- Način na koji majka voli, kritikuje i prihvata dete može snažno da utiče na njegovo samopouzdanje.
- Frojd je smatrao da dete koje se oseća voljeno i saslušano lakše razvija unutrašnju sigurnost, čak i kada greši ili doživljava neuspeh.
- Ne dobijamo uvek od roditelja ono što nam je bilo potrebno. Ali možemo naučiti da se prema sebi odnosimo drugačije nego što su se drugi nekada odnosili.
Postoje odrasli ljudi koji su sposobni za mnogo toga, ističu se u svom poslu, brinu o porodici i donose teške odluke. Ipak, u trenutku kada neko povisi glas, izrazi neslaganje ili ih pogleda hladnim pogledom, oni odmah počinju da se pravdaju. Kao da u njima još uvek živi dete, prestravljeno da će čuti reči: „Opet si sve uradio pogrešno.”
S druge strane, postoje ljudi koji nemaju stalnu potrebu da dokazuju sopstvenu vrednost. Oni mogu da naprave grešku, dožive neuspeh i krenu ispočetka, a da pritom svaki neuspeh ne doživljavaju kao dokaz sopstvene nesposobnosti.
Odakle potiče ova razlika? Razloga je mnogo i detinjstvo ne objašnjava baš sve ali način na koji su se prema nama ophodili oni koji su nas odgajali svakako može ostaviti dubok trag.
Majka ne mora biti savršena
Detetu nije potrebna majka koja nikada ne oseća razdražljivost, koja uvek izgovara „prave” reči i koja na svaki nestašluk odgovara anđeoskim osmehom, takva majka postoji samo u zastarelim priručnicima za vaspitanje dece.
Deci je potrebna stvarna majka, neko ko će ponekad biti umoran ili ljut, ali ko je istovremeno sposoban da pruži zagrljaj, sasluša i prizna kada pogreši. Ona ne mora da predviđa svaku želju svog deteta. Važno je samo da dete nikada ne posumnja u to da je voljeno i da ta ljubav ne zavisi od dobrog ponašanja, visokih ocena ili blagog temperamenta.
Zamislite dva dečaka koji donesu kući loše ocene. Prvom se kaže: „Hajde da vidimo šta je pošlo po zlu.” Drugom se kaže: „Nikada ništa ne radiš kako treba.”
Oba dečaka mogu biti uznemirena i oba mogu ponovo dobiti lošu ocenu sledeći put. Ali prvi dečak shvata da je problem u konkretnom neuspehu, dok drugi dečak rizikuje da usvoji sasvim drugačije uverenje, da problem leži u njemu samom.
Upravo tako, gotovo neprimetno, počinje da se razvija navika osuđivanja celokupne ličnosti, umesto samo pojedinačnih postupaka. Ne „napravio sam grešku”, već „ja sam promašaj”. Ne „ovaj put nisam uspeo”, već „nikada ni u čemu neću uspeti”.
Zašto nam majčine reči tako dugo ostaju u sećanju
Sigmund Frojd je pisao o uticaju majčine ljubavi na nečije samopouzdanje. Jednom prilikom je primetio:
„Čovek koji je bio nesporni miljenik svoje majke zadržava za ceo život osećaj osvajača, onu sigurnost u uspeh koja često i dovodi do stvarnog uspeha.”
Ovu ideju ne treba shvatiti doslovno, kao da su deca koju su majke obožavale predodređena da postanu šefovi, preduzetnici ili slavne ličnosti. Ljubav ne garantuje uspeh, a teško detinjstvo ne sprečava čoveka da izgradi srećan život.
Ipak, Frojdovo zapažanje sadrži važnu pouku. Ako je tokom detinjstva postojala odrasla osoba koja je verovala u vas, vaše sopstveno verovanje u sebe moglo je da pusti korene mnogo pre nego što ste postigli bilo kakve značajne uspehe.
Dete možda još nema ništa čime bi moglo da se ponosi. Ono ne može da zarađuje novac, ne zna šta želi od života, a možda čak ne ume ni da veže pertle. Pa ipak, ono oseća da je vredna osoba, jednostavno zato što nekome već znači. Taj osećaj može poslužiti kao unutrašnji temelj za godine koje dolaze.
Ljubav ne znači neograničenu slobodu
Ponekad se roditelji plaše da će uznemiriti svoje dete, pa pokušavaju da ga zaštite od svake neprijatnosti. Oni rešavaju probleme umesto deteta, upliću se u svaki sukob i nalaze opravdanja za svaku grešku, sve u uverenju da tako štite detetovo samopouzdanje.
Međutim, istinsko samopouzdanje se ne gradi time što dete nikada ne čuje reč „ne”. Ono raste kako osoba postepeno uči da se nosi sa poteškoćama i shvata da, čak i kada stvari ne idu po planu, svet se ne ruši, a oni koji je vole nastavljaju da je vole.
Sasvim je u redu zabraniti detetu da povređuje druge, odbiti zahtev za još jednu igračku ili ukazati na grešku. Možete čak i izraziti ljutnju zbog detetovih postupaka. Ključno je osigurati da se proces odgajanja deteta ne pretvori u niz stalnih ponižavanja.
Kada kažete: „Ne sviđa mi se to što si uradio”, ostavljate detetu prostor da ispravi grešku. S druge strane, ako kažete: „Ti si užasno dete”, lepite mu etiketu koju će kasnije u životu biti izuzetno teško skinuti. Upravo tu leži tanka granica između pružanja podrške detetu i narušavanja njegovog samopouzdanja.
A šta ako majka nije znala kako da voli?
Ovo je možda i najsloženiji deo ove teme. Nisu sve žene odrasle u okruženju ispunjenom toplinom i prihvatanjem. Neke su celog života slušale samo kritike, druge nikada nisu čule reči nežnosti, a neke su odgajane u uverenju da je primarna dužnost „dobre” majke samo da obezbedi hranu, odeću i obrazovanje. U takvim porodicama, razgovor o osećanjima mogao se smatrati nepotrebnim luksuzom.
Trebalo bi da budemo pažljivi i ne pretvorimo ovu temu u još jednu osudu majki. Mnoge su činile sve što su mogle, oslanjajući se na sopstvena iskustva i sopstveno razumevanje toga šta znači odgajati dete.
Ipak, kao odrasla osoba, svako ima pravo da uvidi šta mu je tokom detinjstva nedostajalo. Možda preterano osetljivo reaguju na kritiku, plaše se da će razočarati ljude oko sebe ili provode godine pokušavajući da zasluže tuđe odobravanje. Prepoznavanje ovih navika ne može da promeni prošlost, ali nam pomaže da prestanemo da, po automatizmu, živimo prema njenim pravilima.
Ne uspevamo uvek da od roditelja dobijemo ono što nam je bilo potrebno. Ali možemo naučiti da se prema sebi odnosimo drugačije nego što su se drugi nekada odnosili prema nama.
Nije reč o beskrajnim pohvalama ili stalnim uveravanjima da je on najpametnija osoba na svetu. Ono što je njemu važno jeste saznanje da je saslušan, da se njegovo mišljenje uzima u obzir, da je nakon svađe moguće pomirenje i da greška ne znači da mora da preispituje sopstvenu vrednost ili svoje mesto u svetu.
Ne možemo tačno predvideti u kakvu će osobu naše dete izrasti. Ono će imati svoj jedinstven karakter, izazove sa kojima će se suočavati i odluke koje će morati da donese. Ipak, atmosfera kod kuće može mu pružiti nešto što će mu znatno olakšati život, osećaj da ima pravo na greške, da zaslužuje poštovanje i da ne mora svakog dana iznova dokazivati da je vredan ljubavi.
Stil/Dzen.com