Postoje ljudi koji pred kamere stanu toliko prirodno da se čini kao da su oduvek pripadali tom svetu. A onda, iza osmeha, sigurnog glasa i tri sata programa uživo, otkrijete mladost koja tek osvaja svoje mesto, ambiciju koja ne pristaje na prečice i karakter koji zna da su pravi uspesi mnogo više od aplauza. Kruna Una Mitrović jedna je od onih žena koje nas podsećaju da godine nisu prepreka da se napravi veliki korak, već da su posvećenost, rad i vera u sebe ono što ostavlja trag.
Kad je 5. oktobra 2024. prvi put emitovan "Puls Srbije vikend" na Kurir televiziji, Kruna Una bila je na početku svoje treće decenije života. Danas je jedno od prepoznatljivih lica televizije, a emisija koju ne samo da vodi već i uređuje izrasla je u jedan od najgledanijih informativnih programa. Priznanje Digital Awards 26 za najbolju informativnu emisiju dodatno je potvrdilo da se trud, odgovornost i osećaj za publiku prepoznaju. Iza tog uspeha, međutim, ne stoji samo talenat za televiziju već i svest da nijedan rezultat nije delo jednog čoveka, kao i da je poverenje gledalaca vrednije od svakog priznanja koje može da se izloži na polici.
U razgovoru za magazin Stil, Kruna Una govori o nagradama, ambiciji i pobedničkom duhu, ali i o onoj važnoj razlici između želje da budemo bolji od drugih i potrebe da svakoga dana nadmašimo sebe...
Profesija koju ste odabrali podrazumeva dosta stresa, tenzije, neretko kratkih rokova. Da li je moguće pronaći način da se organizam regeneriše, da se u slobodno vreme napravi distanca od te jurnjave?
- Mislim da je moguće, ali ne uvek i ne savršeno. Moj posao je brz, nepredvidiv i često zahteva da budem potpuno prisutna u trenutku, s vremenom sam naučila da je najvažnije da ne dozvolim da taj tempo postane moj život i kad se kamere ugase. Kad imam slobodnog vremena, trudim se da zaista budem slobodna. Imam velike ambicije i ne stidim se toga. To mi je posebno dragoceno. Ne mislim da regeneracija mora da izgleda kao savršeno isplaniran velnes-vikend. Nekad su to samo dobra večera, nekoliko sati bez telefona, razgovor s ljudima koje volim ili jutro u kojem ne moram nigde da žurim. Nekad je najbolji način da se pripremite za novu jurnjavu upravo to da malo stanete.
Izuzetno ste mladi, a toliko profesionalnog uspeha je iza vas. Sudeći po vašoj karijeri, koja ide uzlaznom putanjom, ono najbolje tek dolazi. Da li se neko jednostavno takav rodi ili je potrebno još nešto?
- Ne verujem da se bilo ko rodi s gotovim receptom za uspeh. Možda se neko rodi sa određenom energijom, radoznalošću, temperamentom ili talentom za nešto, ali sve ostalo mora da se izgradi. Ja sam veoma rano ušla u televizijsku mašineriju i možda mi je upravo to pomoglo da shvatim koliko ovaj posao traži rada. Talentovanih ljudi ima mnogo, ali vas na duže staze izdvoje disciplina, radoznalost, spremnost da učite i sposobnost da ostanete svoji. I verovatno je važno imati i malo sreće - ali ja više volim da me ta sreća zatekne spremnu. Kad vam se otvore neka vrata, morate znati šta ćete s njima. A što se tiče toga da ono najbolje tek dolazi - volela bih da je tako (smeh). Ali ne želim previše da gledam unapred. Više me zanima da ono što radim danas bude bolje od onoga što sam radila juče. Ako tako budem razmišljala, nadam se da će ta uzlazna putanja sama pronaći svoj put.
Posao koji zahteva veliku posvećenost, konstantnu prisutnost, na jednoj strani, i sticanje formalnog obrazovanja, najpre diploma osnovnih studija, zatim i master, uporedo s njim. Koliko je bilo teško postići sve?
- Upornost i neodustajanje deo su mene, deo mog karaktera, pa i vaspitanja. Oduvek sam sve radila sa strašću, jer ako je nema, ja ne umem i ne drži me. Ne bih zaista pridavala previše značaja tome što sam studirala i radila uporedo. Imala sam sve uslove da to mogu paralelno da radim, mnoge moje kolege nemaju ni deo toga, pa takođe završe fakultet uz posao. Njihovi uspesi možda dolaze sporije jer su im okolnosti takve. Mislim da bih, pored svih uslova koje sam imala i ogromne podrške porodice, najviše razočarala samu sebe da sam fakultet odugovlačila i vadila se na posao. Posao jeste bio zahtevan i nepredvidiv, ali ja ne volim izgovore. Ako sam već imala priliku da se obrazujem, radim ono što volim i pritom imam podršku ljudi koji su mi najvažniji, onda je na meni bilo da to iznesem do kraja. Master privodim kraju. I planiram dalje školovanje.
Da li je vaše formalno obrazovanje uticalo na jačanje samopouzdanja i sticanje zrelosti koju pokazujete u svom voditeljskom poslu?
- Svakako jeste, ali ne bih rekla da je formalno obrazovanje samo po sebi donelo samopouzdanje i zrelost. Fakultet mi je dao znanje, širinu i sposobnost da stvari posmatram iz različitih uglova, a posao me je naučio odgovornosti, brzini razmišljanja i tome da stojim iza onoga što govorim. Mislim da se pravo samopouzdanje ipak gradi kroz iskustvo - kad izađete pred kameru, kad donosite odluke u realnom vremenu i kad znate da morate da budete spremni za ono što sledi. A upravo spoj obrazovanja i tog iskustva ono je što danas prepoznajem kao svoju profesionalnu zrelost. I mislim da je izbor oblasti novinarstva kojom se bavim došao prirodno - oduvek su me zanimali politika, međunarodni odnosi i ljudi koji oblikuju društvo u kojem živimo. Moje najkvalitetnije i najgledanije emisije su uvek one u kojima se govori o globalnoj bezbednosti, migrantskoj politici i borbi protiv terorizma.
Mladi ljudi vaših godina vikend vide kao priliku za izlaske, dobre provode i druženje. Vaši vikendi su radni. Da li ponekad pomislite da nešto propuštate?
- Moj prvi noćni izlazak bio je s mojom mamom, mislim da sam bila sedmi ili osmi razred osnovne skole. Noćni izlazak s roditeljima spada u top tri najbolja provoda. Demistifikacija toga da se noću u gradu nešto posebno dešava za mene je bila važna. Tokom gimnazijskih dana nisam ulazila u kuću, posebno prve dve godine, onda nam se desio kovid, a u nastavku sam počela da radim od 4.30 i tu su moji izlasci spontano prekinuti. Ne mislim da išta propuštam, inače više volim dnevna druženja.
Na nešto ste sigurno naročito ponosni. Šta je ono za šta sebi iznova govorite?
- Ponosna sam na to što nisam odustajala od sebe. Što sam, bez obzira na godine, uvek imala potrebu da idem dalje, da učim i da budem bolja u onome što radim. A ono što sebi najčešće kažem jeste - dobro je što nisi birala lakši put samo zato što je lakši. Mnogo puta sam mogla da stanem, da kažem "dovoljno je", ali to, jednostavno, nije moj karakter. Kad nešto zaista želim, ne umem da radim polovično. Zato sam danas možda najviše ponosna na svoju upornost. Sve ostalo je njen rezultat.
Ali sigurno postoji nešto što vas možda golica, neka pritajena neostvarena želja.
- Naravno da postoji. I mislim da je dobro imati nešto što vas još uvek golica, jer vas upravo to tera da ne stojite u mestu. Kod mene je ta želja vezana za svet koji je mnogo veći od onoga što trenutno radim. Volela bih da jednog dana spojim novinarstvo, međunarodne odnose i diplomatiju - da budem tamo gde se velike priče zaista dešavaju, da razgovaram s ljudima koji ih stvaraju i da svojim radom imam priliku da ih približim drugima. A ono što me najviše golica je činjenica da još nisam ni približno stigla do granice onoga što mogu. Imam velike ambicije i ne stidim se toga. Zapravo, mislim da je mnogo zdravije priznati sebi da želite mnogo nego se unapred ograničiti da biste drugima bili prihvatljivi.
Autor: Aleksandra Majdarević Stamatović