Tri godine nakon što sam sahranio ženu, moj osmogodišnji sin se iznenada zaustavio nasred prometnog trotoara i pokazao na beskućnicu zbijenu blizu izloga prodavnice.
- Tata... ono je mama.
Nežno sam ga podsetio da mu je majka mrtva, ali Maksim nije slušao. Istrgao se moje ruke i potrčao do nje, a ona ga je zagrlila i tiho izgovorila njegovo ime. A onda sam doživeo šok jer je ona prošaputala Maki, nadimak kojim ga je samo ona zvala još kad je bio beba.
Sve oko mene je stalo. Kao da sam upao u neko crnilo. Još uvek mi je pred očima bio taj strašni dan pre tri godine kada sam ljubav svog života sahranio i sam ostao sa petogodišnjim sinom. A sada je pred nama bila ta žena koja me naterala da prvi put u životu zapitam nešto nerealno: Koga sam sahranio u onom sanduku na groblju.
„Mali Mesec“
Ništa posebno nisam planirao te subote. Samo šetnja sa sinom niz glavnu ulicu, kao i stotine puta ranije. Maksim ima osam godina, a od smrti majke povukao se u sebe i retko se smeje. Pokušao sam da ga izvučem iz kuće bar na par sati, kako ne bi sedeo u svojoj sobi sa kompjuterom, gledajući u prazno.
Prošli smo pored izloga. Držao sam ga za ruku, a on se nije mučio da pobegne, kao i obično - hodao je bezvoljno pored mene.
- Tata, hoćemo li da kupimo sladoled?
- Kupićemo nešto. Ali prvo, hajde da stignemo do raskrsnice; tamo ima dobar kiosk.
Klimnuo je glavom i iznenada stao. Tako naglo da sam ga skoro trgnuo napred.
- Maksime, šta se desilo?
Nije odgovorio. Gledao je negde prema zidu zgrade, gde je žena sedela na komadu kartona. Bila je mršava, u loše krojenom sivom kaputu, kosa joj je bila zamršena. Papirna čaša je stajala ispred nje. Držala ju je obema rukama, kao da se plaši da će joj je neko oduzeti.
Hteo sam da odvučem sina dalje, ali on se istrgao iz moje ruke i potrčao ka njoj.
- Maksime!
Kleknuo je ispred žene. Pojurio sam za njim, ali sam se smrzao dva koraka od njih.
Žena je podigla glavu. Lice joj je bilo iscrpljeno, obrazi upali, a ispod očiju tamni krugovi. Ali njene oči... prepoznala bih te oči u hiljadu drugih. Sivozelene, sa malim mladežom blizu levog kapka.
„Mama“, šapnuo je Maksim.
Žena se trgla. Papirna čaša joj je ispala iz prstiju, voda se prolila po kartonu. Pogledala ga je, a u njenom pogledu je bilo toliko bola da mi je oduzelo dah.
„Maksime?“ Glas joj je bio promukao, gotovo nečujan.
Nisam se mogao pomeriti. Noge su mi bile kao od gume.
Podigla je drhtavu ruku i dodirnula mu obraz. Prešla je prstima duž linije njegove vilice, kao da se seća dodirom.
- Maki. Moj mali mesec.
Srce mi je stalo.
Samo ga je Nataša tako zvala. Od same noći kada se rodio. Rekla je da mu lice sija kao mesec na tamnom nebu. Posle njene smrti, nisam mogla sama da izgovorim te reči. Zaglavile su mi se u grlu.
Prišao sam bliže. Žena me je pogledala i video sam ožiljak blizu njene obrve. Tanak, gotovo nevidljiv. I mali beleg ispod brade - beleg od nesreće sa biciklom kada je imala četrnaest godina. Sećao sam se tog belega. Dodirnuo sam ga usnama stotine puta.
- Nataša?
Trepnula je. Polako, kao da je ime bilo toliko strano da ga jedva prepoznaje.
- Mihailo.
Čuo sam svoje ime i osetio kako mi tlo izmiče ispod nogu. Tri godine. Tri godine sam odlazio na groblje. Tri godine sam govorio sinu da je mama u raju. Tri godine sam živeo sa mišlju da je više nema.
I sedela je ispred mene na komadu kartona. Živa.
Maksim joj je obema rukama stegao ruku. Plakao je, ali nije ispustio ni glasa. Samo ju je držao i gledao, kao da se plaši da će nestati.
„Tata“, šapnuo je. „To je ona. Znao sam. Oduvek sam znao.“
Seo sam na sred trotoara pored njih dvoje. Noge me nisu držale.
— Nataša, šta se desilo? Kako je ovo moguće?
Pogledala me je, a strah joj je bljesnuo u očima. Toliko jak da se trgla unazad.
„Ne ovde“, šapnula je. „Molim vas, ne ovde.“
Nisam razumeo šta je mislila. Ali nisam ni pitao. Neko ko je prolazio je već izvukao telefon i zvao hitnu pomoć.
Žena u sivom kaputu ponovo je pogledala Maksima. Zatim mene. I odjednom je počela da plače. Tiho, krupnim suzama koje su joj se kotrljale niz prljave obraze.
„Mislila sam da me nećeš naći“, rekla je. „Mislila sam da će biti bolje ovako.“
„Bolje?“ Nisam prepoznao svoj glas. „O čemu pričaš?“
Nije odgovorila. Samo je pritisnula sinovljevu ruku na svoj obraz i zatvorila oči.
Hitna pomoć je stigla sedam minuta kasnije. Tih sedam minuta mi se činilo kao večnost. Maksim nije puštao njenu ruku. Bolničar, mladić umornog izraza lica, pokušao je da ga odgurne, ali sam ga zaustavio.
„To je njegova majka“, rekao sam. „Ne diraj je.“
Bolničar me je pogledao, zatim ženu, pa dete. Nije ništa rekao. Samo joj je pomogao da ustane.
Nataša je ustala, ali se odmah zateturala. Uhvatio sam je za ruku. Bila je tako lagana, kao da u njoj ništa nije ostalo. Samo koža i kosti.
„Neću ići bez njega“, šapnula je, gledajući Maksima.
- Važi, idemo sa tobom.
U kolima hitne pomoći, Maksim je sedeo pored nje na nosilima. Držao ju je za ruku. Ćutao je. Sedeo sam preko puta nje i gledao je. U ženu koju sam sahranio. U sina koji je nije napuštao ni na sekundu.
Doktor u bolnici, čovek pedesetih godina sa umornim očima, došao je da me vidi dva sata kasnije. Sedeo sam u hodniku na plastičnoj stolici. Maksim je zaspao pored mene, naslonjen na moje rame. Stezao je papirnu čašu vode koju mu je medicinska sestra dala. Nije otpio ni gutljaj.
- Mihailo?
- Da.
„Vaša žena je u teškom stanju. Iscrpljenost, dehidracija, hipotermija. Ali najozbiljnija stvar je povreda glave. Stara, davno. Izgleda da je udarena više puta u glavu. Potrebna joj je operacija.“
Klimnuh glavom, dok mi se utroba stezala.
— Ona nema dokumenta. Nikakva. Možete li da potvrdite njen identitet?
— Ovo je Nataša. Moja žena. Ja... mislio sam da je umrla pre tri godine.
Doktor me je dugo gledao. Onakav pogled koji upućujete ljudima koji govore čudne stvari.
„Onda ćeš morati mnogo toga da objašnjavaš. Policija već zna. Žele da razgovaraju sa tobom.“
Policija je stigla pola sata kasnije. Dve osobe: muškarac u sivoj jakni i žena sa fasciklom. Predstavili su se, ali nisam zapamtio njihova imena. Sve je bilo mutno.
„Reci mi šta se danas desilo“, upita žena.
Rekao sam joj. O šetnji. O tome kako ju je Maksim prepoznao svoju majku. O tome kako ga je zvala njegovim miljenim imenom.
„Jesi li siguran da je ovo tvoja žena?“, upita čovek.
— Da. Ima ožiljak blizu obrve i beleg ispod brade. Znam te belege.
— Kada ste je sahranili?
— Pre tri godine. 18. marta.
Policajka je nešto zapisala.
— Ko se pobrinuo za sahranu?
— Ja. I Natašina majka, Valentina. Ona je pomogla oko organizacije. Ja sam bio ... van sebe.
— Jesi li video telo?
Zaćutao sam. Postavio sam sebi ovo pitanje stotine puta u protekla dva sata. I nisam mogao da pronađem odgovor.
„Kovčeg je bio zatvoren“, konačno sam rekao. „Rečeno mi je da je telo teško oštećeno u nesreći. Da je najbolje da ne gledam.“ Nisam insistirao.
- Ko ti je to rekao?
- Valentina. I radnik mrtvačnice. Ne sećam se tačno.
Policajci su razmenili poglede.
„Proverićemo sve“, rekla je žena. „I javićemo vam se.“
Otišli su. Ja sam ostao u hodniku. Maksim je spavao pored mene. Pogledao sam mu lice i razmišljao o pre tri godine, kako stojim pored zatvorenog kovčega i držim sina za ruku. Pitao je: „Tata, je li mama stvarno tu?“ A ja sam odgovorio: „Jeste, sine. Tu je.“
Nisam znao šta da mu sada odgovorim.
Sat vremena kasnije, medicinska sestra je izašla i rekla da se Nataša osvestila. Zamolio sam je da pripazi na Maksima i ušao u sobu.
Ležala je na krevetu, tako mala i bleda da mi je srce potonulo. Videvši me, pokušala je da se osmehne. Bio je to samo mali blesak, podsetnik na nju kakva je nekad bila.
- Došao si.
- Uvek sam dolazio. Tri godine. Na groblje.
Zatvorila je oči. Suza joj je skotrljala niz obraz.
- Izvini.
- Za šta?
- Što se nisam vratil ranije. Nisam mogla. Nisam se sećala.
Seo sam na stolicu pored nje. Uzeo sam je za ruku. Ledenu, mršavu.
— Nataša, šta se desilo? Gde si bila?
Dugo je ćutala. Onda je otvorila oči i pogledala me. U njenom pogledu je bio toliki bol da sam znala da će istina biti strašna.
„Nisam imala nesreću“, rekla je. „Nisam vozila nikuda te noći. Mama je rekla da treba da se odmorim. Da imam postporođajnu depresiju. Odvela me je u kliniku. Privatnu. Blizu grada.“
Slušao sam i nisam mogao da verujem svojim ušima.
- Koja klinika? O čemu pričaš?
- Ne sećam se imena. Sećam se samo da je bilo mnogo vrata sa bravama. I prozora sa rešetkama. Držali su me tamo. Ne znam koliko dugo. Onda je izbio požar. Pobegao sam. Dugo sam hodala putem. Onda… onda je sve kao magla.
Zaćutala je. Čvršće sam joj stisnuo ruku.
- Zašto nisi zvala ili pisala?
„Nisam se sećala broja ni adrese. Nisam se čak sećala ni svog imena. Samo Maksimovog lica. Sanjala sam ga svake noći. A onda sam ga videla na ulici. I sve se vratilo.“
Sedeo sam i gledao je. U ženu koju sam voleo. U ženu koju sam sahranio. U ženu koja je živela na ulici tri godine jer je njena majka odlučila da je tako najbolje.
„Da li je Valentina znala?“ upitah.
Nataša se okrenula.
- Ona je sve organizovala.
Izašao sam iz sobe. Maksim je još spavao. Seo sam pored njega i zagrlio ga. Jedna misao mi je dobovala po glavi: sutra idem da vidim svoju taštu. I postaviću joj jedno pitanje.
Zašto?
Još uvek imam Natašinu minđušu. Onu koju su mi dali u mrtvačnici zajedno sa njenim „ličnim stvarima“. Tada nisam znao da njenog tela više nema. Jednostavno sam uzeo minđušu i stavio je u kutiju. I tek sada sam shvatio: ako je Nataša bila živa, čije su mi stvari dali?
Postaviću ovo pitanje Valentini. Sutra.
Ko je bio u sanduku
Ujutru sam odveo Maksima kod naše komšinice, tetke Ljilje. Ona je poznavala našu porodicu dugo, još otkako je Nataša bila živa. Nisam ništa objašnjavao. Samo sam rekao da imam hitan posao. Tetka Ljilja me je pažljivo pogledala, ali nije postavljala nikakva pitanja. Samo je rekla:
- Maki sine dođi, imam pitu od jabuka.
Otišao je ne osvrćući se. Video sam ga kako seda za sto i gleda kroz prozor. Još uvek je bio tamo, na toj ulici, pored svoje majke. Znao sam taj osećaj. I sam sam bio tamo.
Valentina je živela u staroj petospratnici na periferiji. Nasledila je stan od roditelja i bila je veoma ponosna na njega. Nataša i ja smo jednom želeli da kupimo svoj stan, ali Valentina Petrovna je rekla: „Zašto? Evo žitive sa mnom. Pomoći ću oko Maksima.“ Nataša se složila. Nisam se raspravljao. Sada sam shvatio da to nije bila briga. Bila je to kontrola.
Popela sam se na treći sprat. Valentina je otvorila vrata. Nosila je ogrtač i držala je šolju čaja. Kada me je ugledala, zaledila se. Na trenutak, nešto poput straha je bljesnulo u njenim očima. Onda joj se lice vratilo uobičajenoj blagosti.
— Miša? Zašto si tako rano došao? Da li nešto nije u redu sa Maksimom?
— Maksim je dobro. Mogu li ući?
Pomerila se u stranu. Ušao sam u sobu. Na stolu su bili papiri. Ugledao sam neke račune i staru fotografiju. Nataša, još uvek tinejdžerka, sa dugom kosom. Smejala se.
„Hoćeš li kafu ili čaj?“ upita Valentina.
- Ne.
Seo sam na sofu. Ona je ostala da stoji. Pogledao sam je i setio se kako mi je pre tri godine držala ruku kod zatvorenog kovčega. Kako je rekla: „Drži se, Miša. Zarad Maksima.“ Kako je pomagala oko sahrane. Kako je izabrala mesto na groblju. Kako je plakala na bdenju.
Glumica.
- Valentina, juče sam bio u gradu sa Maksimom i....
- I šta?
- Sreli smo Natašu.
Šolja joj je ispala iz ruku. Razbila se u paramparčad. Čaj se prosuo po podu. Nije čak ni pogledala dole.
- Šta si rekao?
- Natašu. Moju ženu. Tvoju ćerku. Živa je. U bolnici je.
Valentina je prebledela i zgrabila se za naslon stolice.
- To ne može biti. Varaš se. Ima mnogo sličnih žena.
— Ima ožiljak blizu obrve. I beleg ispod brade. Znam svaki mladež na njoj. To je ona.
Ćutala je. Pogledala me je, i mogao sam da vidim kako joj misli jure kroz glavu. Kako je grozničavo tražila izlaz.
— Valentina , šta se desilo pre tri godine?
- Kako šta se desilo?! Sahranio si ženu, ja sam sahranila ćerku. Šta me sada to pitaš, i sam si bio na sahrani.
— Bio sam na sahrani sa zatvorenim sandukom. Rečeno mi je da je telo bilo unakaženo. Ko vam je to rekao?
Okrenula se. Počela je da skuplja komadiće razbijene šolje. Ruke su joj se tresle.
- Valentina, postavila sam pitanje.
„Ne moram da odgovaram na tvoja pitanja. Ti nisi moj sin.“
„Ali ja sam otac tvog unuka. I imam pravo da znam zašto je moj sin tri godine mislio da mu je majka mrtva.“
Naglo se uspravila, suzivši oči.
— Hoćeš da znaš? Dobro. Reći ću ti. Nataša je bila bolesna. Posle porođaja je poludela. Lekari su rekli da je opasna po bebu. Odvela sam je u kliniku. Tamo se osećala bolje.
— Kakva je ovo klinika?
— Ne sećam se imena. Najbolja i najskuplja, na periferiji.
- Zašto mi nisi rekla?
— Šta bi uradio? Pazio je kod kuće? Naudila bi Maksimu. Da li bi to hteo?
Ustao sam i prišao joj bliže.
„Želeo sam da znam istinu. Želeo sam da odlučimo zajedno. Ja sam njen muž.“
„Žena koja je bila sahranjena dva puta“
Valentina me je gledala kao da sam joj upravo zapretio.
— Ti ne razumeš, Miša. Nataša nije bila sposobna da bude majka. Nije bila dobro. Da sam ti rekla istinu, odveo bi je iz klinike, a onda bi se dogodilo nešto strašno.
— Šta bi se dogodilo? — pitao sam. — I ko je odlučio da je proglasite mrtvom?
Na trenutak je zaćutala.
A onda je izgovorila rečenicu od koje mi se sledila krv u žilama.
— Niko nije proglasio Natašu mrtvom. Ti si samo dobio telo za koje si verovao da je njeno.
Osetio sam kako mi kolena klecaju.
— Čije telo, Valentina?
Spustila je pogled.
— Ne znam.
— Ne znaš?!
— Znam samo da je žena koja je poginula te noći bila približno njenih godina i da je imala sličnu građu. Ostalo je sredio čovek koji je radio u klinici. Rekao je da neće biti problema.
Gledao sam je i pokušavao da shvatim da li slušam priznanje ili još jednu laž.
— A ti si dozvolila da tri godine oplakujem pogrešnu ženu? Da moj sin svake noći zaspi misleći da mu se majka nikada neće vratiti?
— Sve sam uradila zbog Maksima!
— Ne izgovaraj njegovo ime!
Prvi put sam povisio glas pred njom.
— Nisi ga zaštitila. Oduzela si mu majku dok je još bila živa.
Valentina je sela na ivicu fotelje i prekrila lice rukama.
Mislio sam da je to kraj njenog priznanja.
Ali tek tada je počela da govori.
— Postoji nešto što Nataša ne zna. Nešto što sam joj prećutala čak i pre nego što sam je odvela u kliniku.
— Šta?
Podigla je glavu. Oči su joj bile pune suza.
— Maksim nije bio razlog zbog kojeg sam je odvojila od tebe.
— Onda koji je bio?
Valentina je pogledala prema zatvorenim vratima, kao da se plašila da neko stoji iza njih.
— Nataša je saznala nešto o tebi. Nešto što je nameravala da ti kaže one noći kada je nestala.
Nasmejao sam se, ali taj zvuk nije ličio na smeh.
— Pokušavaš da me uplašiš?
— Ne, Miša. Pokušavam da te upozorim. Ako se Nataša seti svega što se dogodilo te noći, nećeš samo ti izgubiti porodicu.
— Ko još?
Valentina je otvorila usta da odgovori, ali je u tom trenutku zazvonio moj telefon.
Poziv je bio iz bolnice.
Javio sam se.
— Gospodine, morate odmah da dođete — rekla je medicinska sestra. — Vaša supruga se probudila i insistira da razgovara sa policijom.
— Šta se dogodilo?
S druge strane nastala je kratka tišina.
— Rekla je da se setila ko ju je odveo u kliniku.
Pogledao sam Valentinu.
Bila je potpuno bleda.
— Ko? — upitao sam.
Sestra je udahnula.
— Vaša supruga tvrdi da je čovek koji ju je odveo tamo bio njen muž.
Telefon mi je ispao iz ruke.
Valentina me je gledala nekoliko sekundi, a onda je odmahnula glavom.
— Ne znam šta još očekuješ od mene, Mihajlo. Rekla sam ti sve što znam.
— Nisi. Još uvek mi nisi rekla ko je čovek koji je sredio da sahranim nepoznatu ženu pod imenom svoje supruge.
— Ne znam mu ime.
— Lažeš!
Moj glas je odjeknuo stanom. Valentina se trgnula, a ja sam prvi put primetio da se ne plaši mene. Plaši se onoga što bi moglo da se dogodi ako saznam istinu.
— Ako mi se nešto desi, Maksim će ostati bez oba roditelja — prošaputala je.
— Tvoja ćerka je tri godine živela na ulici! Moj sin je tri godine odrastao bez majke! Nemoj više da mi govoriš o porodici!
Ustao sam i krenuo prema vratima. Nisam želeo da provedem ni sekund duže u tom stanu.
A onda sam čuo njene reči.
— Sreten.
Zastao sam.
— Šta si rekla?
Valentina je spustila pogled.
— Čovek koji je sve organizovao zove se Sreten.
To ime mi ništa nije značilo. Ali način na koji ga je izgovorila govorio mi je da je upravo otkrila nešto što je godinama pokušavala da sakrije.
— Ko je on?
— Natašin bivši dečko.
Čovek iz njene prošlosti
Kada sam stigao u bolnicu, Nataša je ponovo spavala. Lekari su mi rekli da je njeno stanje stabilno, ali da sećanja mogu da joj se vraćaju postepeno i da je ne smemo izlagati stresu.
Seo sam pored njenog kreveta i posmatrao je.
Sreten.
Prvi put sam čuo to ime pre skoro deset godina, kada sam upoznao Natašu. Spomenula ga je samo nekoliko puta, uglavnom usput, kao nekoga ko je pripadao njenom životu pre mene.
Zabavljali su se četiri godine, još od srednje škole. Nataša je bila odlična učenica, mirna, odgovorna i uvek spremna da pomogne drugima. Sreten je, s druge strane, stalno upadao u nevolje. Tukao se, učestvovao u sitnim prevarama i družio sa ljudima od kojih su roditelji sklanjali decu.
Nataša je verovala da će se promeniti.
Četiri godine pokušavala je da ga ubedi da može da bude bolji čovek. Na kraju je shvatila da ljubav nije dovoljna da nekoga spase od njega samog.
Raskinuli su.
Nekoliko meseci kasnije upoznala je mene.
Sreten je ubrzo počeo da se zabavlja sa drugom devojkom. Zvala se Jelena i bila je ćerka čoveka čije se ime u našem gradu izgovaralo tiše nego ostala. Njen otac imao je novac, veze i ljude koji su za njega obavljali poslove o kojima se nije pričalo naglas.
Sreten je tako ušao u krug iz kog više nije bilo lako izaći.
Nataša mi je jednom rekla da ga je slučajno srela na ulici. Bio je u skupom automobilu, sa dva čoveka na zadnjem sedištu. Pogledao ju je kao da je nikada nije poznavao.
— Dobro je što sam otišla od njega — rekla mi je tada.
Nisam znao da će taj čovek, godinama kasnije, ponovo postati deo našeg života.
I da će možda biti razlog zbog kojeg sam svoju ženu oplakivao tri godine.
Potpis koji nije smeo da postoji
Sledećeg jutra pozvao me je inspektor koji je vodio slučaj.
— Mihajlo, potrebni ste nam u mrtvačnici.
— Zašto?
— Pronašli smo dokumentaciju iz vremena Natašine navodne smrti. Postoji nešto što morate da vidite.
U mrtvačnici je bilo hladno. Inspektor me je odveo u malu kancelariju, gde su na stolu ležale fascikle, kopije izveštaja i nekoliko požutelih papira.
— Ponovo smo proverili dokumentaciju sa sahrane vaše supruge — rekao je. — U evidenciji postoji potpis osobe koja je predala telo i potvrdila identitet preminule.
Pogledao sam papir.
Ime mi nije bilo poznato.
Ali potpis jeste.
Isti takav potpis nalazio se na dokumentaciji privatne klinike u koju je Nataša, prema Valentininoj priči, bila odvedena pre tri godine.
— Ko je ovo? — upitao sam.
Inspektor je izvukao još jedan dokument.
— Sreten Vuković. Bio je prisutan prilikom prijema jedne pacijentkinje u kliniku. Njegov potpis nalazi se i na dokumentaciji povezanoj sa telom koje je predato mrtvačnici.
Osetio sam kako mi se stomak steže.
— Hoćete da kažete da je isti čovek bio povezan i sa klinikom i sa sahranom moje žene?
— Upravo to pokušavamo da utvrdimo. Za sada imamo dokumente sa istim potpisom. Moramo da proverimo ko ih je potpisao, ko ih je uneo u evidenciju i da li su autentični.
Pogledao sam još jednom papir.
Sreten.
Čovek koji je nekada voleo moju ženu.
Čovek koji je, prema onome što sam znao, bio spreman na sve.
— Pronađite ga — rekao sam.
Inspektor je zatvorio fasciklu.
— Već pokušavamo.
— Ne razumete. Ako je Sreten umešan u ovo, on zna gde je Nataša bila. Zna ko ju je zatvorio. Zna čije je telo ležalo u sanduku.
Inspektor me je pogledao ozbiljno.
— Postoji još nešto. Pre tri godine, neposredno pre nego što je telo predato mrtvačnici, prijavljena je smrt jedne mlade žene. Identitet te žene nikada nije pouzdano potvrđen.
— Ko je ona bila?
— Još ne znamo. Ali imamo razlog da verujemo da je bila povezana sa Sretenom.
Tada mi je prvi put palo na pamet nešto što nisam mogao da izgovorim naglas.
Šta ako žena koju sam sahranio nije bila slučajna žrtva?
Šta ako je neko morao da se otarasi tela, a moja žena mu je poslužila kao savršena zamena?
Devojka koja je morala da nestane
Dok sam čekao nove informacije, inspektor je pokušao da sastavi Sretenovu prošlost.
Jelena, njegova devojka, ubijena je tokom sukoba u kom su učestvovali ljudi iz kriminalnog kruga njenog oca. Niko nije želeo da govori o tome. Zvanična verzija događaja bila je nepotpuna, a ljudi koji su te noći bili prisutni davali su protivrečne izjave.
Sreten je znao da će, ako se sazna gde je Jelena završila, i sam postati meta.
Morao je da pronađe način da prikrije njenu smrt.
I tada se setio Nataše.
Bivše devojke sa kojom je proveo četiri godine. Žene koja je bila gotovo iste visine i građe kao Jelena, sa sličnom bojom kose i približno istim godinama.
Ali sličnost nije bila dovoljna da bi neko mogao da zameni identitet dve žene. Za to su bili potrebni ljudi koji bi zatvorili oči, falsifikovani dokumenti i pristup ustanovama u kojima se identitet preminulih proverava.
Sreten je imao kontakte. Godinama je gradio veze sa ljudima koji su mu dugovali usluge ili su od njega zavisili.
Prema sumnjama istražitelja, upravo je tada nastao plan da se Jelenino telo predstavi kao Natašino.
Ali postojalo je nešto što Sreten nije mogao da predvidi.
Nataša je u tom trenutku još bila živa.
I neko ju je sklonio pre nego što je laž mogla da se razotkrije.
Da li je to bila Valentina? Da li je Sreten imao pomagača u klinici? Ili su njih dvoje sarađivali od samog početka?
Nijedna mogućnost nije mi davala mira.
Poziv u tri ujutru
Te noći nisam spavao.
Maksim je bio kod tetke Ljilje, a Nataša pod nadzorom lekara. Sedeo sam u automobilu ispred bolnice, pokušavajući da shvatim kako je moguće da sam tri godine živeo u laži.
Telefon mi je zazvonio u 3.07.
Nepoznat broj.
— Mihajlo? — začuo se muški glas.
Nisam odgovorio.
— Znam da si bio u mrtvačnici. Znam i da si video dokumente.
Srce mi je udaralo toliko snažno da sam jedva uspevao da govorim.
— Sretene?
Sa druge strane začula se kratka pauza.
— Oduvek si bio pametniji nego što sam mislio.
— Šta si uradio mojoj ženi?
— Nije trebalo da se vrati.
— Gde si je držao?
— Ja je nisam držao.
— Tvoj potpis je na dokumentima!
— Potpis može mnogo toga da dokaže, Mihajlo. Ali ne može da ti kaže celu istinu.
Stisnuo sam telefon.
— Ako si joj nešto uradio…
— Slušaj me pažljivo. Nataša je živa zato što je neko odlučio da je ostavi živu. Nemoj da pretpostavljaš da je to bila moja odluka.
— Ko ju je onda odveo u kliniku?
Sreten je duboko uzdahnuo.
— Pitaj njenu majku zašto je pristala da je se odrekne. A onda je pitaj šta je uradila one noći kada je Jelena umrla.
Veza se prekinula.
Ostao sam da gledam u ekran.
Jelena.
Sretenova devojka.
Žena čije je telo možda završilo u grobu moje supruge.
Ali zašto bi Valentina bila umešana u njenu smrt?
I šta se zaista dogodilo one noći kada je Nataša nestala?
Istina koju Nataša još nije izgovorila
Ujutru sam otišao u bolničku sobu.
Nataša je bila budna. Kada me je ugledala, pružila je ruku prema meni.
Seo sam pored nje.
— Bio sam u mrtvačnici — rekao sam. — Pronašli su dokumente. Sretenov potpis je na njima.
Njeno lice se promenilo.
Nije izgledala iznenađeno.
Izgledala je prestravljeno.
— Ne smeš da ga tražiš, Mišo.
— Zašto?
Oči su joj se napunile suzama.
— Zato što on nije jedini koji zna šta se dogodilo.
— Ko još zna?
Nataša me je dugo gledala. Onda je skrenula pogled prema vratima, kao da se plašila da nas neko prisluškuje.
— Majka nije bila jedina osoba koja me je posetila u klinici.
Zaledio sam se.
— Šta je uradila?
Nataša je pokušala da ustane, ali je odustala. Glas joj je postao jedva čujan.
— Došla je one noći kada je izbio požar. Mogla je da me izvede. Mogla je da me odvede Maksimu. Ali nije.
— Zašto?
Nataša me je pogledala pravo u oči.
— Zato što sam joj rekla da znam ko je ubio Jelenu.
Nisam mogao da progovorim.
— I ko ju je ubio? — konačno sam upitao.
Nataša je počela da plače.
— Ne znam, Mišo. Nisam videla lice čoveka koji je pucao. Ali čula sam njegov glas.
— Čiji glas?
Tada je izgovorila ime.
Ime zbog kojeg sam shvatio da Sreten možda nije bio najopasniji čovek u ovoj priči.
— Maksimovog kuma. Čoveka koji je stajao pored tebe na našoj svadbi.
U tom trenutku vrata bolničke sobe su se otvorila.
Inspektor je ušao bez kucanja. U ruci je držao novu fasciklu.
Pogledao je Natašu, pa mene.
— Morate odmah da vidite ovo — rekao je.
Na vrhu fascikle nalazila se fotografija Jeleninog tela.
Ispod nje je pisalo:
IDENTITET PREMINULE: POTVRĐEN.
A u rubrici za osobu koja je potvrdila identitet stajalo je ime koje sam poznavao bolje od svog.
Vladimir.
Mihajlov kum Vladimir bio je mnogo opasniji nego što je iko mogao da pretpostavi. Imao je bliske veze sa kriminalnim svetom i upravo je on stajao iza čitave zavere.
Kad je pojavilo Jeleninio telo, trebalo je brzo da sakriju dokaze.
U dogovoru sa Valentinom, Natašinom majkom, ubedio ju je da joj je ćerka psihički bolesna, da predstavlja opasnost za sebe i svoje dete i da joj je neophodna stručna pomoć. Uplašena za Natašu i unuka, Valentina mu je poverovala, nesvesna da će njena odluka zauvek promeniti živote cele porodice.
Bilo je lakše lažirati smrt tamo neke obične žene, nego ćerke kriminalca, a pošto su Nataša i Jelena ličile - Vladimir je znao šta mu činiti.
Vladimir je organizovao da Natašu smeste u privatnu kliniku, gde je bila izolovana od spoljnog sveta.
Zbog sličnosti između Jelene i Nataše, njeno telo završilo je u sanduku pod Natašinim imenom, dok je prava Nataša bila zatvorena u klinici. Mihajlo je tako sahranio ženu koju je voleo, ne sluteći da se iza tragedije kriju njegov kum, Natašin bivši dečko i njena rođena majka.
Tri godine Mihajlo je oplakivao pogrešnu ženu, dok je Nataša bila živa. A oni kojima je najviše verovao učinili su sve da njihova porodica nikada više ne bude zajedno.
Napomena: Ova priča je napisana u formi životne ispovesti, ali imena likova i okolnosti predstavljaju fikciju i osmišljeni su isključivo za potrebe teksta.