u opštinu i na ženu u sivom šalu. Otišla sam u kuhinju i nikako nisam uspevala da upalim šporet.
Znači, proveravao je da li je fotografija još tu.
Znači, čitavog života je mislio na majku, svakog praznika kada bi obukao taj sako i seo za sto preko puta njenog svadbenog peškira.
Poziv koji sam čekala
Prolazili su dani. Utorak, sreda, vikend, pa još jedan ponedeljak.
Steva je bio dobro raspoložen. Išao je u restoran da se dogovori oko hrane, zvao Žareta zbog harmonike. Stanko je pozvao u nedelju i rekao da će sa suprugom doći u subotu na ručak, a ćerkicu će ostaviti kod tašte.
Jedva sam se suzdržala da mu preko telefona ne ispričam sve. Umesto toga, samo sam pitala da li će se toplo obući. Posle toga telefon je ćutao.
Na poslu sam se trzala na svaki poziv, ali zvali su samo mušterije: kada će biti gotov njihov kaput, kada mogu da preuzmu jaknu.
Već sam počela da mislim da sam sve uzalud pokrenula. Starica je rekla da neće doći. Šta sam drugo očekivala?
U četvrtak, dva dana pre rođendana, zazvonio mi je telefon. Broj mi je bio nepoznat.
– Rado? – začuo se dubok, promukao glas. – Krsmana je. Zovem sa Kapinog telefona. To je naša socijalna radnica.
– Krsmana, – uspela sam samo da izgovorim.
– Dođi po mene u subotu. Rano. Treba mi vremena da se spremim.
U pozadini se čulo kako nešto cvrči na šporetu.
Zatim je dodala:
– Kažeš, još nosi fotografiju?
– Nosi.
– Dođi.
I prekinula vezu.
Stajala sam nasred čistionice sa telefonom u ruci. Mušterija koja je došla po muževljevu jaknu upitala me je da li je sve u redu. Rekla sam da jeste i greškom joj izdala jaknu pod tuđim brojem. Onda sam je sustigla na ulazu i zamenila je.
Rođendan koji niko neće zaboraviti
U subotu je trebalo da radi koleginica Nada. Pozvala sam je još iste večeri i ispričala joj sve. Rekla sam da ću dovesti jednu gošću, Stevinu majku, i zamolila je da je pričuva u našoj maloj prostoriji iza pulta dok ne dođe vreme za rođendan.
Nada je bila pričljiva žena, ali nikada nije postavljala suvišna pitanja. Ćutala je nekoliko trenutaka, a onda rekla:
– Namestiću joj kauč i skuvaću čaj. Neka sedi koliko god treba.
Noć pred rođendan gotovo uopšte nisam spavala.
Steva je hrkao pored mene, mirno i ravnomerno. Na vratima ormara u spavaćoj sobi visio je njegov sivi sako, a u mraku mi se stalno činilo da me neko posmatra iz unutrašnjeg džepa.
Ležala sam i pitala se: šta ako zaista ode?
Jednom mi je već pretio, još prvog proleća našeg braka.
Kako ću sama u ovim godinama?
Pred zoru sam odlučila da neka ide ako tako želi. Ali pred majkom više neće lagati. Sa tom mišlju sam konačno zaspala.
U petak uveče spakovala sam stolnjake i svadbeni peškir u torbu, da ih odnesem u restoran. Restoran se nalazio u istoj zgradi kao i naša hemijska čistionica, samo sa druge strane.
Steva me je zatekao sa peškirom u rukama i namrštio se.
– Opet nosiš onu krpu?
– Opet – odgovorila sam.
Hteo je još nešto da kaže, ali je samo odmahnuo rukom.
Ujutru sam mu rekla da idem kod frizera.
Tokom noći pao je prvi sneg. Bio je mokar i težak, a taksi je oprezno prolazio kroz njega, uz tiho šuštanje guma.
Vozač je gunđao zbog vremena, a ja sam gledala kroz prozor i razmišljala o tome da se Steva sada verovatno brije i nema pojma šta ga čeka.
Krsmana je već sedela na klupi pored peći, potpuno spremna. Na sebi je imala tamnoplavi kaput zakopčan do grla, belu maramu i tople vunene čizme. Štap joj je ležao preko kolena.
– Od svitanja sedim i čekam – rekla je umesto pozdrava.
Pomogla sam joj da uđe u automobil. Dugo se nameštala, pomerala štap čas ovako, čas onako, a onda rekla gledajući pravo ispred sebe:
– Ako me otera, odmah me vodi nazad. Nemoj da me zadržavaš.
– Neće vas oterati – odgovorila sam.
– Otkud ti znaš?
Nisam odgovorila.
Polovinu puta prošle smo u tišini. Onda me je upitala:
– Kakav je postao?
– Gunđa. Šali se onako grubo, po vozački. Vredan je. Nikada ni od koga ne traži pomoć, pa makar mu život zavisio od toga.
– Na oca – rekla je. – Ni on nikoga nije molio. Samo je jednog dana otišao.
Razmišljala sam zašto je vodim pravo u restoran, među goste, a ne kući. Kod kuće bi mogao da zatvori vrata i odbije da je vidi. Pred ljudima to ne bi mogao. To je bio moj plan.
I odjednom me je bilo sramota. Shvatila sam da mu zapravo nameštam zamku, i to sopstvenom majkom.
„Ovo je tvoja majka, Steva“
Do podneva smo stigle do hemijske čistionice. Nada nas je već čekala na vratima. Prihvatila je Krsmanu pod ruku, odvela je do kauča u pomoćnoj prostoriji i odmah joj sipala čaj u veliku šolju.
– Nisam ponela nikakve poklone – rekla je Krsmana gledajući u šolju. – Nisam imala vremena.
– Kakvi pokloni, vi ste nama najveći poklon – odgovorila je Nada.
Krsmana je razgledala prostoriju. Duž zida visili su tuđi kaputi u zaštitnim folijama, sa ceduljicama na rukavima. Upitala je zar zaista ima toliko ljudi koji ne umeju sami da operu svoju odeću. Nada se glasno nasmejala.
– Vi samo sedite ovde. Doći ću po vas. Ne pre nego što on sedne za sto.
– Idi – rekla je Krsmana. – Čekaću. Ja sam se čekanja naučila.
Zaobišla sam zgradu i ušla u restoran. Steva je stajao na ulazu, u sivom odelu, i dočekivao goste. Kada me je ugledao, namrštio se.
– A gde ti je frizura?
– Bila je gužva – odgovorila sam, gledajući mimo njega.
Ruke sam gurnula u džepove. Prišla sam stolu i sama popravila peškir ispod slavskog kolača. Prešla sam dlanom preko praznog ugla.
Steva je pogledao moje ruke. Verovatno je hteo ponovo da dobaci nešto za tu „krpu“, ali tada je ušao Stanko, pa je moj muž odmah otišao da zagrli sina.
Došli su Stanko sa suprugom, komšije iz zgrade i nekadašnje kolege sa autobuske stanice. Žare, njegov stari prijatelj sa drumova, odmah je preuzeo zdravice.
Svadbeni peškir ležao je na sredini stola, a na njemu kolač.
– Šezdeset pet godina, Stevo! – rekao je Žare podižući čašicu. – Pola života za volanom, a nijedna saobraćajka!
Steva je ustao. Nije voleo da govori pred ljudima, ali sada je popio rakiju i zarumenio se.
– Sve sam ja u životu sam – rekao je. – Ni oca ni majke, dom i volan. Zato danas pijemo za mene! Ajmo, živeli!
Svi su se nasmejali. A on je palcem dodirnuo resicu uha. Videla sam to.
– Daj da čujemo i Radu! – viknuo je Žare.
Ustala sam. Ruke su mi bile ledene, a lice gorelo.
– Moj poklon je ispred vrata – rekla sam. – Sačekajte samo trenutak.
Istina pred svim gostima
Od hemijske čistionice do ulaza u restoran bilo je svega dva minuta hoda, uz zid zgrade. Sneg se već topio, a sa krova je kapalo. Krsmana je išla veoma oprezno, jednom rukom oslonjena na štap, a drugom na moj lakat.
Na pola puta je zastala da predahne.
– U onom je odelu? – upitala je.
– U tom.
– I fotografija je tamo?
– Jeste. Sama sam je vratila.
Klimnula je glavom i nastavila. Pred vratima je još jednom zastala i popravila maramu.
– Hajde – rekla je. – Vodi me.
Otvorila sam vrata. U restoranu je prvo utihnuo deo gostiju najbliži ulazu, a zatim se tišina proširila čitavom salom. Žare je ostao da stoji sa čašicom u ruci.
Steva je sedeo na čelu stola i gledao u nas. Lice mu je postajalo sve bleđe.
– Rado, ko je ovo? – upitao je.
– Tvoja majka, Steva.
Ustao je.
– Ja ovu ženu ne poznajem – rekao je glasno, tako da ga čuju svi.
Ruka mu je krenula prema uhu. Krsmana nije zastala. Polako je išla prema stolu, korak po korak, dok je štap odzvanjao o pločice. Gosti su se sklanjali u stranu.
Stigla je do sredine stola, tamo gde je stajao slavski kolač, i ugledala peškir. Spustila je dlan na njegov prazni ugao, na onu grančicu bez trešanja.
– Sačuvala si ga, ćerko – rekla je meni. – A taj ugao nikada nisam stigla da dovršim. Žurila sam da stignem na venčanje.
Zatim je podigla pogled prema sinu.
– Ti si mi, Steva, i ispred opštine rekao da me ne poznaješ. Već drugi put.
Naočare sam, izgleda, još na ulazu podigla na čelo i potpuno zaboravila na njih. Gledala sam u peškir i ponovo videla stepenice ispred opštine, na kojima mi ga je ta žena poklonila.
Žena u sivom šalu bila je njegova majka. On ju je tada odveo iza ugla i oterao, a meni rekao da je pomešala svadbe. Ja sam njen peškir stavljala ispod svakog našeg slavskog kolača, dok je on sedeo preko puta i ćutao. A fotografija u njegovom džepu bila je uspomena upravo na taj dan.
– Steva – rekla sam. – Je li ovo istina?
Dugo je ćutao.
Zatim je otkopčao sako, izvadio fotografiju iz unutrašnjeg džepa i spustio je na peškir, pored majčine ruke.
Stanko se prvi nagnuo nad sto.
– Tata – rekao je. – Pa to si ti. Istu obrvu imaš.
Steva je klimnuo. Nije gledao ni sina ni mene, već goste, Žareta, komšije i nekadašnje kolege.
– Ovo je moja majka – rekao je. – Četrdeset godina sam svima govorio da sam siroče. Lagao sam.
U sali se niko nije pomerio. Komšinica iz naše zgrade spustila je viljušku na ivicu tanjira toliko tiho da se nije ni čula. Žare je konačno spustio čašicu i seo, a Stankova supruga uhvatila je muža za rukav.
– Fotografiju sam stalno nosio sa sobom – nastavio je Steva tišim glasom. – Na svaki praznik sam mislio da ću posle otići. I nikada nisam otišao.
Okrenuo se prema majci. Usne su mu drhtale. Prvi put u životu videla sam ga takvog.
– Oprosti mi, mama.
Krsmana ga je dugo gledala. Zatim je prebacila štap u drugu ruku.
– O praštanju ćemo kasnije – rekla je. – Prvo ćeš sam da dođeš kod mene. Onim putem koji si godinama zaobilazio. Kuća broj šest. Valjda nisi zaboravio.
– Sutra dolazim – odgovorio je Steva. – Sam.
– Mogu ja da te odvezem, Steva – javio se Žare. – Ionako mi je usput.
– Sam – ponovio je Steva ne okrećući se. – Rekao sam da ću sam.
Stajala sam pored njih i nisam plakala. Mislila sam da ću zaplakati, ali suze nisu dolazile. Osećala sam samo tihu, ravnomernu ljutnju, a ispod nje olakšanje.
– A ti i ja ćemo kod kuće da razgovaramo, Steva – rekla sam. – O onom venčanju ispred opštine.
Podigao je pogled prema meni, ali nije ništa odgovorio. Samo je klimnuo glavom.
– Sedite, Krsmana – rekla sam. – Ovo je vaše mesto. Pored sina.
Pomogla sam joj da skine tamnoplavi kaput. Ostala je u beloj marami i staroj bluzi zakopčanoj do grla. Stanko je uzeo njen kaput i okačio ga pored vrata.
Skinula sam svoju torbu sa naslona stolice, pomerila tanjir na kraj stola i vratila Krsmani mesto pored njenog sina.
Napomena: Ova priča je napisana u formi lične ispovesti. Imena, okolnosti i događaji deo su izmišljenog narativa.