- Igor Stanković iz Užica, posle razvoda, preko Fejsbuka je upoznao Arlindu iz Skadra i prihvatio je nju i njenu ćerku kao porodicu.
- Kako navodi priča, posle sumnjivih telefonskih razgovora i nestalog novca, u telefonu je pronašao poruke i fotografije koje su otkrile njene susrete s drugim muškarcima.
- Arlinda i Leila su potom otišle iz kuće dok ga nije bilo, a Igor je ostao sam sa osećajem izdaje i porukom koju nikada nije bacio.
Ponekad je dovoljno da čovek jednom pogrešno proceni osobu kojoj je otvorio vrata svog doma pa da izgubi veru u sve ono u šta je do tada verovao. Naročito kada nekome pruži mnogo više od krova nad glavom, kada ga prihvati kao člana porodice i potrudi se da mu nadoknadi sve što mu je život oduzeo. Tada razočaranje ne boli samo zbog onoga što se dogodilo, već i zbog spoznaje da je sve ono što je davao možda bilo uzalud.
Prema priči koja se navodno dogodila u brdima iznad Užica, Igor je imao 52 godine kada je odlučio da posle razvoda ponovo pokuša da pronađe sreću. Vratio se u porodičnu kuću, posvetio se zemlji i životinjama i navikao na mirnu svakodnevicu. Ipak, želeo je da ponovo ima nekoga pored sebe, pa je preko interneta upoznao Arlindu iz Skadra, udovicu koja je imala četrnaestogodišnju ćerku.
Kada su se njih dve doselile kod njega, Igor ih je prihvatio bez zadrške. Radio je dodatne poslove, kupovao im ono što im je bilo potrebno i devojčicu tretirao kao svoje dete. Verovao je da je konačno pronašao porodicu kakvu je oduvek želeo.
Nije ni slutio da će se, prema navodima ove priče, jednog dana suočiti sa otkrićem koje će ga potpuno slomiti.
"Znaš li ti, bre, s kim si spavala dok sam ja or'o i kop'o da vas prehranim?", viknuo je Igor, lomeći stolicu o pod uske dnevne sobe stare kuće u brdima iznad Užica.
Tog dana sve se promenilo.
Povratak u samoću i želja za novom ljubavlju
Da bi se razumelo kako je došlo do tog trenutka, potrebno je vratiti se godinu i po dana unazad, u vreme kada je Igor još verovao da bi mogao da izgradi srećan porodični život.
Igor Stanković živeo je sam nakon razvoda. Vratio se u porodičnu kuću na brdu iznad sela koje je, kako se govorilo, imalo više koza nego stanovnika. Nije imao decu, a dane je provodio radeći zemlju i brinući o životinjama. Vozio je staru Ladu, a društvo mu je pravio pas Meda, koji nije mnogo lajao, ali je, kako se pričalo, umeo da prepozna kada nešto nije u redu.
"Nisam ja tražio princezu, već ženu da ćuti kad je vetar, i da peva kad se kuva pasulj", rekao je on.
Nije mu bilo potrebno mnogo da bi bio zadovoljan. Želeo je ženu sa kojom bi delio svakodnevicu, nekoga ko bi ga sačekao kod kuće i sa kim bi mogao da razgovara nakon napornog dana.
Poruke koje su prerasle u zajednički život
Kao i mnogi ljudi njegovih godina, Igor je koristio Fejsbuk. Tamo je upoznao Arlindu iz Skadra, udovicu crne kose i očiju boje meda, koja je imala ćerku Leilu iz prvog braka.
Dopisivali su se svakodnevno, a razgovori su postajali sve prisniji. Arlinda mu je govorila da joj prija njegova smirenost i način na koji se interesuje za njenu ćerku, dok je Igor pokušavao da joj pokaže da bi kod njega mogle da pronađu sigurnost.
"Ti si, Igore, miran čovek. Kod nas su muškarci svi teški. Ti me pitaš kako mi je dete, a ne šta nosim", pisala bi mu ona.
"Imaš li drva za zimu?" pitao bi je on. "Kod mene je šuma, pa ako dođeš – nećemo se smrznuti."
Posle tri meseca dopisivanja, Arlinda i Leila stigle su u njegovo selo. Sa sobom su ponele nekoliko torbi i pasoše, a Igor je verovao da je time započelo novo poglavlje njihovih života.
U kući više nije bilo "tvoje" i "moje"
Dolazak Arlinde i njene ćerke izazvao je različite reakcije među meštanima. Dok su jedni bili radoznali, drugi su otvoreno sumnjali u Igorovu odluku.
"Šta će ti Albanka?", "Šta ako te opljačka?", "Šta ako ode čim se skrpi?" – govorili su mu, ali Igor nije želeo da ih sluša.
Trudio se da se njegove nove ukućanke što lakše prilagode životu u selu. Napravio je raspored obroka, pomagao Leili da uči srpski i prihvatao dodatne poslove kako bi im kupio telefon, garderobu i novu veš-mašinu.
Komšinica Ljubinka primetila je koliko je pažnje posvećivao devojčici.
"Gledala sam ga kako češlja malu svaki dan pred školu. I kako joj pravi užinu. Nije bilo 'tvoje-moje'. Govorio je: 'Naša Leila'."
U početku je i Arlinda delovala zadovoljno. Spremala je hranu, čistila kuću i sadila cveće ispod prozora. Pred komšijama je govorila da je Igor dobar čovek i da je uz njega pronašla mir.
"Igor je svetac. Moj čovek. Moj muž."
Igor je verovao njenim rečima. Nije tražio ništa osim iskrenosti i uverenja da ono što zajedno grade ima čvrste temelje.
Telefonski razgovori i novac koji je nestajao
Vremenom su počele da se pojavljuju sitnice koje su mu budile sumnju. Arlinda je često kasno noću razgovarala telefonom na albanskom, a kada bi Igor ušao u prostoriju, umevala je naglo da prekine razgovor.
Jednom ju je zatekao u kuhinji i primetio da je ugasila telefon čim ga je ugledala.
"S kim pričaš?"
"Sa sestrom, tamo dole. Teško im je. Pitaju kad možemo nešto poslati."
Drugom prilikom pronašao je potvrdu o slanju 300 evra iz svoje ušteđevine. Kada ju je pitao o čemu je reč, Arlinda mu je objasnila da je novac potreban bolesnoj tetki koja mora na operaciju.
"Za bolesnu tetku. Mora na operaciju."
Igor joj je poverovao. Nije želeo da sumnja u svaku njenu reč, posebno zato što je znao da joj je porodica daleko i da možda zaista prolazi kroz težak period.
Međutim, komšije su nastavile da ga upozoravaju da bude oprezniji.
"Igore, čuvaj se. Ti sve daješ, a znaš li šta ti se vraća?"
On nije želeo da veruje da bi žena kojoj je pružio dom mogla da zloupotrebi njegovu dobrotu. Kada nekoga volimo, ponekad nam je lakše da zanemarimo sumnje nego da se suočimo sa mogućnošću da smo pogrešili.
Nepoznati muškarac iza pomoćne zgrade
Jednog jutra, dok je išao po drva, Igor je ugledao muškarca srednjih godina kako izlazi iz pomoćne zgrade. Njihovi pogledi su se sreli, a nepoznati čovek je ubrzo potrčao niz voćnjak.
Igor nije znao ko je bio niti zašto se tako ponašao, ali prizor nije mogao da izbaci iz glave. Pokušavao je da pronađe razumno objašnjenje, međutim, sumnje su postajale sve jače.
Te noći, kada je Arlinda zaspala, uzeo je njen telefon. Nije bio zaključan, pa je počeo da čita poruke.
Prema priči, ono što je pronašao potpuno ga je zateklo. Među prepiskama su se nalazile eksplicitne fotografije, dogovori o susretima i poruke sa različitim muškarcima iz okolnih mesta. Pominjali su se vreme, lokacije i novac.
Poruke koje su otkrile ono čega se najviše plašio
Među porukama su se, navodno, nalazile i sledeće rečenice:
"Sutra oko 16h, Igor tad ide do grada."
"Mogu da glumim da sam tvoja žena, al' daj još 50 evra."
"Leila ne zna ništa, samo nemoj praviti buku."
Igor je ostao da sedi na stepeništu, držeći telefon u ruci, dok je pas ležao pored njega. Nije mogao da shvati kako je moguće da se život koji je pokušavao da izgradi pretvorio u nešto što nije prepoznavao.
Sledećeg jutra Arlinda je sedela za stolom kada je odlučio da je suoči sa onim što je pročitao.
"Arlinda... s kim si spavala u mojoj kući?"
Ona je ćutala.
"Nećeš da kažeš? Dobro... ja ću ti reći. Imam sve poruke. Sve sam video. Ti si meni došla, u ovu kuću, u ovu postelju – i donela sramotu."
Posle kratke tišine, Arlinda je pokušala da objasni svoje postupke.
"Nisam htela... Trebalo nam je. Ti si dobar, ali nije dovoljno. Previše si miran za mene. Meni treba... više."
Igor nije mogao da razume šta bi još mogla da očekuje od njega. Prihvatio je nju i njenu ćerku, delio s njima ono što je imao i radio kako bi im obezbedio što bolji život.
"Više? A ja sam ti dao sve. I košulje, i hleb, i ćerku sam prihvatio! Više?"
Pogledao ju je i, prema priči, prvi put osetio da se ljubav koju je imao pretvara u bes. Zavikao je, udario šakom o sto i prevrnuo stolicu.
"S kim, bre?! S kim si spavala dok sam ja or'o i kop'o da vas prehranim?!"
Usledila je tišina.
"S njima. Njima petoricom. I možda još jednim. I još nekim."
Otišle su dok njega nije bilo kod kuće
Sutradan, kada se Igor vratio s brda, Arlinda i Leila više nisu bile u kući. Nije bilo ni njihovih torbi ni odeće. Na stolu je ostao samo papir sa nekoliko rečenica.
"Ti si bio čovek. Više nego svi. Oprosti što nisam bila žena. Pružio si sve što si imao, ali meni nije bilo dovoljno".
Prema priči, njih dve mu se više nikada nisu javile. Govorilo se da su se vratile u Albaniju. Leila je, navodno, ostala u kontaktu sa jednom školskom drugaricom i rekla joj da se nada da Igor neće mrzeti dete zbog majčinih postupaka.
Za Igora je njihov odlazak značio kraj života kakav je zamišljao. Ostao je u kući u koju ih je primio, okružen stvarima koje su ga podsećale na vreme kada je verovao da je pronašao svoju porodicu.
Jedna poruka koju nikada nije bacio
Igor danas, kako se navodi u ovoj priči, ne govori mnogo o onome što se dogodilo. Po selu i dalje ide u čizmama, sa sekirom i psom. Ne priča o Arlindi i ne kune je. Kada ga neko pita za nju, odgovara kratko:
"Nek je živa. Al' neka nosi ono što je ostavila. A ja ću nositi ono što je ostalo."
U špajzu čuva fioku u kojoj se nalaze papiri iz Leiline škole, jedna fotografija u ramu i poruka koju nikada nije bacio.
"Ti si jedini koji me je voleo bez interesa. I to mi je bilo strašnije od svih onih koji su me koristili. Ja na to nisam navikla".