- Članak kritikuje teorije koje žene svrstavaju u četiri tipa navodno najspremnija za intimni odnos, uz ocenu da takve podele više govore o predrasudama nego o ženama.
- Ističe se da godine, raspoloženje, odeća, alkohol ili životna situacija nisu znak pristanka, jer ranjivost i zabava nisu poziv niti prećutna saglasnost.
Pojedini muškarci godinama prenose razne teorije o ženama kao da su u pitanju nepisana pravila koja važe za sve. Takve „mudrosti“ najčešće se prepričavaju u društvu, uz piće, kroz šale ili objave na internetu, a jedna od njih žene deli u nekoliko kategorija prema tome koliko su navodno spremne da pristanu na intimni odnos.
Na prvi pogled ovakve podele mogu delovati kao bezazlena zabava, ali iza njih se krije prilično problematična pretpostavka – da se žensko ponašanje može predvideti na osnovu godina, emotivnog stanja, životne situacije ili mesta na kojem se žena nalazi.
Četiri stereotipa koji nemaju mnogo veze sa stvarnim ženama
Na sličnim listama obično se ponavljaju četiri tipa žena za koje se tvrdi da su „lakša prilika“: starija žena koja navodno želi mlađeg muškarca, emotivno ranjiva žena neposredno nakon raskida, radoznala studentkinja koja istražuje svoju seksualnost i deveruša koja se provodi na devojačkoj večeri.
Zajedničko svim ovim stereotipima jeste ideja da se iz određene životne situacije može zaključiti šta žena želi.
Međutim, godine, bračni status, odeća, raspoloženje ili mesto na kojem se žena nalazi ne govore ništa pouzdano o tome da li ona želi intimni odnos sa određenom osobom.
Žena kojoj prija pažnja mlađeg muškarca ne znači da je zainteresovana za svakog mlađeg muškarca koji joj priđe. Studentkinja koja je radoznala i otvoreno govori o seksualnosti takođe nikome ne duguje pristajanje na odnos, baš kao što ni žena koja je prošla kroz razvod ili raskid nije zbog toga „dostupnija“.
Ranjivost nikada nije poziv
Posebno je problematična ideja da je žena nakon raskida lakša meta, naročito ako je popila nekoliko čaša.
Emotivna ranjivost ne znači spremnost na intimni odnos. Naprotiv, upravo u takvim situacijama granice i osećanja druge osobe trebalo bi shvatiti još ozbiljnije.
Alkohol takođe ne može da se posmatra kao prećutna saglasnost. Ako je osoba pijana, zbunjena ili očigledno nije u stanju da jasno izrazi svoju volju, to nije trenutak za pretpostavke, već za poštovanje njenih granica.
Ni devojačko veče nije „poziv“
Još jedan stereotip odnosi se na žene koje se provode na devojačkoj večeri. Vesela atmosfera, ples, kratka haljina, flert ili nekoliko čaša alkohola često se u ovakvim pričama pogrešno predstavljaju kao znak da je žena otvorena za intimni odnos.
A žena može da pleše, flertuje, šali se i uživa sa prijateljicama, a da pritom ne želi ništa više od toga.
Zabava nije obećanje dostupnosti, baš kao što osmeh, način oblačenja ili dobro raspoloženje nisu zamena za jasno iskazanu želju.
Zašto ovakve teorije opstaju?
Ovakve podele opstaju jer nude jednostavan odgovor na nešto što je, zapravo, mnogo složenije. Lakše je osobu svrstati u unapred pripremljenu kategoriju nego prihvatiti da privlačnost i odluka o intimnom odnosu zavise od konkretnih ljudi, njihovog odnosa, trenutka i obostrane želje.
Nijedna žena nije „tip“ koji automatski pristaje na odnos samo zato što je starija, mlađa, slobodna, emotivno povređena, studentkinja ili na devojačkoj večeri.
Na kraju, jedini pouzdan način da se zna šta druga osoba želi jeste da se njena želja jasno pokaže i poštuje. Sve ostalo su pretpostavke – a pretpostavke o tuđim granicama lako mogu da prerastu u stereotipe i opravdavanje ponašanja koje druga osoba nije želela.