Godinama je pokušavala da pomogne svom sinu sa autizmom da se snađe u svetu koji mu je bio težak za razumevanje. Međutim, iza slike posvećene majke, istoričarke umetnosti i poslovne žene, krila se osoba koja je tonula pod teretom nagomilanih dugova, iscrpljenosti i misli koje više nije mogla da kontroliše.
Dana 8. oktobra 2026. godine, te misli su dovele do užasnog čina koji je njenog sina gotovo koštao života.
Život koji je spolja izgledao uspešno
Snimak koji je objavila pres-služba sudova u Sankt Peterburgu prikazao je ženu kako stoji iza staklene pregrade predviđene za optužene. Imala je 41 godinu. Lice joj je odavalo umor, izraz je bio gotovo prazan, a pogled uprt u nešto daleko izvan sudnice.
Samo dva dana ranije, prema navodima istražitelja, odvela je svog dvanaestogodišnjeg sina Maksima na periferiju Sankt Peterburga. Događaji koji su usledili ostavili su dečaka u borbi za život, a njegovu majku suočili sa optužbom za pokušaj ubistva.
Sudija je saopštio odluku o određivanju pritvora Valentini. Ona se nije protivila toj odluci. Priznala je krivicu samo delimično, a istraga je bila daleko od kraja.
Ipak, iza suvoparnog jezika sudnice krila se priča koju je čak i ljudima koji su poznavali porodicu bilo teško da shvate.
Valentina nije bila samo majka koja se bori da održi domaćinstvo. Bila je istoričarka umetnosti specijalizovana za evropsku grafiku s početka 20. veka, kao i osnivač i direktor centra za savremenu umetnost u Rusiji.
Njene izložbe privlačile su pažnju medija, a o njenom radu se govorilo i na televiziji. Takođe je bila aktivna na društvenim mrežama, gde je pisala o odgajanju deteta sa autizmom, deleći teškoće, male pobede i složena osećanja koja su pratila brigu o Maksimu.
Podizala je troje dece dok je istovremeno pokušavala da održi posao. Njen suprug je radio od kuće, baveći se izradom veb-sajtova, ali poznanici su navodili da mu se zdravlje u poslednje vreme pogoršalo, a prihodi postali nestabilni. Posmatrano sa strane, nije delovalo da je porodica pred raspadom.
Iscrpljenost koju više nije mogla da sakrije
Ljudi koji su poznavali Valentinu opisivali su je kao strpljivu i pažljivu osobu, duboko uključenu u živote svoje dece. Nije krila Maksimovu dijagnozu niti se pretvarala da je njegovo odgajanje lako. Otvoreno je govorila o izazovima koje nosi autizam, uključujući trenutke kada bi dete postalo ljutito ili preplavljeno emocijama.
U aprilu 2026. godine pisala je o sukobu sa sinom, objašnjavajući da deca sa autizmom, baš kao i svi drugi, imaju pravo da osećaju bes i da su im potrebni prihvatljivi načini da ga izraze.
Njene reči odavale su majku koja je razumela da briga o detetu podrazumeva prihvatanje teških emocija, a ne zahtevanje stalne poslušnosti. U tom trenutku, niko nije mogao ni da pretpostavi koliko će se drastično njeno emocionalno stanje promeniti tokom narednih meseci.
Maksimova odstupanja u razvoju nisu bila odmah uočljiva. Tokom prve godine života, delovao je sasvim slično drugoj deci. Kasnije su lekari primetili da se njegov razvoj odvija drugačije. Veoma malo je govorio, često je ponavljao zvukove, a svakodnevne situacije umele su da postanu teške za savladavanje.
Kako je rastao, briga o njemu postajala je sve zahtevnija.
Prema iskazu koji je Valentina kasnije dala istražiteljima, suočavala se sa velikim poteškoćama kada bi Maksim istrčao na ulicu, prilazio strancima ili imitirao zvuk automobilske sirene. Ljudi su se ponekad zaustavljali da se raspitaju o njegovom stanju. Čak su i pitanja, koja su možda bila motivisana iskrenom brigom, za nju predstavljala dodatni izvor uznemirenosti.
Osećala je da mora da objašnjava svog sina svetu, dok je istovremeno pokušavala da ga od tog istog sveta zaštiti.
Nije mogla da dobije odgovarajuću pomoć
Porodica je imala pomoć socijalnog radnika, ali je Valentina očigledno smatrala da to nije dovoljno. Više puta je od supruga tražila veću praktičnu i emocionalnu podršku. Govorila mu je da je iscrpljena i pominjala mogućnost da Maksima smesti u ustanovu za trajni boravak, verujući da više ne može sama da se izbori sa svim obavezama.
Njen suprug se, navodno, protivio toj ideji.
To neslaganje postalo je još jedan izvor napetosti. Valentina se osećala zarobljeno između potreba svog sina, druge dece, posla koji je loše išao i domaćinstva koje je neprestano zahtevalo nešto od nje.
Prijatelji su kasnije rekli da su njeni dugovi dostigli iznos od oko milion rubalja. Posao je donosio gubitke, a neizvesnost u pogledu budućnosti porodice teško ju je pritiskala.
Valentina je sumnjala da pati od depresije, ali nije nalazila vremena da potraži lekarsku pomoć. Prema navodima istražitelja, njene misli su postajale sve mračnije. Počela je da razmišlja o smrti – ne samo svojoj, već i sinovljevoj.
Te misli nisu učinile ono što se dogodilo neizbežnim, niti opravdavaju navodni zločin. Ipak, one čine deo uznemirujuće pozadine koju istražitelji pokušavaju da razumeju.
Jutro kada se sve promenilo
Ujutru 8. oktobra, Valentina se, navodno, probudila sa osećajem da više ne želi da živi. Kasnije je opisala kako je skovala plan da sebi oduzme život nakon što njen suprug odvede decu u školu i ode u bolnicu. Ali jutro se nije odvijalo onako kako je očekivala.
Maksim je istrčao na ulicu za ocem. Valentina je morala da ga vrati, čime je izgubila vreme. Zatim je odlučila da ga sama odvede u školu, ali su već kasnili. Umesto toga, otišla je sa dečakom u posetu roditeljima.
Zajedno su ušli u prigradski voz. Za Maksima su putovanja vozom bila izvor uzbuđenja. Voleo je da na internetu gleda snimke vozova i bio je fasciniran njihovim rutama i kretanjem. Valentina je ranije pisala o njihovim putovanjima, objašnjavajući koliko je teško razumeti šta njen sin želi kada to ne može lako da izrazi rečima.
Opisivala je kako bi ponekad pokretom ruke pokazivao da želi negde da skrene, ostavljajući njoj da pogodi kuda želi da ide. Ta putovanja su postala deo njihove zajedničke rutine. Tog dana, međutim, putovanje se završilo sasvim drugačije.
U vozu je Maksim, navodno, postao nemiren. Pružao je ruke ka drugim putnicima, a jedan putnik se raspitivao o njegovom stanju.
Valentina je kasnije rekla istražiteljima da se, dok je pokušavala da se smiri, fokusirala na miris sirćeta. Opisala ga je kao neobično jak i uporan, gotovo kao da joj je ispunio misli.
Majka i sin nisu nastavili put ka odredištu. Izašli su na stanici Dudergof, blizu jezera Dudergof. Valentina je odlučila da prošeta sa Maksimom, nadajući se da će boravak na otvorenom ublažiti napetost koju je osećala. Ali, prema navodima istrage, ona je već počela da razmišlja o strašnom činu.
Na putu ka jezeru kupila je dve boce rastvora 70-procentne sirćetne kiseline i stavila ih u torbu. Nastavili su da hodaju nekoliko sati.
Oko njih, dan je tekao uobičajenim tokom. Staze pored jezera bile su otvorene, a ljudi su obavljali svoje svakodnevne poslove. Ipak, Valentinu su, navodno, obuzele misli o finansijskim problemima, iscrpljenosti i budućnosti sa kojom, kako je verovala, više nije mogla da se suoči.
Istražitelji još uvek rade na tome da utvrde šta se tačno dešavalo u njenim mislima tokom tih sati. Ono što se zna iz njenog iskaza jeste da se šetnja završila tako što je odvela Maksima sa staze u žbunje.
Šta se dogodilo pored jezera
Prema materijalima slučaja opisanim u izveštaju, Valentina je izvadila jednu od boca iz torbe. Maksim je u početku sam popio malo tečnosti. Zatim mu je majka, navodno, silom ulila još tečnosti u usta. Koncentrovana kiselina mu je prsnula u lice. Dečak se borio za vazduh, teško disao i na kraju pao u vodu.
Valentina je shvatila da bi mogao da se udavi. Ipak, prema njenim rečima, ona je pobegla.
Teško je pomiriti taj trenutak sa slikom majke koju su opisivali njeni prijatelji: žene koja je sebe posvetila tome da pomogne Maksimu da komunicira, razvija se i pronađe svoje mesto u svetu. Ali užas tog navodnog čina ne može se izbrisati godinama brige koje su mu prethodile.
Maksim je bio dete koje je zavisilo od odraslih radi svoje bezbednosti. U tom trenutku, osoba zadužena za njegovu zaštitu postala je, navodno, ona koja mu je ugrozila život.
Valentina je kasnije rekla istražiteljima da je prvobitno razmišljala o tome da pozove policiju i preda se. Zatim je razmišljala da ode kod roditelja i tamo sebi oduzme život.
Kasno uveče, navodno je došla svesti u jednoj napuštenoj kući. Ustala je i otišla kod roditelja, koji su već saznali za tragediju. Do tada, Maksimova sudbina krenula je neočekivanim tokom koji niko nije mogao da predvidi.
Dečak koji se borio za život
Uprkos malim izgledima, Maksim je preživeo. Iako je pao u vodu nakon što je zadobio teške povrede, uspeo je da izađe i samostalno stigne do obale. Prolaznici su ga primetili i alarmirali nadležne.
Hitno je prebačen u Dečiji multidisciplinarni klinički centar „Rauhfus” u Sankt Peterburgu, gde je smešten na odeljenje intenzivne nege.
U trenutku objavljivanja izveštaja, lekari su se borili za njegov život, a dečak se nalazio u indukovanoj komi.
Detalji njegovog preživljavanja bili su neverovatni, ali nisu pružali garanciju za oporavak. Pretrpeo je ozbiljnu zdravstvenu krizu koja je zahtevala intenzivno lečenje, a njegova budućnost ostala je neizvesna.
Za dete koje se već suočavalo sa poteškoćama u izražavanju svojih potreba, ova trauma bila je posebno razorna. U međuvremenu, policija je otišla u dom Valentininih roditelja i privela je.
Porodica koja je posmatračima sa strane delovala kao da se nosi sa uobičajenim izazovima odgajanja dece, iznenada se našla u središtu krivične istrage.
Dana 10. oktobra, Valentina je stajala iza staklene pregrade u sudnici u Sankt Peterburgu dok je sudija razmatrao zahtev za određivanje pritvora. Delovala je iscrpljeno i potišteno. Nije se protivila odluci o pritvoru i delimično je priznala krivicu.
Sud je naložio da ostane u pritvoru do 8. decembra, dok istražitelji nastavljaju da ispituju okolnosti navodnog pokušaja ubistva. Sudski postupak je tek počinjao. Konačna odluka još nije doneta, a sve činjenice o slučaju tek je trebalo utvrditi.
Istražitelji moraju da utvrde šta je dovelo do napada, kako je Valentinino mentalno stanje uticalo na njene postupke i da li je još neko znao za njene namere ili je mogao da prepozna ozbiljnost njenog stanja.
Sveobuhvatna psihijatrijska procena takođe bi mogla da pomogne u rasvetljavanju njenog mentalnog stanja, iako nijedna procena ne može da izbriše posledice onoga što se dogodilo Maksimu.
Stil / Woman