- Daijan Fosi je godinama živela u Ruandi i proučavala planinske gorile, osnivajući centar Karisoke i razbijajući predstavu o njima kao o opasnim životinjama.
- Nakon ubistva gorile Digita 1977. godine, pojačala je borbu protiv krivolova i zaštite staništa, ali je zbog toga ulazila u sukobe sa okolinom.
- Pronađena je mrtva 1985. u svojoj kolibi, a okolnosti ubistva ostale su nerazjašnjene.
Godine 1933. publika je prvi put upoznala King Konga, džinovsku gorilu koja iz svog prirodnog staništa dospeva u svet ljudi, gde postaje žrtva pohlepe, straha i želje za zaradom. Film je ostao upamćen po dramatičnoj priči o ogromnom majmunu i prelepoj ženi koju pokušava da zaštiti, ali i po tragičnom kraju koji je pokazao koliko čovek može biti surov prema onome što ne razume.
Gotovo vek kasnije, King Kong je i dalje jedan od najprepoznatljivijih filmskih likova, ali malo ko zna da je stvarnost ponudila priču koja je, na svoj način, bila podjednako potresna. Ovog puta nije bilo džinovskog čudovišta, filmskih kulisa ni unapred napisanog scenarija. Postojale su samo guste afričke šume, maglom obavijene planine, ugrožene životinje i žena koja je odlučila da im posveti gotovo sve što je imala.
Zvala se Dajana Fosi, a njena životna priča promenila je način na koji je svet posmatrao planinske gorile. Nije bila glumica koja je pokušavala da spase izmišljeno stvorenje, već naučnica koja je godinama živela u blizini ovih životinja, proučavala njihovo ponašanje i borila se protiv ljudi koji su ih ubijali.
Dok je King Kong na velikom platnu postao simbol tragičnog sukoba čoveka i prirode, Daijan Fosi pokušala je da spreči da se slična tragedija dogodi u stvarnom svetu. Međutim, njena borba imala je visoku cenu, a kraj njenog života ostao je obavijen misterijom.
Žena koja je napustila dotadašnji život zbog gorila
Daijan Fosi rođena je 16. januara 1932. godine u San Francisku, u Kaliforniji. Njen životni put nije od početka nagoveštavao da će postati jedna od najpoznatijih istraživačica primata na svetu. Pre nego što je stigla u Afriku, školovala se za radnu terapeutkinju i radila u toj struci, a njeno interesovanje za životinje i prirodu postepeno je preraslo u životnu opsesiju.
Presudan trenutak dogodio se 1963. godine, kada je prvi put otputovala u Afriku. Tokom tog putovanja upoznala se sa radom čuvenog paleontologa i antropologa Luisa Likija, koji je verovao da proučavanje velikih čovekolikih majmuna može pomoći naučnicima da bolje razumeju evoluciju čoveka.
Liki je podržavao istraživanja primata u njihovom prirodnom okruženju. Upravo je njegov krug naučnika kasnije obuhvatio tri žene koje su postale poznate kao „Trimates“: Džejn Gudal, koja je proučavala šimpanze, Birute Galdikas, posvećenu orangutanima, i Daijan Fosi, koja je svoj život vezala za planinske gorile.
Fosi je u početku imala malo formalnog iskustva u naučnom proučavanju primata, ali je bila uporna, radoznala i spremna da se suoči sa zahtevnim uslovima života u divljini. Nije želela samo da posmatra životinje iz daljine. Želela je da ih razume, da otkrije kako funkcionišu njihove društvene grupe, kako odgajaju mladunce, kako se sporazumevaju i na koji način uspostavljaju odnose unutar svoje zajednice.
Godine 1966. Liki joj je pomogao da započne dugoročno istraživanje planinskih gorila u oblasti Virunga, na prostoru današnje Ruande. Taj korak označio je početak njenog najvažnijeg životnog poglavlja.
Fosi je tada donela odluku koja će odrediti sve što je usledilo: umesto da se vrati uobičajenom životu, izabrala je da ostane u planinama i proučava životinje koje su u to vreme bile slabo istražene i sve ugroženije.
Godinama je živela u maglovitim planinama, daleko od civilizacije
Fosi je 1967. godine osnovala istraživački centar Karisoke, smešten između vulkana Karisimbi i Visoke, u planinskom području današnje Ruande. Naziv centra nastao je spajanjem delova imena ova dva vulkana, a mesto na kojem je podignut postalo je njen dom na dug niz godina.
Život tamo nije imao mnogo sličnosti sa životom na koji je bila naviknuta. Kiša, hladnoća, blato, gusta vegetacija i nadmorska visina otežavali su svakodnevne aktivnosti. Istraživači su morali da se probijaju kroz šumu, prate tragove životinja i provode sate čekajući da se gorile pojave na mestima na kojima su se hranile ili odmarale.
Fosi je bila odlučna da ih posmatra dovoljno dugo da bi razumela njihove navike. U početku su gorile bile oprezne i često su se udaljavale čim bi primetile čoveka. Zbog toga je morala da razvije poseban način približavanja.
Kretala se polako, izbegavala nagle pokrete i pokušavala da oponaša njihove zvuke i ponašanje. Vremenom su pojedine grupe počele da tolerišu njeno prisustvo, a ona je mogla da posmatra njihove odnose sa mnogo manje uznemiravanja.
Njena velika zasluga bila je u tome što je pokazala da planinske gorile nisu bezumna, agresivna stvorenja, već složene društvene životinje sa prepoznatljivim osobinama, porodičnim vezama i individualnim ponašanjem.
Jedan od mužjaka sa kojima je ostvarila naročito značajan odnos bio je Digit, gorila koju je upoznala tokom svojih istraživanja. Njihova povezanost postala je važan deo njenog života, a Digitova sudbina kasnije će je podstaći na još odlučniju borbu protiv krivolova.
Gorile su je prihvatile, a ona je počela da ih doživljava kao porodicu
Da bi razumela gorile, Fosi je morala da nauči da prepoznaje razlike između pojedinih jedinki. Posmatrala je oblik nosa, crte lica, ožiljke, telesnu građu i način kretanja. Vremenom je mogla da prepozna brojne životinje i da prati promene u njihovim grupama.
Posebno je bila fascinirana porodičnim odnosima. Gorile žive u društvenim grupama koje najčešće predvodi odrasli mužjak sa srebrnastim krznom na leđima, poznat kao srebrnoleđi mužjak. On ima važnu ulogu u zaštiti grupe, a između članova zajednice razvijaju se složeni odnosi.
Majke brinu o mladuncima, mladunci se igraju i uče posmatrajući odrasle, dok se odrasle životinje sporazumevaju različitim zvucima, izrazima i pokretima. Iako su gorile izuzetno snažne, njihovo svakodnevno ponašanje često je mirno, a značajan deo vremena provode hraneći se, odmarajući i održavajući društvene veze.
Fosi je svojim radom doprinela razbijanju predstave o gorilama kao nepredvidivim i opasnim životinjama. Pokazala je da je njihovo ponašanje moguće proučavati bez svođenja na stereotipe i senzacionalističke priče.
Ipak, njen odnos sa gorilama nije bio bajka. Bile su to divlje životinje koje su zahtevale prostor, oprez i poštovanje. Fosi je znala da njihovo poverenje ne znači da su pripitomljene niti da su izgubile svoje prirodne instinkte.
Upravo zato njen rad nije bio samo emotivna priča o ženi koja voli životinje. Bio je to dugotrajan naučni poduhvat koji je zahtevao disciplinu, strpljenje i spremnost da se prihvate neizvesnost i opasnosti života u divljini.
Kada je ubijen Digit, njen život dobio je drugačiji pravac
Digit je bio jedna od gorila za koje se Fosi naročito vezala. Njegova smrt, krajem decembra 1977. godine, predstavljala je jedan od najtežih trenutaka u njenom životu.
Mužjak je ubijen tokom napada krivolovaca, a njegov gubitak duboko je potresao istraživačicu. Digit nije bio samo životinja koju je proučavala: godinama ga je posmatrala, upoznavala njegove navike i pratila njegov razvoj.
Njegova smrt postala je prelomna tačka u njenoj borbi za zaštitu gorila.
Fosi je shvatila da samo naučno proučavanje neće biti dovoljno da se životinje sačuvaju. Bilo je neophodno suprotstaviti se ljudima koji su ih ubijali, trgovini životinjskim trofejima i nedovoljno efikasnoj zaštiti njihovog staništa.
Osnovala je fond za zaštitu Digitovog nasleđa, koji je kasnije prerastao u organizaciju poznatu kao Dian Fossey Gorilla Fund International. Organizacija i danas nastavlja rad na očuvanju gorila, istraživanju njihovog ponašanja i zaštiti njihovih staništa.
Ono što je počelo kao naučno istraživanje tako je postalo i borba za opstanak jedne ugrožene vrste.
Najveći neprijatelj gorila nije bio vulkan, već čovek
Planinske gorile žive u ograničenom području centralne Afrike, u planinskim šumama masiva Virunga i neprohodnim šumama Bwindi u Ugandi. Njihovo stanište jeste surovo i zahtevno, ali su najveće opasnosti dugo dolazile od ljudskih aktivnosti.
Krivolovci su postavljali zamke namenjene različitim životinjama. U njih su ponekad upadale i gorile, uključujući mladunce, koji su mogli da budu teško povređeni ili ubijeni. Pojedine životinje ubijane su i zbog delova tela koji su završavali kao trofeji ili predmeti za trgovinu.
Problem je predstavljalo i narušavanje staništa, kao i širenje ljudskih naselja na područja koja su gorile koristile za ishranu i kretanje.
Fosi nije bila spremna da na takve pojave gleda kao na neizbežan deo života u divljini. Sa saradnicima je tražila zamke, uklanjala ih i pokušavala da spreči njihovo ponovno postavljanje. Njene metode bile su često oštre i izazivale su sukobe sa ljudima koji su živeli u okolini istraživačkog centra.
Ipak, važno je razumeti i širi kontekst. U područjima oko zaštićenih šuma pojedine porodice zavisile su od prirodnih resursa, dok su drugi ljudi učestvovali u krivolovu zbog zarade. Sukob između zaštite životinja i potreba lokalnog stanovništva nije mogao da se reši samo uklanjanjem zamki ili kažnjavanjem počinilaca.
Zbog toga su njene metode izazivale kontroverze. Fosi je bila odlučna i beskompromisna, a njen pristup nije uvek podrazumevao saradnju sa lokalnim zajednicama. Neki su je smatrali neustrašivom zaštitnicom prirode, dok su drugi kritikovali način na koji se suprotstavljala krivolovcima.
Pojedine dramatične priče o njenom ponašanju, uključujući tvrdnje da je otimala decu iz lokalnih zajednica, ne treba predstavljati kao utvrđene činjenice bez pouzdanih dokaza. Ono što je dokumentovano jeste da je imala izrazito konfliktan odnos sa delom ljudi iz okoline i da je zaštitu gorila često stavljala ispred svega ostalog.
Fosi je uspela da privuče pažnju sveta na opasnost od istrebljenja planinskih gorila, ali je njena borba istovremeno pokazala koliko zaštita prirode može biti složena kada se sudare naučni ciljevi, ljudske potrebe i lična uverenja.
Da li je zbog gorila ostala bez ljubavi i porodice?
Daijan Fosi gotovo čitav odrasli život posvetila je istraživanju i zaštiti gorila. Takav izbor imao je posledice i po njene lične odnose.
Pre nego što je otišla u Afriku, bila je udata za Ričarda Prajsa, ali se njihov brak završio razvodom. Tokom života u Africi imala je bliske odnose sa pojedinim ljudima, uključujući saradnike i fotografe koji su pratili njen rad. Jedan od njih bio je fotograf Bob Kembel, sa kojim je neko vreme bila u emotivnoj vezi.
Njihov odnos nije opstao, između ostalog i zbog različitih životnih i profesionalnih prioriteta. Fosi je bila snažno vezana za istraživanje, dok je njen posao zahtevao da se mnogo toga podredi boravku u planinama.
Negde se navodi da je ostala trudna sa jednim od svojih udvarača, ali da nikada nije mogla da rodi.
Ono što je nesporno jeste da nije imala dece i da je njen život bio izuzetno usko povezan sa radom u Karisokeu. Istraživački centar nije bio samo njeno radno mesto, već i dom, prostor u kojem je provodila dane, pratila gorile i vodila svoju dugotrajnu borbu za njihovu zaštitu.
Za mnoge ljude takav život delovao bi usamljeno. Za Fosi je, međutim, proučavanje gorila bilo mnogo više od zanimanja. Postalo je njen glavni životni cilj, a životinje koje je pratila zauzimale su posebno mesto u njenom emotivnom svetu.
To ne znači da je bila bez osećanja za ljude, već da je vremenom postala sve više usredsređena na zadatak koji je smatrala važnijim od sopstvene udobnosti i društvenog života.
"Gorile u magli": knjiga koja je svetu približila njenu borbu
Godine 1983. Daijan Fosi objavila je knjigu Gorile u magli (Gorillas in the Mist), u kojoj je opisala svoja istraživanja, susrete sa gorilama i borbu za njihovo očuvanje.
Knjiga je čitaocima približila svet koji je većini ljudi bio potpuno nepoznat. Umesto da gorile prikazuje kao zastrašujuće životinje, Fosi je opisivala njihove karaktere, porodične odnose, navike i način života.
Njeno delo postalo je važno i za širu javnost, jer je problem ugroženosti planinskih gorila izvelo iz okvira naučnih časopisa i približilo ga ljudima širom sveta.
Pet godina kasnije, 1988. godine, premijerno je prikazan film Gorile u magli, u kojem je Daijan Fosi tumačila Sigurni Viver. Film je dodatno proširio interesovanje za njen život i rad, a Viver je za svoju ulogu dobila brojne pohvale i nominaciju za Oskara za najbolju glumicu.
Filmska priča, međutim, nije mogla u potpunosti da prikaže sve složenosti stvarnog života istraživačice. Iza emotivnih scena i dramatičnih sukoba nalazile su se godine napornog rada, naučnog posmatranja i borbe sa ljudima koji nisu delili njene stavove o zaštiti životinja.
Fosi, nažalost, nije dočekala premijeru filma koji je njenu priču učinio poznatom širom sveta.
Misteriozna smrt u kolibi na planini
U decembru 1985. godine Daijan Fosi pronađena je mrtva u svojoj kolibi u istraživačkom centru Karisoke, u Ruandi. Imala je 53 godine.
Prema dostupnim biografskim zapisima, ubijena je mačetom. Njena smrt šokirala je ljude koji su poznavali njen rad, ali i naučnu zajednicu koja je već bila upoznata sa njenim dugogodišnjim sukobima oko zaštite gorila.
Istraga nije dovela do opšteprihvaćenog odgovora na pitanje ko je odgovoran za njeno ubistvo. Među mogućim motivima pominjani su sukobi sa krivolovcima i drugi sporovi povezani sa njenim radom, ali okolnosti zločina i identitet počinioca ostali su predmet rasprava.
Pojavljivale su se različite teorije, uključujući sumnje da su iza ubistva stajali ljudi kojima je smetala njena borba protiv krivolova. Međutim, takve tvrdnje ne treba predstavljati kao dokazanu činjenicu.
Njena smrt dodatno je pojačala interesovanje javnosti za život koji je vodila u planinama i za opasnosti sa kojima su se suočavali ljudi posvećeni zaštiti ugroženih vrsta.
Fosi je sahranjena u blizini istraživačkog centra, na mestu koje je postalo svojevrsno memorijalno područje. U blizini njenog groba nalaze se i grobovi pojedinih gorila koje je poznavala, uključujući Digita.
Taj detalj možda najbolje pokazuje koliko je njen život bio neraskidivo povezan sa životinjama koje je proučavala.
Šta se dogodilo sa planinskim gorilama nakon njene smrti?
Kada je Fosi počela da proučava planinske gorile, njihov broj bio je veoma mali, a budućnost vrste krajnje neizvesna. Dugogodišnji krivolov, gubitak staništa i drugi pritisci doveli su ih na ivicu istrebljenja.
Prema procenama iz 1980. godine, u svetu je ostalo približno 250 planinskih gorila. Taj broj je bio upozorenje da bi, bez ozbiljnih mera zaštite, ova populacija mogla da nestane.
Danas je situacija znatno drugačija. Prema popisu iz 2018. godine, u masivu Virunga živelo je 604 planinske gorile, dok su rezultati popisa iz 2018. i 2019. godine pokazali da je u oblasti Bwindi-Sarambve bilo najmanje 459 jedinki. To je ukupno više od 1.000 životinja, što je predstavljalo značajan pomak u odnosu na prethodne decenije.
Zahvaljujući dugoročnim merama zaštite, stalnom praćenju populacija, radu rendžera, naučnim istraživanjima i saradnji sa lokalnim zajednicama, planinske gorile su 2018. godine na Crvenoj listi Međunarodne unije za očuvanje prirode (IUCN) premeštene iz kategorije kritično ugroženih u kategoriju ugroženih vrsta.
To ne znači da su potpuno bezbedne. I dalje se suočavaju sa rizicima kao što su zarazne bolesti, gubitak staništa, pritisak ljudskih aktivnosti i klimatske promene. Ipak, njihov oporavak pokazuje da dugotrajna i dosledna zaštita može da donese rezultate čak i kada je situacija naizgled beznadežna.
Daijan Fosi nije bila jedina osoba zaslužna za ovaj napredak, niti se današnji rezultati mogu pripisati isključivo njenom radu. Veliki doprinos dali su brojni istraživači, zaštitari, rendžeri, organizacije i lokalni stanovnici koji su nastavili da čuvaju staništa gorila.
Ipak, njen uticaj na razvoj istraživanja i zaštite planinskih gorila ostao je neosporan.
Nasleđe žene koja je odbila da okrene glavu
Daijan Fosi bila je složena ličnost. Bila je hrabra i posvećena naučnica, ali i žena čije su metode izazivale kontroverze. Njena odlučnost pomogla je da se pažnja sveta usmeri na sudbinu planinskih gorila, ali je njen odnos prema pojedinim ljudima iz lokalnih zajednica ostao predmet kritika.
Upravo zato njenu priču ne treba svesti ni na legendu o besprekornoj junakinji ni na senzacionalističku priču o ženi koja je živela u izolaciji i završila tragično. Njeno nasleđe mnogo je složenije.
Ona je pokazala koliko dugoročno posmatranje životinja može da doprinese nauci, koliko je važno zaštititi ugrožene vrste i koliko posledice ljudskih postupaka mogu biti ozbiljne kada priroda postane samo sredstvo za zaradu.
Njena smrt nije zaustavila istraživanja koja je započela. Naprotiv, organizacije koje nastavljaju njen rad i danas proučavaju gorile, štite njihova staništa i sarađuju sa zajednicama koje žive u njihovoj blizini.
Možda je upravo u tome najveći značaj njenog života: nije uspela da reši sve probleme, niti je dočekala da vidi oporavak populacije kojoj je posvetila decenije. Ipak, doprinela je tome da svet mnogo ozbiljnije shvati koliko je važno sačuvati životinje koje dele planetu sa nama.
Za razliku od King Konga, koji je ostao zarobljen u tragičnom filmskom završetku, priča o planinskim gorilama nije završena. Njihov opstanak i dalje zavisi od odluka ljudi, a njihov oporavak pokazuje da budućnost ne mora uvek da bude unapred određena.
Daijan Fosi izgubila je život boreći se za gorile, ali njen rad pomogao je da one dobiju nešto što im je dugo nedostajalo — šansu da opstanu.