Kada je moja baka Praskovja zatrudnela sa ocem moje majke 1943. godine, rekla je: „Ako je dete srećno, otac će se vratiti.“ Tako je nerođeno dete postalo talisman za spasavanje njenog braka. Da li bi dete moglo da ispuni takav zadatak? Naravno da ne. A kako se njen muž nikada nije vratio, moja baka se razočarala u život, u ljubav, u sopstvenu sreću. I u ideju da će peto dete spasiti njen brak.
Najverovatnije je bes bake Praskovje na celu ovu situaciju i na njenog muža uticao i na sudbinu moje majke, Zinaide, i na odnos moje bake sa njom. Jednostavno rečeno, baka se pokajala što je rodila moju majku, svoje peto dete. Možda je čak i nesvesno mrzela malu.
Kada je moja majka imala mesec dana, baka je otišla da zaradi za hranu. „Ili će ona umreti, ili ćemo svi mi“, rekla je deci dok su se rastajali. Njena braća, od kojih je najstariji imao samo 12 godina, hranili su malu Zinu kukuruznom kašom kako ne bi plakala od gladi. Komšinica je dolazila jednom dnevno da je opere i presvuče. Kažu da se baka iznenadila kada se vratila mesec dana kasnije i zatekla bebu živu. Moja majka je rođena sa neverovatno jakom energijom i čvrstom željom za život.
Mama je odrasla gladna i promrzla. Njih petoro je delilo jednu zimsku jaknu. Tačnije, šestoro, jer je baka odgajala tuđu napuštenu devojčicu. Mama je nosila gumene čizme u školu, u kojima bi joj se zimi stopala zaledila. U školi bi naslonjala stopala na radijator da ih odmrzne. Čaša mleka ujutru je često bila sva hrana koju je imala za taj dan. Čak i tada bi je starija braća ponekad pa bi joj i to uzimala.
Skoro svih petoro je učilo u istom razredu posle rata; nije bilo udžbenika. Jednog dana, mama je izbačena iz škole jer nije imala štapiće za brojanje: izašla je, polomila nekoliko grančica i vratila se u razred.
Mala Zina, možda i jedina, mnogo je pomagala baki: od detinjstva je bila zadužena za baštu i domaćinstvo. Njena braća su rano krenula na posao. Na mlađoj sestri je palo da pere i pegla jedinu odeću, jer je baka i sama mnogo radila.
Moja majka je dobila ime Zina po preminulom detetu koje je rođeno pre nje. Najverovatnije je moja baka bila stroga prema deci zbog teškoća posleratnog perioda. Barem je moja majka svakako patila. Mama mi je pričala kako se skrivala ispod stola prekrivenog dugim stolnjakom, savladana ogorčenošću, sanjajući da će se njen nestali otac vratiti i zaštititi je.
Moja majka je odlično pevala narodne pesme. Posle škole, upisala se na muzički fakultet, ali moja baka nije mogla da priušti muzički instrument. Njen san se nikada nije ostvario. Ali moja majka je nastavila da peva celog života. Mnogo godina kasnije, na svoj 70. rođendan, izašla je na scenu u kafiću i pevala pesme svog naroda.
Moja majka je odrasla u snažnu, samouverenu, vitku ženu tamnih očiju. Upoznavši mog zgodnog oca, koji je bio centar pažnje svih devojaka u našem gradu, udala se za njega dve nedelje nakon što su se upoznali. Videla je mog oca na plesnom podijumu i rekla prijateljicama: „Ovaj čovek će biti moj.“ I on je postao njen. Bili su u braku 54 godine.
Nakon očeve smrti, dvadesetog dana nakon sahrane - mama je pokušala da umre. Jedva sam je izvukao sa ivice. Dve godine nakon toga, svake noći je sanjala tatu, kako je grli. A njena braća su dolazila i razgovarala sa njom.
Mama je postala veoma talentovana vaspitačica u vrtiću, vodeći jasleno odeljenje sa 30 dece, bukvalno beba. I niko kod nje nije plakao. Pevala im je, a oni su je obožavali.
Mislim da je moja baka, zbog svoje teške sudbine, bila žilava žena, možda čak i pomalo sadista. Kako bi se inače preživelo u takvim uslovima?
I mama je nešto nasledila od nje. A onda je celog života trpela tatu. Tata je bio patološki ljubomoran. A kakvog muža bi mogla da nađe posle tako teškog odnosa sa sopstvenom majkom? Samo nekoga ko je strašno ličio na baku - surovog.
Sadizam, kada se jednom uspostavi u porodici, počinje da cveta i da se prenosi kroz generacije.
Dzen.ru