Da li postoji život posle smrti? Čovečanstvo vekovima traži odgovor na ovo večno pitanje. Tradicionalno, samo sledbenici istočnih religija veruju u preseljenje duše, ali slučaj sestara Polok pokazuje da takve porodice postoje i među Evropljanima.
Džon Polok, stanovnik engleskog grada Heksama, bio je veoma religiozan. Njegovo katoličanstvo nije ga sprečilo da veruje u reinkarnaciju, ali njegova supruga, Florens, smatrala je to besmislicom. Ispostavilo se da je gospodin Polok pročitao o tome u romanu sa devet godina i od tada je bio čvrsto uveren da preseljenje duše postoji. Čak se molio Bogu za dokaz. Ovo verovanje je na kraju spasilo njihovu porodicu.
Srećna porodica
Godine 1946, par je dobio ćerku, Džoanu, a pet godina kasnije, malu Žaklin. Devojčice su obožavale međusobno društvo i bile su nerazdvojne. Džoana je uvek pomagala svojoj mlađoj sestri u svemu. Volele su da se igraju sa majčinom kosom, a takođe su bile neverovatno nemirne. Sa tri godine, mlađa je pala u bure (srećom, prazno), što je rezultiralo primetnim ožiljkom na čelu. Džoana je takođe imala beleg, rodni znak, na stomaku.
Uzgred, iz nekog razloga, starija je često govorila da nikada neće odrasti i postati žena, ali niko nije shvatao ozbiljno njeno detinjasto brbljanje. Ove reči su se ispostavile kao proročke.
U maju 1957. godine, sestre su, zajedno sa drugaricom iz razreda starije sestre, otišle u crkvu. Poslednji put. Decu je udario automobil. Žena koja je nameravala da izvrši samoubistvo, izgubila je kontrolu i punom brzinom izletela na trotoar gde su hodala deca. Njihova smrt je bila trenutna, ali je žena koja je vozila preživela.
Džon i Florens su bili su slomljeni tugom. Majka je pokušavala da se zaokupi raznim aktivnostima kako bi izbegla da razmišlja o svojim ćerkama i da sebi nanese štetu. Neutešni otac, s druge strane, mislio je samo na njih. Uveče kada su devojčice poginule, imao je viziju Džoane i Žaklin koje su već bile na nebu. Nedelju dana nakon tragedije, pomislio je da je video njihove duhove u jednoj od soba na drugom spratu kuće. Od tada je retko napuštao tu sobu.
Ponovno rođenje
Ubrzo je Florens zatrudnela. Njen muž je bio uveren da ga je viša sila čula. Štaviše, predvideo je da će biti bliznakinje, na kraju krajeva, prema njegovoj teoriji, trebalo bi da postoje dve preporođene duše. Buduća majka je to jednostavno odbacila, ginekolog nije rekao ništa slično (ultrazvuk nije bio uobičajen u to vreme), a nijedan roditelj nije imao istoriju blizanaca. Ispostavilo se da je muž bio u pravu. U jesen 1958. Florens je rodila devojčice bliznakinje, Džilijan i Dženifer. Jedna je imala rodni beleg na čelu, na istom mestu kao i Žaklin ožiljak, a druga jedan na stomaku, kao i Džoanin.
Kada su bliznakinje imale oko tri godine, roditelji su im pokazali igračke pokojnih sestara, koje su bile smeštene na tavanu. Džon i Florens su bili šokirani kada su od Džilijan čuli da jedna od lutaka zapravo pripada izvesnoj Džoani. Dženifer je isto rekla za Žaklininu lutku. Devojčice su takođe rekle da je Deda Mraz doneo igračke (pokojne sestre su ih zapravo dobile za Božić). Mala deca se često svađaju oko stvari, ali to nije bio slučaj sa bliznakinjama. Kao da je svaka od njih već znala koja igračka kome pripada.
Prema rečima Florens, ona je više puta čula svoje ćerke kako razgovaraju o detaljima izvesne nesreće. Jednog dana je primetila čudan razgovor bliznakinja.
Džilijan, dodirujući Dženiferinu glavu, promrmlja nešto nečujno: „Krv ti ide iz očiju... Tu je bila povreda od udara automobila...“
Žena se poverila svom mužu o misterioznom ponašanju devojčica. Džon je priznao da je, kada je stigao da identifikuje tela, Žaklin zaista bila zavezana preko očiju. Džilijan je takođe jednom ukazala na Dženiferin rodni beleg, rekavši: „To je beleg koji je dobila kada je pala u bure.“ Njihovom ocu postalo je jasno da je u Džilijan živela duša preminule Džoane, a u Dženifer Žaklin.
Važne sitnice
Ovo, naravno, nisu sve činjenice koje su navele Poloka da spekuliše o reinkarnaciji svojih preminulih ćerki. Pre njihove smrti, Florens je pomagala svom mužu da dostavlja mleko i nosila je posebnu radnu mantilju. Nakon tragedije, dala je otkaz na ovom poslu i nikada se nije vratila. Jednog dana, Džon je odlučio da prefarba ogradu i obuče staru odeću svoje žene. Dženifer mu je odmah pritrčala i pitala: „Zašto nosiš majčinu odeću?“
Rekla je Džilijan šta se dogodilo, ali je ona samo slegnula ramenima: „Taj ogrtač je zapravo mamin?“
Upoređujući činjenice, otac, koji je bio svedok obe scene, setio se da je Džoana, starija sestra, išla u školu i da nije videla odeću koju je njena majka nosila dok je ona bila u školi. Zato devojčica nije znala da je kućni haljina koju je njen otac nosio zapravo pripadala Florens. Kada su je roditelji pitali kako Dženifer zna da njena majka nosi tu kućnu haljinu, ona je odgovorila: „Tata, ona je u njoj dostavljala mleko!“
Uzgred, gotovo odmah nakon rođenja devojčica, porodica se preselila iz Heksama u veći grad. Tri godine kasnije, Polokovi su odlučili da posete svoj mali rodni grad.
Devojčice su se ponašale prilično samouvereno na ovom „nepoznatom“ mestu. Čak su izrazile želju da posete park i voze se na svojim omiljenim ljuljaškama, iako ih nikada ranije nisu videle.
Ličnosti devojčica bile su potpuno iste kao kod njihovih preminulih sestara. Džilijan je obožavala da se brine o Dženifer, dajući joj najbolje što je imala. Takođe su volele da se igraju sa majčinom kosom i bile su nemirne. Džilijan je bila društvenija od svoje bliznakinje i zanimale su je stvari neobične za njene godine. Devojčica je generalno delovala zrelije od svoje sestre. Međutim, ako se setite Džoane i Žaklin i prihvatite postojanje reinkarnacije, sve dolazi na svoje mesto.
Ako je reinkarnacija istinita, nije iznenađenje što su se devojčice plašile automobila. Njihov strah je ponekad eskalirao u histeriju. Gospodin Polok je kasnije priznao novinarima da je jednom, dok je šetao sa svojim ćerkama niz mračnu uličicu i dok je automobil zatrubio otpozadi, one počele tako glasno da jecaju da su se skoro onesvestile. Nisu mogle da se pomere. Njihov otac se prisetio da Džoana i Žaklin takođe nisu imale gde da pobegnu tog sudbonosnog dana jer je iza njih bila ograda.
Sličnosti sa mrtvim devojčicama bile su očigledne čak i u sitnim detaljima. Džilijan je bila mršava kao Džoana, dok je Dženifer bila zdepasta, poput Žaklin. Bliznakinje su takođe imale hod svojih starijih sestara.
U vreme tragedije, Žaklin je tek nedavno naučila da piše, i olovku je držala u ruci ne kao odrasli, već ju je stezala u pesnici. Dženifer je to takođe radila do svoje desete godine, a čak i kao tinejdžerka, ponekad se vraćala ovom stilu pisanja.
Počevši od pete godine, bliznakinje su postepeno počele da se transformišu u normalnu decu. Njihova „prošlost“ više nije bila očigledna u njihovom ponašanju, a devojčice više nisu govorile o svojim preminulim sestrama. Kada su Džilijan i Dženifer imale trinaest godina, gospodin Polok im je ispričao o reinkarnaciji. Otkrio je da su one, zapravo, reinkarnirane Džoana i Žaklin. Naravno, ćerke mu nisu verovale.
Sa dvadeset godina, Džilijan je imala viziju u kojoj je lutala kroz kuću u kojoj je porodica Polok živela dok Džoana nije napunila četiri godine. Opisala je vilu živopisno i detaljno, a novinari koji su posetili vilu potvrdili su istinitost njenih reči.
Džilijan i Dženifer su odrasle u potpuno obične žene, udale se i imale decu.