- Vesna je u prodavnici ugledala muža Viktora, iako ga je pet godina oplakivala posle navodne smrti na pecanju.
- Ispostavilo se da je Viktor lažno proglašen mrtvim.
- Vesna je pronašla Viktora u drugom selu, a potom su istinu saznala i njihova deca.
Pet godina oplakivala je svog supruga, posećivala njegov grob i učila da živi bez čoveka sa kojim je provela 34 godine. A onda ga je jednog običnog utorka ugledala u prodavnici — živog, svega nekoliko metara od sebe.
Ali ako je bio živ, ko je onda sahranjen u zatvorenom kovčegu? I zašto je Viktor dozvolio svojoj porodici da pet godina veruje da je mrtav? Odgovori koje je Vesna ubrzo otkrila zauvek su promenili sve što je mislila da zna o svom suprugu, njegovoj porodici i životu koji su zajedno izgradili.
Muž Viktor je stajao na kasi
Moj Viktor, koga smo pre pet godina sahranili u zatvorenom kovčegu. Za koga sam svake jeseni farbala ogradu. Kome sam subotama, na groblju, pričala o unucima — kako su, kako su cene ponovo skočile, i kako je jabuka u dvorištu ove godine rodila toliko da plodovima nije bilo mesta.
Stajao je okrenut leđima. Nosio je sivu vetrovku koju nikada ranije nisam videla, ali ramena... ramena su bila njegova. Leva ruka mu je blago visila, kao da je na njoj celog života nosio neku nevidljivu torbu. A ona njegova navika: desna ruka u džepu, prsti se igraju ključevima. Uvek je to radio dok je čekao u redu. Govorio je da tako vreme brže prolazi.
Krekeri su mi ispali iz ruku. Kesa je tupo udarila o pločice. Viktor se okretnuo. To lice sam videla hiljadu puta. Videla sam ga pospanog, nasmejanog, ljutog, bolesnog. Sada je bilo mršavije, sa dubokim borama oko usta i kratkom sedom bradom. Ali oči... Svetlosive, sa žutim pegama oko zenica. Takve oči se ne mogu odglumiti.
Gledao me je sekundu. Možda dve. A onda mu je lice zadrhtalo i znala sam — prepoznao me je. Okrenuo se, ostavio poluveknu hleba na pokretnoj traci i krenuo ka izlazu — ne prebrzo, ali ni sporo; kao čovek koji se svim silama trudi da ne potrči.
„Gospođo, hoćete li ovo pokupiti?“ upitala je kasirka. „Ljudi ovde prolaze.“
Sagnula sam se. Pokupila krekere. Stavila ih na policu — na pogrešno mesto. Izašla napolje. Dvorište ispred prodavnice bilo je prazno. Samo je jedan golub kljucao nešto blizu stepenica, a vetar je preko asfalta nosio neki letak.
Nisam vrisnula. Nisam potrčala. Samo sam stajala tu i pomislila: „Vaco, poludela si. To je to, dočekala si. Izdržala si pet godina, a sad odlaziš.”
Polako sam krenula kući. Prijatelj me je dočekao kod kapije i hladnom njuškom mi protrljao dlan. Sela sam na trem, još uvek u kaputu, i ostala tu dok nije pao mrak.
Otišao je na pecanje i nije se vratio
Pozvali su u junu, jednog petka, oko devet uveče. Viktor je u sredu otišao u ribolov sa prijateljima – kao i obično, kod jednog čuvara lovišta koga je poznavao. Rekao je da će se vratiti u nedelju, sa punom kantom grgeča. Čak sam i meso za roštilj već bila stavila u marinadu, čekajući njegov povratak.
Zvao je neki nepoznat čovek. Glas mu je bio ravan i umoran – onakav kakav ljudi imaju kada saopštavaju loše vesti.
„Vesna Petrović Krkić? Vaš suprug, Viktor Krkić, utopio se jutros. Čamac se prevrnuo. Telo još uvek nije pronađeno.”
Tela nisu pronašli puna četiri dana. Četiri dana sam sedela pored telefona i ništa nisam jela. Olja je već sutradan ujutru stigla iz grada, sa koferom i crvenim očima, i više nije odlazila. Denis je jurio između posla i jezera, gde su ronioci vršili pretragu.
Petog dana ponovo su pozvali. Pronašli su ga. Nizvodno, kod brane.
Identifikacija. Dugo nakon toga nisam mogla ni da čujem tu reč. Denisu i meni rekli su da odemo u okružnu mrtvačnicu, ali usput nas je pozvao Arkadij, Viktorov mlađi brat, i rekao da je on već sve sam obavio. „Vaco, ne moraš ovo da vidiš. Ozbiljno. Bila sam tamo, prepoznala sam ga, tamo... tamo posle vode, razumeš. Viktor ne bi želeo da ga pamtiš ovakvog. Denis i ja ćemo potpisati papire, a ti samo idi kući i odmori se.”
Poslušala sam. Denis je bio u blizini, bled i ćutljiv; gledao je kroz prozor automobila i klimao glavom. Mislila sam da tuguje. Ali ispostavilo se da je on već naslućivao šta se desilo.
Kovčeg je bio zapečaćen još u mrtvačnici. Doneli su ga u kuću i stavili u predsoblje. Poklopac nisu otvarali. „Nije dozvoljeno otvarati, Vesna, posle vode”, rekao je pogrebnik, a glas mu je bio tako tih, tako poznat, da nisam posumnjala.
Pomilovala sam drveni poklopac. Bio je topao, zagrejan junskim suncem koje je dopiralo kroz prozore. Pomislila sam: moj muž je tu. Trideset četiri godine našeg života nalaze se ispod ove daske.
Svega ostalog se sećam kao kroz maglu. Ljudi, cveće, nečije ruke na mojim ramenima. Daća u trpezariji, gde je Aleksandar održao govor od kojeg su mnogi za stolom zaplakali.
Istina je izašla na videlo
Četrdeset dana. Godinu dana. Navikavala sam se na tišinu u kući. Na praznu stranu kreveta. Na to da nemam kome da kažem: „Viktore, pogledaj večeras mesec.”
Govorili su mi da vreme leči. Vreme ne leči. Ono samo premešta nameštaj unutar bola, tako da se o njega ne spotičeš tako često.
Te noći nisam mogla da spavam. Ležala sam i u glavi prebirala po onome što sam videla. Visinu, ramena, ključeve u džepu. Oči. A onda sam se setila još jednog detalja – sitnice, koja mi je odjednom iskrsla pred očima, jasno kao da je upravo gledam: kada se okrenuo, brzo je rukom prekrio levi obraz.
Tu, blizu uha, Viktor je imao ožiljak. Kao dečak je pao sa bicikla, što je ostavilo beli trag; zbog njega se celog života stideo, pa ga je skrivao ispod zalizaka.
Ne. Ovo ne može biti slučajnost.
U šest ujutru sam ustala, skuvala čaj i pozvala sina.
— Mama? Šta se desilo?
„Denise, reci mi istinu. Celu istinu. Jesi li video tatu u mrtvačnici?“
Tišina na vezi bila je toliko gusta da sam mogla čuti otkucavanje sata u njegovom stanu.
— Mama, zašto...
— Denise.
„Ne“, izgovorio je tiho. „Nisam ga video. Čika Aleksandar je rekao da je tako bolje. Ja... tada sam mislio da jednostavno ne želim ništa da vidim. Da sam kukavica. Sve ove godine sam to mislio, mama. Da sam kukavica.“
— Zašto sada tako tiho govoriš?
„Zato što već dugo imam čudan osećaj“, zastao je, pažljivo birajući reči. „Čika Aleksandar nije bio svoj posle sahrane. On je sve platio, sećaš se? Spomenik, daću... Odakle mu toliki novac? Njegova radnja je jedva radila.“
Suprostavila se jedinom svedoku
Sedela sam u kuhinji, a činilo mi se kao da se pod preda mnom ljulja, baš kao paluba onog broda.
„Idem kod njega“, rekla sam.
— Mama, nemoj sama, odmah dolazim...
— Dođi kod mene večeras. Sa Oljom. Razgovaraćemo kad se vratim.
Isključila sam telefon i pozvala taksi.
Aleksandar je živeo u jednom selu, udaljenom četrdeset minuta vožnje, u čvrstoj kući na sprat koju je sagradio pre otprilike sedam godina. Tada sam pomislila: „Svaka čast, stvari kreću nabolje.” Sada tu kuću gledam drugim očima.
Sam je otvorio vrata, u kućnom ogrtaču, sa novinama u ruci. Video mi je lice i odmah sve shvatio. Primetila sam kako mu zaigra brada.
— Vaco... uđi.
„Videla sam Viktora”, rekla sam sa praga. „Juče. Živog.”
Novine su mu ispale iz ruku i raširile se po podu. Oboje smo gledali u njih, kao da bi mogle nešto da kažu umesto nas.
„Uđi”, ponovio je promuklim glasom. „Ispričaću ti.”
Sipao mi je čaj. Ruke su mu drhtale, pa je šoljica zveckala o tacnu. Nisam je ni dotakla.
„Sećaš se da je Viktor imao pilanu?” počeo je. „Malu, na periferiji — dve pilane. Uzeo je kredite za opremu. A onda ga je partner, Rista — sećaš li ga se? — Rista ga je namestio. Uzeo je novac, dugove prebacio na Viktorovo ime, a zatim nestao. Ostao je u dugovima. Ne prema banci, već prema ljudima koji su mu pozajmili novac bez papira, na časnu reč. Suma je bila ogromna.”
— Ništa mi nije rekao.
„Nije hteo da te plaši. Mislio je da će se izvući. Ali ti ljudi... oni nisu od onih koji čekaju. Prvo su došli kod njega u pilanu. Onda su počeli da zovu. A onda, Vaco, onda su zapretili da će doći do tebe, do Olje, do Denisa. Jedne noći je dotrčao kod mene. Beo kao krpa. Rekao je: ’Saša, ne znam šta da radim.’”
Dugovi su ga naterali da učini nezamislivo
Slušala sam i osetila kako se u meni nešto steže i postaje tvrdo. Ne bes – bes je došao kasnije. Sve se samo stvrdnulo, kao što se stvrdnjava beton.
„I došli ste na ideju”, rekla sam.
„Došli smo do nje zajedno. Imao sam prijatelja koji je godinama radio u pogrebnoj službi. Rekao sam: Viktora treba zvanično proglasiti mrtvim. Onda će ga ostaviti na miru – šta uopšte možeš da očekuješ od mrtvog čoveka? A neće dirati ni njegovu porodicu.
Bilo je potrebno samo da nestane. Da ode, promeni ime, sačeka da sve prođe. Smislili smo priču o pecanju i čamcu. Noću je prešao na drugu stranu, gde ga je čekao automobil. A telo...” Aleksandar pređe rukom preko lica. „Telo je bilo neidentifikovano. Davljenik koga niko nije tražio. Prijatelj je pomogao.”
„Stavili ste stranca u kovčeg”, rekao sam tiho. „Stranca koji je, možda, takođe imao ženu.”
— Nije imao nikoga, Vaco. Proverio sam.
„Proverio si”, ponovila sam. „Ti. Proverio si.”
Ućutao je.
— A ja sam provela pet godina farbajući ogradu za nekog stranca.
— Vaco...
— Reci mi gde je.
Aleksandar je podigao pogled. I shvatila sam da postoji još nešto. Nešto što nije rekao.
— Aleksandre.
„Sve je to bilo davno”, uspeo je da izgovori. „Ti ljudi... Jedan je završio u zatvoru, drugi je otišao u inostranstvo. To je bilo pre dve godine. Nameravao sam da mu kažem. Svake nedelje sam hteo da mu kažem. Ali...”
— Ali šta?
„Ali bilo me je sramota. Sve ovo vreme sam mu slao novac, a ništa nisam govorio. Jer, da se vratio, svi bi saznali šta sam uradio. Da sam ja sastavio dokumenta. Da sam pribavio tvoj potpis na tim papirima o nasleđu. Da sam ja...” Počeo je da plače, hrapavim glasom, poput starca, iako je imao jedva pedeset pet godina. „Bojao sam se, Vaco. Ne za njega, već za sebe.”
Ustala sam. Nadvila se nad njim. I rekla ono što ni sama od sebe nisam očekivala:
— Daj mi adresu.
Poseta koja nije smela da se desi
Bilo je to selo, u samom srcu Šumadije, 2 i po sata vožnje odatle. Uzela sam taksi, jer moje ruke ne bi mogle da drže volan. Vozač, stariji čovek sa urednom sedom kosom, ćutao je gotovo celim putem, a tek u poslednjem satu vožnje upitao je:
— Idete li u posetu rođacima?
„Mužu”, odgovorila sam.
Klimnuo je glavom i nije više ništa pitao.
Kuća se nalazila na kraju ulice, tik uz šumu. Stara koliba sa izrezbarenim okvirima vrata — nekada plavim, a sada ogolelim i sivim. Ograda se nakrivila. Na tremu je sedela riđa mačka i umivala se, ne obraćajući nikakvu pažnju na mene.
Pokucala sam. Pa još jednom. Iza vrata se začuo zvuk koraka.
Otvorio je vrata. Ne pitajući ko je. Jednostavno ih je otvorio, i našli smo se lice u lice.
U pletenom prsluku, u starim pantalonama, sa brašnom na podlakticama — očigledno je nešto pekao. U ruci je držao krpu. Imao je bradu i sedu kosu. Viktor. Moj Viktor. Deset godina stariji nego pre pet.
Nismo progovorili ni reč. Ja sam gledala njega. On je gledao mene.
Zatim je rekao:
— Vacika.
Tako me je zvao kada smo se tek venčali. Kasnije je prestao. Nije me tako oslovio već dvadesetak godina.
„Ne usuđuj se”, rekla sam.
Uvek je gledao iz daljine suprugu
Ušla sam u kuću, pored njega, pazeći da ga ne dodirnem. U kuhinji je mirisalo na dizano testo i dim iz šporeta. Na stolu je stajala činija prekrivena krpom. Sela sam na stolicu i stavila ruke na kolena, jer su mi drhtala.
„Živ si”, rekla sam.
— Jesam.
— Pet godina.
— Jesam.
Ustala sam. Prišla sam mu sasvim blizu. Nije se povukao. Zamahnula sam i udarila ga dlanom po obrazu — po levom, pravo po ožiljku — tako snažno da me je ruka zabolela sve do lakta.
Nije se pomerio. Samo je zatvorio oči.
„Dozvolio si mi da te sahranim”, rekla sam. „Pustio si me da stojim iznad rake. Pustio si me da pet godina razgovaram sa nadgrobnim kamenom.”
— Znam.
— Ne znaš ti ništa!
„Znam, Vacika.” Otvorio je oči; u njima su bile suze. „Odlazio sam na groblje. Svake godine. U noći tvog rođendana. Stajao sam iza ograde. Gledao sam kako ostavljaš cveće.”
Osetila sam kao da ću pasti.
„Video si?” šapnula sam. „Stajao si tamo i gledao me? A nisi izašao?”
— Nisam mogao. — Nisam mogao!
„Mislio sam da će te to ubiti”, rekao je tiho. „Zbog mene. Mislio sam da je jedini način da te spasim — da umrem. Nisam to uradio iz hrabrosti, Vaco. Već iz straha. Toliko sam se uplašio da sam prestao da razmišljam. A onda je bilo prekasno.”
„Prekasno je”, ponovila sam. „Uvek je prekasno. Ali, iz nekog razloga, za mene nije prekasno, zar ne? Nije bilo prekasno da ostarim sama.”
Ćutao je.
Pričali su do zore
„Imaš li četkicu za zube?” upitala sam iznenada.
Trepnuo je.
— Šta?
— Četkicu za zube. Da operem zube. Ostajem. Prenoćiću ovde. U ovakvom stanju nemam kuda da odem.
Gledao me je nekoliko sekundi. Zatim je ispustio čudan zvuk — nešto između smeha i jecaja — i izašao iz kuhinje. Čula sam ga kako pretura po ormariću u hodniku. Vratio se sa novom četkicom u pakovanju.
„Kupio sam je kao rezervnu”, rekao je. „Nikad se ne zna.”
— Za koga?
— Ne znam. Za tebe, verovatno. Glupo, zar ne?
„To je glupo”, rekla sam i uzela četkicu.
Sedeli smo u kuhinji do zore. On je govorio, a ja sam slušala. Rekao je da je prvih šest meseci živeo kao u magli. Selio se iz grada u grad pre nego što se skrasio ovde. Da ga ovde niko ne pita za prošlost. Da je naučio da mesi hleb. Da radi u lokalnoj strugari, pod imenom Jakša, sa dokumentima koja su mu pripremili Sašini prijatelji.
„Aleksandar je slao novac”, rekao je. „Svakog meseca. Mislio sam: on je jedini koji zna. Da ne možemo bez njega.”
— Znao je da je opasnost prošla još pre dve godine.
Viktor je ućutao. Izraz lica mu se polako menjao.
— Šta?
Ispričao sam mu sve što sam čuo. O tim ljudima, o onom koji je završio u zatvoru i onom drugom koji je otišao. O Sašinoj sramoti, o njegovom strahu. Viktor je slušao, a ja sam video kako mu zaigraju mišići na vilici.
„Dakle”, rekao je na kraju, „poslednje dve godine živeo sam u kavezu koji nije imao bravu.”
— Da.
— A on je znao.
— A on je znao.
Javila je ćerki da dođe što pre
Ustao je i počeo da hoda po kuhinji. Zaustavio se kod prozora, gde je već počinjalo da sviće.
„Ubiću ga, rekao je tiho, bez ljutnje, kao što se govori o nečemu što je sasvim očigledno.
„Nećeš”, odgovorila sam. „To nije u tvojoj prirodi. Samo ćeš otići, bez pozdrava i bez ikakvog objašnjenja. Baš onako kako već umeš.”
Okrenuo se. Nisam skrenula pogled.
„Bilo je moćno”, rekao je.
— Istina je.
„Da”, klimnuo je glavom. „Istina je.”
Ćutali smo neko vreme. Riđi mačak je skočio na prozorsku dasku i zagledao se u nas s onom ravnodušnošću koja se sreće samo kod mačaka i ljudi koji su preživeli previše toga.
„Moramo pozvati decu”, rekla sam.
— Nisam spreman. „Nije stvar u spremnosti. Oni imaju pravo da znaju.”
— Mrzeće me.
„Možda.” Slegnula sam ramenima. „Ali to je njihova odluka, a ne tvoja. Pre pet godina si ti odlučio umesto svih. Dosta je bilo.”
Spustio je glavu. I klimnuo.
Pozvala sam Olju u sedam ujutru. Javila se odmah, kao da je sve vreme sedela pored telefona.
— Mama! Denis mi je sve ispričao. Gde si? Ludimo od brige!
— Olja. Slušaj me. Otac je živ.
Tišina.
— Kod njega sam. U selu. Dođite sa Denisom. Povedite i unuke, neka vide dedu. Sad ću vam poslati adresu.
Nije odgovorila. Čula sam samo njeno disanje — isprekidano, kao kod nekoga ko izranja iz vode.
— Olja?
„Znala sam”, prošaputala je. „Bože, mama, znala sam. Ne razumom, ali znala sam. Bila sam na sahrani i sve vreme mislila: to nije on. Nije on taj koji leži tamo. Osećala sam to, razumeš? A onda sam ubedila sebe da je to samo tuga. Da tako to biva.”
— Znam, dušo moja.
— Tolike godine sam mislila da sam poludela!
„Nisi poludela. Samo si, od svih nas, najosetljivija.”
Počela je da plače. Sedela sam tako, sa telefonom na uhu, i prvi put posle dva dana — zaplakala i ja. Tiho, bez jecanja; suze su klizile niz obraze. Viktor je stajao na vratima i posmatrao me; na licu mu je bilo toliko bola da sam okrenula pogled.
Susret sa decom
Stigli su u tri popodne, u dva automobila: Olja sa suprugom Antonijem i malom Sonjom, a Denis sa suprugom Verom i Tomom, koji je nedavno napunio dvanaest godina.
Izašla sam na trem da ih dočekam. Olja je prva iskočila iz automobila i potrčala ka kući, ali je zastala pred vratima. Viktor je stajao u predsoblju, pogrbljen, kao da želi da se smanji.
Dugo su se gledali.
„Tata”, rekla je Olja.
— Olja.
Napravila je korak ka njemu. Pomislila sam da će ga udariti, kao što sam ja to učinila. Ili da će zaplakati. Ili vrisnuti. Uradila je nešto što nisam očekivala: jednostavno ga je zagrlila, zarila lice u njegovo rame i tako ostala da stoji, ne izgovorivši ni reč.
Denis je ušao kasnije. Zastao je na pragu. Zavukao je ruke u džepove, kao da se plašio da ih neće moći obuzdati.
„Ej, tata”, rekao je mirnim glasom.
— Zdravo, sine.
— Znao sam.
— Šta si znao?
„Nisi mogao tek tako da se udaviš. Bio si bolji plivač od svih nas.”
Viktor se osmehnuo kroz suze.
— Mogao si to i da kažeš.
„Mogao sam”, složio se Denis. „Da sam znao sa sigurnošću. Sve vreme sam hteo da pitam strica, ali sam se plašio odgovora.”
Ispričao je porodici svoju stranu priče
Toma, moj najstariji unuk, stajao je pored ograde i s nepoverenjem posmatrao dedu. Zatim je prišao i upitao:
— Jesi li ti stvarno deda?
— Jesam.
— Zašto si umro?
Viktor je čučnuo kako bi bio u njegovoj visini.
„Nisam umro, Time. Napravio sam jednu veliku glupost. Hoćeš li da ti ispričam?”
— Hoću.
— Ali to je duga priča.
„Ne žurim nigde”, rekao je Toma ozbiljno.
Okrenula sam se, jer nisam mogla više da gledam. Četvorogodišnja Sonja je već vukla riđeg mačora za rep, a on je to trpeo s dostojanstvom carice.
Te večeri sedeli smo za velikim drvenim stolom, koji je, kako se ispostavilo, sam Viktor napravio. Svi su jeli hleb koji je on ispekao, a čak je i Vera, koja je uvek pazila na liniju, uzela još jedno parče. Vazduh je mirisao na peć, čaj i dečji smeh. Bilo je istovremeno čudno, pogrešno i dobro, a ja nisam znala kako da se nosim s tim.
Viktor je ispričao svoju priču. Nije tražio opravdanja, već ju je jednostavno ispričao – polako, birajući reči. O strahu. O tome kako je noću, gazeći kroz hladnu vodu, otišao od čamca, razmišljajući: „Sad ću se okrenuti, vratiću se, sve ću popraviti.” A nije se vratio.
O prvim mesecima, kada nije mogao ni da pogleda svoj odraz. O tome kako je jednom u novinama pronašao sopstvenu čitulju i čitao je iznova i iznova, sve dok je nije naučio napamet.
„Želeo sam da se vratim”, rekao je. „Svakog dana. Ali što sam duže odlagao, to je postajalo sve strašnije. Kao da je iznad mene visio dug koji je neprestano rastao, a ja više nisam znao kako da ga otplatim.”
„Nikako”, rekla je Olja. „Ničim ne možeš da platiš. Ali možeš da ostaneš i živiš ovde, u blizini.”
Pogledao ju je.
– Jesi li sigurna?
„Ne”, odgovorila je iskreno. „Trenutno nisam sigurna ni u šta. Ali ne želim ponovo da te izgubim.”
Ostao je jedan važan razgovor
Denis je ćutao. Ćutao je cele večeri, a primetila sam da posmatra oca, kao da proverava nešto iz davnih vremena, iz detinjstva.
„Tata”, rekao je konačno, „jesi li znao da je stric Aleksandar znao sve?”
Viktor je klimnuo glavom.
– Mama mi je rekla.
– I šta misliš, šta ćeš sada?
„Ne znam.” Viktor je protrljao lice dlanovima. „On mi je brat. Ali ne znam kako da živim s ovim.”
„Razgovaraj s njim”, rekao je Denis. „Ne sada. Kad se malo ohladiš. Ali razgovaraj s njim. Jer će te u suprotnom ovo pratiti do kraja života.”
— Postao si pametan.
„Nije to pamet. To su četiri godine terapije”, nasmejao se Denis. „Posle tvoje sahrane, dugo nisam mogao da spavam.”
Viktor je pobeleo.
— Izvini.
— Ne izvinjavaj se. Samo budi tu. Čak i sada.
Ostalo je mnogo stvari teških za oprostiti
Otišli su u nedelju uveče. Olja i Sonja su se zadržale na vratima, nerado odlazeći. Toma je obećao da će doći za praznike i „pomoći oko peći”. Denis je čvrsto, pomalo nespretno zagrlio oca i rekao: „Tata, zovi me.” Jednostavne reči, ali nosile su više značenja od bilo koje zakletve.
Ostali smo samo nas dvoje.
Ja sam prala sudove. On ih je brisao. Nismo razgovarali, svako je bio zamišljen nad svojim mislima. Riđi mačak, za koga se ispostavilo da se zove Murka, sklupčao se na klupi i zadremao.
„Ljuta si”, rekao je Viktor.
— Naravno da sam ljuta.
— Hoćeš li ostati dugo?
— Ne znam. Verovatno dugo.
— Spreman sam.
— Na šta?
— Na to da ćeš biti ljuta. Da nećeš oprostiti. Ne očekujem oproštaj, Vacika. Samo želim da budem tu, ako mi dozvoliš.
Stavila sam tanjir na policu i obrisala ruke o peškir.
„Znaš li šta je najgore?” rekla sam. „Nije to što si nestao. Nije ni to što sam te oplakivala pet godina. Najgore je što sam se navikla na to. Naučila sam da živim bez tebe. Pronašla sam u tome smisao, neku rutinu. A sada si se vratio, i ja ne znam šta da radim s tom navikom.”
„I ja sam se navikao”, odgovorio je tiho. „I ja se, takođe, plašim.” Stajali smo jedno naspram drugog u tuđoj kuhinji, u tuđem selu, sa tuđim prezimenom između nas. Dvoje ljudi koji su nekada bili jedno.
„Treba mi vremena”, rekla sam.
— Uzmi koliko god ti treba.
— Neću se vratiti s tobom u grad. Još ne.
— Razumem.
— Ali doći ću ovde sledeće nedelje. Pa one posle nje.
Zatvorio je oči i klimnuo glavom.
— A Saša?
„Sa Aleksandrom ćemo to rešiti zajedno. Kad dođe vreme.” Zastala sam. „Ali prvo ćeš doći kod mene kući da vidiš jabuku. Ove godine je toliko rodila da nema gde da se stavi.”
Znala je šta mora dalje da radi
Viktor se osmehnuo. Prvi put posle dva dana – istinski, kao nekada, samo krajičkom usana.
„Jabuka”, ponovio je. „Nedostajala mi je.”
— I ona je luda za tobom.
Te noći, dok je spavao na kauču pored peći – iscrpljen nakon tri dana bez sna – donela sam mu ćebe i pokrila ga. Navika. Trideset četiri godine sam to radila ne razmišljajući. Sada mi je ruka sama krenula.
Stajala sam iznad njega i posmatrala kako diše. Živ. Topao. Istovremeno tako poznat i tako stran.
Nisam znala hoću li mu ikada oprostiti. Nisam znala hoću li ikada više moći da spavam s njim u istom krevetu, a da se ne probudim misleći da je sve to bio samo san. Nisam znala kako da ljude pogledam u oči i objasnim im da moj muž nije mrtav.
Ali jedno sam znala: sutra ujutru ću se probuditi i neću imati kuda da pobegnem od te istine. I, koliko god čudno zvučalo, zbog toga sam se osećala bolje nego ijednom u poslednjih pet godina.
Više neću ići na groblje. Reći ću Tamari iz prodavnice da prenese svojim prijateljima: ogradu ne treba farbati. A na spomeniku koji tamo sada stoji, neka ostane tuđa istina. Neznanac koji počiva pod našim imenom. Pronaći ću njegove rođake, ako ih uopšte ima. Pronaći ću ih i reći: oprostite mi.
Jer ljudi se na sve naviknu: na tugu, na usamljenost, pa čak i na tuđi grob. Ali ispostavlja se da je najteže naviknuti se na činjenicu da se čuda dešavaju.
Stil / Dzen