- Marija Šnajder je sa 19 godina snimila 'Poslednji tango u Parizu', film koji joj je doneo slavu, ali i obeležio karijeru traumatičnim iskustvom.
- Tvrdila je da nije bila unapred obaveštena o kontroverznoj sceni sa puterom i da su joj suze tokom snimanja bile stvarne.
- Kasnije je govorila i o neprijatnostima zbog nagle slave, kao i o borbi sa zavisnošću od heroina.
Marija Šnajder imala je samo 19 godina kada je prihvatila ulogu koja će zauvek obeležiti njenu karijeru, ali i njen život. Film "Poslednji tango u Parizu", snimljen 1972. godine u režiji Bernarda Bertolučija, doneo joj je svetsku slavu, ali iza provokativnih scena i velikog uspeha krila se priča o poniženju, narušenom poverenju i iskustvu o kojem je godinama kasnije govorila sa gorčinom.
Njen filmski partner bio je Marlon Brando, tada 48-godišnja holivudska zvezda, dok je Marija tek ulazila u svet glume. Ogromna razlika u godinama, slava i moć koju je Brando imao na snimanju dodatno su obeležili njihov odnos, a jedna scena postala je simbol iskustva koje je glumica kasnije opisivala kao duboko traumatično.
Scena koja je promenila sve
Najveća kontroverza vezana je za scenu seksualnog nasilja u kojoj je korišćen puter. Prema Marijinim kasnijim svedočenjima, reditelj Bernardo Bertoluči i Marlon Brando osmislili su detalje scene, a da je prethodno nisu obavestili o tome šta će se dogoditi. Glumica je tvrdila da se osećala poniženo i iznevereno, kao i da je iskustvo ostavilo posledice na njen život i karijeru.
"Scena nije bila u originalnom scenariju. Rekli su mi tek kada smo trebali da je snimimo. Marlon mi je govorio da se ne brinem i da to nije stvarno, ali moje suze bile su stvarne. Iskreno, osećala sam da sam silovana", ispričala je Marija za Daily News.
Ono što je za filmsku ekipu predstavljalo deo umetničkog projekta, za mladu glumicu bilo je iskustvo koje nije mogla jednostavno da ostavi iza sebe. Godinama kasnije otvoreno je govorila o tome koliko ju je pogodilo saznanje da je dovedena u situaciju za koju nije bila unapred pripremljena.
Slava koja je donela strah i neprijatnosti
Iako joj je film doneo međunarodnu prepoznatljivost, Marija se teško nosila sa naglom slavom. Publika je često poistovećivala glumicu sa likom koji je tumačila na ekranu, ne praveći razliku između filmske fikcije i njenog privatnog života.
"Postati slavnom bilo je zastrašujuće. U to vreme nismo imali telohranitelje, a ljudi su često mislili da sam ja ista kao lik kojeg sam igrala na filmskom platnu i pokušavali su tako da se ophode prema meni. Doživela sam toliko mnogo neprijatnosti...", prisećala se Marija.
Za mladu ženu koja je tek započinjala karijeru, suočavanje sa takvom vrstom pažnje bilo je posebno teško. Umesto da joj slava donese osećaj sigurnosti i profesionalnog ispunjenja, često je značila izloženost neprimerenim reakcijama i ponašanju ljudi koji nisu poštovali granicu između njenog posla i privatnosti.
Borba sa ličnim demonima i kajanje posle svega
Marija je vremenom razvila zavisnost od heroina, a u pojedinim tumačenjima njene životne priče navodi se da su droga i burni izlasci predstavljali pokušaj bekstva od pritiska javnosti i tereta slave koja ju je zadesila u veoma mladom uzrastu. Ipak, njeni problemi bili su složeni i ne mogu se svesti na samo jedan događaj ili iskustvo.
Marlon Brando je kasnije izjavio da mu je žao što je Marija bila povređena, ali je ono što se dogodilo opisivao kao "umetničku odluku". Takvo objašnjenje nije izbrisalo posledice koje je glumica povezivala sa snimanjem niti je ublažilo kontroverzu koja je godinama pratila film.
Priča o Mariji Šnajder ostala je jedan od najpoznatijih primera rasprave o granicama umetničke slobode, odgovornosti reditelja i pravima glumaca na snimanju. Njeno svedočenje otvorilo je važno pitanje: može li se umetnički cilj opravdati ako osoba koja učestvuje u njegovom ostvarivanju nije unapred upoznata sa onim što će se od nje zahtevati?