- Rasta je ponovo u centru pažnje zbog saradnje sa Sekom Aleksić, koja donosi osam novih pesama i dve duetske numere.
- Iza estradnog imena stoji sin univerzitetskih profesora, odrastao u Prištini i kod bake u Srebrenici, gde je naučio da čuva krave i bude samostalan.
Saradnja Seke Aleksić i Stefana Đurića Raste ponovo je dovela repera u žižu javnosti. Njihov zajednički projekat, koji obuhvata osam novih pesama, među kojima su i dve duetske numere, privukao je veliku pažnju publike, a na muzičko udruživanje nije ostala ravnodušna ni njegova bivša supruga Ana Nikolić, koja je javno poručila da od njega očekuje mnogo.
Ipak, iza umetničkog imena Rasta krije se životna priča koja daleko prevazilazi estradu, ljubavne veze i muzičke uspehe. Malo ko zna da reper potiče iz porodice uglednih intelektualaca, da su mu oba roditelja univerzitetski profesori i da je odrastao uz ljude čije su karijere obeležili nauka, istraživanje i akademski rad.
Dok je njegova majka Slađana Đurić izgradila zavidnu karijeru u oblasti sociologije i bezbednosti, njegov otac Drago Đurić posvetio se filozofiji i univerzitetskoj nastavi. Njihov sin, međutim, izabrao je potpuno drugačiji put, okrenuo se muzici i postao jedno od prepoznatljivih imena domaće scene.
Njegovo odrastanje obeležili su život u Prištini, nemirne godine na Kosovu, odlazak kod bake u Srebrenicu i iskustva koja su ga, kako je sam govorio, naučila mnogo više od onoga što se može naučiti u školi. Kasnije su usledili muzički uspesi, ljubav sa Anom Nikolić, poslovna izdaja vredna stotine hiljada dolara i boravak u zatvoru, koji je opisivao kao iskustvo koje mu je promenilo pogled na život.
Majka Slađana je ugledna profesorka, a otac Drago doktor filozofije
Rasta je odrastao u porodici u kojoj su obrazovanje, nauka i akademski rad imali posebno mesto. Njegova majka Slađana Đurić školovala se u Prištini, gde je završila osnovnu i srednju školu, a potom i studije na Filozofskom fakultetu. Njen akademski put nastavljen je u Beogradu, gde je stekla zvanje magistra socioloških nauka, a zatim i doktorirala.
Magistarski rad pod naslovom "Neka shvatanja socijalne strukture jugoslovenskog društva" odbranila je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1991. godine. Nekoliko godina kasnije, 1997, na Filozofskom fakultetu u Beogradu odbranila je doktorsku disertaciju "Krvna osveta na Kosovu i Metohiji". Danas radi kao profesorka na Fakultetu bezbednosti u Beogradu.
Ni Rastin otac Drago Đurić nije ništa manje posvećen akademskom radu. On je doktor filozofije i profesor klasične nemačke filozofije, a tokom karijere predavao je na filozofskim fakultetima u Prištini i Beogradu. Autor je brojnih naučnih studija, a njegov profesionalni put u velikoj meri razlikuje se od sveta muzike u kojem je njegov sin izgradio ime.
Iako su roditelji imali ozbiljne akademske karijere i iza sebe ostavili godine školovanja i istraživanja, nisu insistirali na tome da i njihov sin krene istim putem. Rasta nije završio fakultet, ali je izabrao profesiju od koje živi, a kako je sam isticao, roditelji mu zbog te odluke nisu zamerali.
"Ma kako ne? Naravno. Da ti kažem, oni su potpuno srećni. Zato što sam izabrao sam svoj put, od kog živim, oni su svesni da od toga živim i srećni su."
Upravo taj detalj otkriva važnu razliku između njegovog životnog puta i karijera roditelja. Dok su oni svoje profesionalne ciljeve ostvarivali u akademskom svetu, Stefan je pronašao sopstveni izraz u muzici i postepeno izgradio karijeru koja mu je donela popularnost širom regiona.
Detinjstvo u Prištini bilo je daleko od bezbrižnog
Stefan Đurić rođen je u Prištini, gde je živeo do 1999. godine. Njegovo detinjstvo odvijalo se u periodu kada su se političke i međunacionalne tenzije na Kosovu sve više zaoštravale, a svakodnevni život porodica bio je obeležen neizvesnošću i potrebom da se deca zaštite od svega što se dešavalo oko njih.
Rasta je kasnije govorio da tek nakon odlaska iz rodnog grada postao svestan koliko je njegovo odrastanje bilo drugačije od detinjstva koje bi deca trebalo da imaju. Dok je bio u Prištini, takav način života prihvatao je kao nešto uobičajeno, jer je odrastao u sredini u kojoj su se ljudi trudili da sačuvaju privid normalnosti uprkos teškim okolnostima.
"Od kraja 80-ih kada je krenula da se zaoštrava cela situacija na Kosovu. Tek kada sam otišao s Kosova shvatio sam da mi živimo getoizovano sve vreme. I da to nije normalan način života i da, kao, tako deca ne treba da žive. Deca treba da žive potpuno drugačije. Ali mi smo, nekako, prosto, se navikli na to. Družili smo se po kućama i nekako smo se trudili da uvek održavamo taj duh koliko-toliko normalan, zdrav. Da nekako funkcionišemo. Ali, opet, kažem, ja sam se tek posle šokirao kada sam otišao. Znaš, kao film, ono, underground. I, ajde, da kažemo, na kraju tek u Beogradu sam zaista video šta je to. Šta je to neko detinjstvo. Sloboda i detinjstvo, da. Ja sam stvarno rođen u Prištini. Kod mene u razredu, ja mislim da smo samo moj drug Haris i ja rođeni u Prištini. Svi su se rađali u Skoplju jer je tamo bilo dosta bezbednije i tako dalje. Ja sam se rodio u Prištini i stvarno sam bio dosta vezan za to mesto, jer su i moji bili lokal patriote, generalno."
Uprkos teškoj svakodnevici, iz tog perioda ostale su mu i uspomene na obične dečje trenutke koji su, gledano iz današnje perspektive, imali posebnu težinu. Jedna od njih vezana je za devojčicu albanske nacionalnosti koja je sa njim i njegovim drugovima igrala fudbal ispred zgrade. Deca su se družila spontano, ne razmišljajući o podelama koje su sve više određivale odnose među odraslima.
"To je zaista bilo mnogo smešno. Mi smo igrali fudbal izvan zgrade i zaista je bila jedna mala Albanka, preslatka je bila i bila je izuzetno talentovana, stalno je igrala fudbal s nama. Bila je strašno talentovana i volela je jednostavno da igra fudbal s nama. Znaš kad dođe do trenutka kada uopšte ne znaš kako da objasniš da možda ne bismo trebali biti tu zajedno, svi. I to je bilo od tužnog do nekako smešnog trenutka. Neko treba da nam objasni da možda, znaš, treba da krenemo kući, da možda roditelji brinu, situacija nije baš naivna. Jednostavno, to su neke neobjašnjive stvari. Sećam se da je u nekoliko situacija bilo tako da smo međusobno igrali rata, ovaj deo protiv drugog dela, gađamo se kamenjem, i uvek bi nešto ta mala Albanka stala na našu stranu, bila je dosta na našoj strani i nikad se nije bojala. To je bilo neverovatno. Baš bih voleo da znam šta se sada dešava sa njom."
Rasta je kroz takve uspomene opisivao detinjstvo u kojem su se smenjivali strah, neizvesnost i obične dečje radosti. Iako je njegova porodica prošla kroz brojna raseljavanja, isticao je da ga ta iskustva nisu navela da mrzi druge ljude.
"Moja porodica i ja, da kažemo šira familija, preživeli smo razna raseljavanja, u pravom smislu. Čak i u Hrvatskoj, i u Bosni i na Kosovu. Nikada nisam imao poriv da zaista nekog mrzim ili da prema nekom imam neki animozitet ili da nekog nešto ne volim i apsolutno me nikad nijedna situacija u kojoj sam se u životu našao, nije me odaljala, uvek me je napravila noljim čovekom i približila svim tim ljudima."
U Srebrenici je uz baku naučio da bude samostalan
Jedan od najznačajnijih perioda Rastinog odrastanja bio je život kod bake u Srebrenici. Daleko od gradske svakodnevice, provodio je dane u prirodi, družio se sa životinjama, jahao konje i pomagao oko seoskih poslova. Taj deo detinjstva pamtio je sa posebnom toplinom, a iskustva koja je tada stekao ostala su mu urezana u sećanje.
Boravak kod bake pokazao mu je sasvim drugačiju stranu života. Umesto školskih obaveza i gradskih navika, svakodnevica je podrazumevala brigu o životinjama i praktične zadatke koje je brzo naučio da obavlja samostalno. Toliko se dobro snašao da su se čak i njegovi roditelji iznenadili kada su ga zatekli kako bez problema obavlja poslove na koje su navikli odrasli ljudi.
"Iskreno, to su meni možda najlepša stvarna osećanja iz detinjstva. Jer sam imao priliku da jašem konje, da čuvam krave, da se družim sa životinjama, da non-stop budem u pokretu. Sećam se dok sam živeo tamo već sam se bio navikao i baba sa kojom sam živeo je morala negde da ide na dva, tri dana. I baš u toj situaciji se desi da dođu, da me vide roditelji. Otac i mama došli su u posetu iz Prištine da me vide. I sad kao, baba treba da ide i sad ja vidim moj roditelj uplašeni kao, pa kako sad, kao šta, kako ćemo mi, kao razumeš, da ostanemo žive životinje i baba kaže: "Ništa vi ne brinite, Stefan sve zna, samo vi za njim, polako". I znam da to moja mama priča dan danas, kaže ja ne mogu da verujem da idem za njim, ne prepoznam svoje dete, a on ide od životinje do životinje s njima, sve što treba, popriča, nahrani i očisti, sve ih zna. Baba je stalno potencirala na tome džaba mojim roditeljima škola, kad ne znaju ništa, ni pola stvari koje ja znam da uradim."
Dok su njegovi roditelji bili posvećeni akademskom radu, baka ga je naučila praktičnim stvarima koje su ga približile prirodi i životu na selu. Rasta je kasnije govorio da ga je takvo iskustvo oplemenilo i pomoglo mu da razvije drugačiji pogled na ljude i svet oko sebe.
Sećanja na Kosovo i odlazak iz rodnog doma i danas su snažna
Odlazak iz Prištine nije bio samo promena mesta stanovanja, već i prekid jednog dela života koji je njegova porodica poznavala. Rasta se prisećao trenutaka kada je postalo jasno da će morati da napuste svoje domove, kao i poslednjeg rođendana koji su proslavili u tom okruženju.
Govorio je i o tome da su ljudi u njegovom okruženju naučili da funkcionišu čak i kada su se čule eksplozije ili pucnjava. Nastojali su da zadrže svakodnevne navike, odlazili su u kafiće i posećivali jedni druge, iako su bili svesni da situacija nije bezazlena.
"Ja mislim da nismo, mislim jesmo i nismo. Sećam, da li je to je to i taj neki srpski inat i hrabrost neka, kako smo mi opušteno reagovali na eksplozije, na bilo kakvu pucnjavu, na nešto, to je tako bilo uigrano. Mi smo svi znali šta treba da se radi u kom momentu, to su neverovatne stvari. Za ljude i prijatelje koji su nam dolazili iz Beograda to je bilo strašno. Ono dođu, svrate nam u goste, za njih je ti bilo paranormalno. Jer to se sedalo u kafiću i očekivalo se da može bomba neka da padne, a opet se sedelo u kafiću i pila se kafa, znači nije se odustalo od životnih navika. Dosta je bilo paranormalno, osećalo se naravno u svakom momentu da će tu da se zakrvi i da tu neće biti normalnog života, ali smo se mi nekako trudili da koliko je god bilo moguće da ga držimo."
Sećanja na taj period ostala su važan deo njegove životne priče, zbog čega je isticao da o Kosovu treba govoriti pažljivo i uz svest o ljudima koji i danas žive na tom prostoru.
"Svi su bili svesni da je to to i da ćemo posle te proslave napustiti svoje domove i da ćemo svi da odemo. Treba biti deset puta pažljiviji kada pričamo o Kosovu, a pogotovo ako to radimo iz pozicije u Beogradu, upravo zbog naših ljudi dole" - rekao je i dodao:
"Sve može da se izgradi iz početka ponovo. Iz početka se rađaju najbolje stvari. Taj život sa seljacima te potpuno oplemeni dok ne dođeš u neku sredinu gde žive seljačine i tu se potpuno okrene svest i vizija stvari. Nikada neću moći da zahvalim roditeljima zbog svega što su uradili za mene. Shvatio sam da treba da se okružim ljudima koji me znaju mnogo pre "hajpa" i pre nego što sam postao to što sam dana" - dodao je on u emisiji "Prvi red".
Od fudbala do muzike: roditelji mu nisu nametali svoj put
Iako su njegovi roditelji izgradili karijere u akademskom svetu, Rasta je još kao mlad pokazivao interesovanje za različite stvari. Jedno vreme ozbiljno je trenirao fudbal i igrao za Obilić, a kasnije je prešao u FK Zemun, koji je tada nastupao u prvoj ligi.
Ipak, profesionalni sport nije bio njegov konačni izbor. Kako je sam ispričao, voleo je fudbal, ali mu je teško padalo trčanje na treninzima, a jedna situacija tokom priprema praktično je označila kraj njegove sportske karijere.
"Nisam hteo nešto da budem fudbaler, ali sam igrao fudbal i nisam bio loš međutim, mene je stvarno mrzelo da trčim, ja sam sve hteo, sve sam voleo, sve, ali da nešto, ja na treningu trčim, to me užasno mrzelo. Igrao sam u Obiliću, nakon Obilića sam prešao za FK Zemun, tada je Zemun bio u prvoj ligi, bio dosta jak, mislim da su Krići tada kupili Zemun. I tamo su bili svi razni igrači iz tog doba i, evo, sećam se jednih priprema, ja mislim u Pirotu gde smo nešto izašli iz hotela kada nije smelo da se izađe uveče, u neki izlazak i, sutradan mi trener kaže pakuj se i za Beograd i tu si se završila moja fudbalska karijera."
Umesto fudbalske karijere, izabrao je muziku i vremenom postao reper, producent i tekstopisac. Na sceni je izgradio prepoznatljiv stil, a u budućnosti sebe sve više vidi u ulozi producenta koji će pomagati drugim izvođačima da postanu zvezde.
"Vidim se u ulozi producenta. Ne vidim se više kao pojedinac. Voleo bih da napravim nekog novog izvođača, da od njega napravim veliku zvezdu. To mi je ambicija. A od stranih izvođača od skoro volim Rita Oru (smeh).Koje je ona godište uopšte, možda smo mi čak išli zadnju školu (smeh)."
Saradnja sa Anom Nikolić ostala je jedna od najpoznatijih u njegovoj karijeri
Pored muzičkih uspeha, Rasta je godinama bio u centru pažnje i zbog veze i braka sa pevačicom Anom Nikolić. Njihova saradnja ostavila je snažan utisak na publiku, a reper je svojevremeno govorio da se emocija koja je nastala u tom periodu teško može ponoviti na isti način.
"Ne bi sigurno. To je sigurno da ne bi. Mislim, znaš kako, ti prvi put kad odeš na jedno mesto, na more, sledeći put kad odeš na to isto mesto, nije to isto, znaš ne provedeš se baš tako. Mislim, glupo što poredim sad ovo. Ali zabavna muzika jeste doživljaj, mislim da je teško ponoviti neku emociju koja je prosto bila u tom momentu autentična, satkana od momenta, od situacije, od nekih stvari i mislim da to sad nešto ponavljati teško, ali ne kažem da neki potpuno drugačiji možda pogled na i saradnju i na taj album kao takav, da to ne bi donelo nekih upliva, to ne sumnjam."
Njih dvoje imaju ćerku Taru, a i nakon rastanka ostali su povezani kroz roditeljsku ulogu. Ana je pokazala da je spremna da mu pruži podršku i u teškim trenucima, uključujući period kada se suočavao sa posledicama hapšenja.
Prijatelj ga je prevario za 420.000 dolara
Uspeh u muzici nije ga poštedeo ni velikih poslovnih razočaranja. Rasta je otkrio da ga je blizak prijatelj prevario za 420.000 dolara, u periodu kada je digitalna distribucija muzike tek počinjala da donosi ozbiljnije prihode izvođačima.
"420.000 dolara. Da, 420.000 dolara me je koštalo to prijateljstvo. Desila se jedna perfidna prevara u momentu kada je krenula da se digitalizacija, odnosno naplaćaju digitalni streaming, odnosno digitalna distribucija, pesama. Tada još uvek nisu postojale kompanije koje su radile direktno sa Srbijom, nego smo mi radili preko nekih različitih kompanija preko. Između ostalog, Vanja ima svoju kompaniju u Americi sa kojom su sve te distributerske firme htele da sarađuju i prosto ih iskoristi u priliku da stavi karticu na mesto gde su legale pare i cela ta situacija je trajala par godina. Ja sam za vrlo kratko vreme napravio tih, da kažem, skoro pola miliona eura. Ja tu scenu, nikada neću zaboraviti" - objašnjava Rasta za "Telegraf".
Prema njegovim rečima, prijatelj je promenio pristupne šifre i neovlašćeno registrovao pesme, predstavljajući se kao autor. Rasta je objasnio da ga je, osim finansijskog gubitka, posebno pogodila činjenica da je izdan od nekoga kome je verovao.
"U jednom momentu jednog dana smo bili na Dedinju i gledali smo neku kuću da kupimo za studio i ja se sećam kao juče da je bio tu sa mnom i onako bukvalno kuca zidove, gleda šta ide, kako ide, kao to je to super, sve strava i dva dana nakon toga njega nije više bilo. Apsolutno ga nije bilo, promenio je sve moguće šifre za pristup tim autorskim stvarima sve apsolutno. Onda smo mi usput saznali da je on, naravno ilegalno u Americi, u društvu za zaštitu autorskih prava, registrovao sve naše pesme, registrovao neke pesme pokojne Marine Tucaković koja uopšte nema veze sa nama i tako dalje, on ih je prosto registrovao kao da je on autor. Na osnovu toga je uzeo avans neki koji je van ovih 420.000 dolara okvira, tako da mi tu kad bi na kraju sabrali koliko je meni koštalo to druženje sa Vanjom, to bi verovatno došlo do miliona, možda i prešlo. Meni generalno ni pare kao pare nisu bitne, niti mi je brojka nešto važna, samo mi je principijalno neverovatno da takvi ljudi postoje i uvek kažem prosto pare ćemo uvek da napravimo i sve što je do novca, to je ono lakše, samo da je zdravlje, sloboda i dobri ljudi, to je jedina stvar" - zaključio je pevač, koji je pravdu potražio na sudu.
Boravak u zatvoru promenio mu je pogled na život
Rasta se suočio sa još jednim velikim životnim izazovom kada je uhapšen zbog posedovanja marihuane. Četiri meseca proveo je iza rešetaka, a ostatak kazne izdržavao je u kućnom pritvoru. Nakon izlaska govorio je o tome kako su ga promenili dani provedeni u pritvorskim uslovima i koliko je vremena imao za razmišljanje.
"Nije to nimalo prijatna stvar, to su popravne ustanove, istraga daje najmanje slobodne, vezan si za ćeliju. Ti neprirodni uslovi daju smernice o čemu da razmišljaš i onda prođe vreme. Uvek sam cenio male stvari, ali me otvorilo na najsitnije stvari i to se nastavilo napolju. Promenilo mi je kurs razmišljanja. Imao sam super ekipu, družili smo se i imao sam dobre odnose sa komandirima, ne mogu da kažem da pamtim po nečem mračnom, to je nešto poučno u životu. Najupečatljivija mi je ostala kilaža. Mnogo sam se ugojio, imam blizu 100 kilograma, a to nikad nisam imao. Ja volim dobro da jedem, spremao sam tamo šta može, različitu hranu za mojih 12 pritvorenika i mene. Delili smo jednu ćeliju. Sudbine su različite i ima neverovatnih priča i mnogo situacija koje čovek ne bi mogao ni da zamisli. Na kraju krajeva sve nas veže jedna stvar, a to je da se živi bez obzira na uslove. Da imamo navike, da bude čista soba, bavili smo se time. Aposolutno nije bilo svađe, nismo dozvoljavali da se bilo šta desi" - ispričao je Rasta u emisiji "Sceniranje".
Vreme provedeno u zatvoru iskoristio je i za rad na muzici, pa je tokom tog perioda napisao čitav album, kao i pesme namenjene drugim izvođačima.
"Napisao sam ceo album i dosta pesama za druge. To su tek stvari koje snimam i doći će do određenog čoveka, pevača ili pevačice. Radio sam puno na albumu 321, po bloku i sobi gde sam bio, povezuje celu priču otkako sam došao i otišao, sve pesme imaju priču. Imao sam vremena na pretek i nisam imao pritiske, biznis, papirologija i ostalo. To mi je pomoglo da se koncentrišem na muziku. Svi su imali mnogo razumevanja za to što stvaram, pa sam imao prilike da pišem. Pevao sam tamo, kako da ne. Smešno je bilo što su bili ponosni što sam ja tu i kako nađu neku sliku seckaju pa stavljaju na ormarić. Dali su mi mira da pišem, srasli smo s tim albumom. Mnogo se slušala "Adio amore", u toj situaciji glava radi 300 na sat, bez obzira što se ne dešava mnogo stvari. Tu razmišljaš o ljubavi, postupcima... Bio sam sa dečkom koji je 23 godine proveo u zatvoru, on ima 40 godina i kao dete je provodio vreme po zatvorima, a vidiš da to nije neka loša duša. To je jedna od surovosti svega, takve priče su mi tužnije" - govorio je Rasta za "Kurir".
U tim trenucima podršku mu je pružila i Ana Nikolić, koja je istakla da je reagovala jer je videla zabrinutost njegovih roditelja i zato što je on otac njihove ćerke.
"Videla sam da su Rastini roditelji bili jako zabrinuti. On je otac moje ćerke, otšila sam god njega i ponudila mu moju pomoć. Rekla sam da sam tu, ako mogu nešto da učinim" - otkrila je nedavno Ana u jednoj emisiji.
Ljubav je pronašao pored 12 godina mlađe studentkinje glume
Nakon turbulentnog odnosa sa Anom Nikolić, Rasta je novu ljubav pronašao pored Marije Balaban, studentkinje glume koja je, prema pisanju domaćih medija, 12 godina mlađa od njega.
Marija je sa 15 godina napustila rodnu zemlju i otišla u Austriju, gde se posvetila obrazovanju i glumi. Studira na univerzitetu „Vienna's English Theatre Academy“, a osim pozorišta, aktivna je i na društvenim mrežama. Mladim devojkama često govori o samopouzdanju i važnosti toga da cene sebe, a kao jednu od svojih inspiracija navodi majku, koja se bavi pisanjem.
Pojavila se i u spotu za Rastinu pesmu "Avantura", gde je privukla pažnju izgledom i nastupom pred kamerama.
Rasta je tako odrastao u porodici univerzitetskih profesora, ali je odlučio da izgradi potpuno drugačiju karijeru. Njegovo detinjstvo na Kosovu, vreme provedeno sa bakom, životni izazovi i muzički uspesi oblikovali su priču koja je mnogo složenija od slike koju publika najčešće ima o njemu. Dok njegovi roditelji iza sebe imaju decenije akademskog rada, on je svoje mesto pronašao u muzici, a najnovija saradnja sa Sekom Aleksić ponovo ga je vratila u centar pažnje javnosti.