"Beti Pejdž će vam sve pokazati!“, „Mračni anđeo će vam otkriti dušu“, „Nestašna Beti“ — to su bili naslovi kojima su časopisi ismevali Amerikance pedesetih godina prošlog veka. Naslovna fotografija tamnokose lepotice u zamršenom kupaćem kostimu i neljudski zakrivljenim cipelama bila je dovoljna da rasproda tiraž, a fotografije zavodljive žene prenosile su se iz ruke u ruku. Beti nije bila samo legenda svog vremena — ona je bila prava osoba u pravo vreme.
Šta vam padne na pamet kada čujete reč „pin-ap“? Slike razigrano nasmejanih lepotica, izobličenih da bi istakle sve svoje impresivne obline? Kladimo se da ste pomislili na Beti, čak i ako nikada ranije niste čuli za nju.
Svi pin-ap likovi u igrama, kalendarima i crtanim filmovima za decu i odrasle zasnovani su na njoj, kao i rane slike Dite fon Tiz i Madone. Pejdž je, moglo bi se reći, rodonačelnica pin-ap umetnosti – njenog lica, očiju, ruku i tela. I složene, kontradiktorne duše.
Plavooka brineta se osmehivala sa postera u kabinama kamiondžija, vojničkim kasarnama, studentskim sobama, radionicama mehaničara, garažama oženjenih muškaraca i sa naslovnica časopisa, dovodeći Hjua Hefnera u ekstazu — božićno izdanje sa Snežnom devojkom Beti bio je jedan od njegovih najuspešnijih projekata. Pejdž je zaradila milione za one koji su iskoristili njenu harizmu, ali je sama završila svoje dane u mentalnoj bolnici, duboko depresivna.
Kad god bi bivša boginja pin-ap mode naišla na poster sebe, stresla bi se od mržnje - prema ovom poslu, ovim kupaćim kostimima i prema sebi.
Betine fotografije su izgledale kao da su sa naracijom — čas bi prasnula u smeh, zavlačeći neposlušnu loknu iza uha. Čas bi poslala poljubac i namignula! Na tim snimcima, izgledalo je kao da puca od radosti koju je propustila kao dete. Roditelji buduće američke miljenice razveli su se kada je imala 10 godina. Njena majka je nije posebno volela, a njen otac, naprotiv, bio je preterano naklonjen, i to ne na očinski način.
Od svoje desete godine, Pejdž je morala da brine o svojim sestrama, koje su često završavale u protestantskom sirotištu jer njihova majka nije imala vremena da ih odgaja. Ipak, uspela je da završi srednju školu kao druga u razredu i fakultet sa odličnim preporukama i diplomom nastavnika. Sa 24 godine odlučila je da okuša sreću u Njujorku, kao i sve mlade devojke, sanjajući o slavi kao glumica. Ali pozornica ju je sporo zvala u službu, pa je Beti radila kao sekretarica i daktilografkinja.
Sudbina ju je spojila sa policajcem Džerijem Tibsom, koji je bio strastveni zaljubljenik u fotografiju. On je bio prvi muškarac koji je prepoznao Betinu lepotu, i to je bilo neverovatno čudno - zar niko ranije nije primetio njen vitki struk i meku, talasastu kosu? Džeri je ubedio svoju novu poznanicu da mu pozira, a zauzvrat je obećao da će joj napraviti portfolio koji će nositi na audicije.
To su bile Pejdžine prve profesionalne fotografije, koje su označile početak njene brze i vrtoglave karijere.
Uzgred, Tibs je predložila Beti da nosi šiške spuštene preko čela, i taj detalj je postao njen prepoznatljivi znak. Uz njenu upečatljivu figuru i radosni osmeh, naravno. Zasipali su je angažmanima za desetine filmskih uloga, a kasnije je stigao i poziv za Brodvej - san koji se ostvario!
Međutim, boginja pin-ap odeće nije se pojavljivala na sceni tako često kao na foto snimanjima: postala je kraljica američkih časopisa, razglednica i kalendara. Svaki muškarac u zemlji je želeo Betinu sliku, a žene su sanjale da budu poput fatalne žene.
Fotografkinja Bani Iger se sećala kako je sama Beti priznala: „Nisam pokušavala da budem bilo ko. Samo sam bila ja.“ Nekako je spojila magnetnu, čak magičnu privlačnost, erotiku, ali i čistotu, nevinost i dirljivu, detinjastu lakomislenost.
Bilo je to sve što nikada u životu nije doživela: sa 13 godina, banda dece sa ulice ju je silovala, abortirala je i zauvek je lišena mogućnosti da ima decu. Beti nikada nije uspela da osnuje porodicu niti da se oseti istinski voljeno, nijednom u životu.
Pejdž je nazivana „mračnim anđelom“, fatalnom inkarnacijom Merilin Monro. Divlja popularnost dve legende podstakla je glasine o tajnoj aferi, što je išlo na ruku obema zvezdama. Međutim, privatni istražitelji su se zakleli da su videli dve žene u istoj hotelskoj sobi, gde su pobegle od svojih arogantnih producenata.
Beti je postepeno počela da se transformiše u zlobnu srcelomku i demonsku lepoticu, ali samo na fotografijama. U stvarnom životu, ostala je naivna i ranjiva devojka koja nikada nije imala sreće u ljubavi, uprkos obožavanju miliona.
Udala se za svog druga iz razreda Bilija Nila dok je još bila u školi — njena majka je želela da se što pre reši ćerke u svom domu. Kada se mladić vratio iz rata, razveli su se. Onda se udala za Armonda Voltesona pet godina, zatim se vratila svom prvom mužu, ali se ponovo razvela od njega. Nikada nije uspela da izgradi porodicu sa Harijem Lirom, a ovaj neuspeh je potkopao Betino samopouzdanje — ona, toliko željena i obožavana, nikada nije pronašla ličnu sreću.
Sindrom Merilin Monro, ili osuđena na usamljenost
Do tada je „mračni anđeo“ postao predmet ozbiljnih skandala. Par puta je jednostavno nestajala i otišla da „razmišlja“. Priča se da su čak i slučajevi otmice pokrenuti u nekoliko država, iako su neki za nestanak lepotice okrivili arapskog šeika koji ju je jednostavno oteo.
A onda se desilo nešto strašno: Beti je optužena za smrt muškarca. Indirektno, naravno. Mladić je umro kao posledica seksualnih eksperimenata sa konopcem, a ceo njegov stan je bio prekriven posterima Beti Pejdž.
I ne one koje su se prodavale na policama kioska, već vrlo, vrlo nekonvencionalne.
Sa svojim usponom do slave, boginja pin-ap odeće bila je zatrpana izuzetno velikodušnim i rizičnim ponudama, koje nikada nije odbila. Njene BDSM fotografije nisu objavljivane, već su slate privatnim klijentima, koji su za brinetu smišljali sve sofisticiranije položaje i uloge.
"Nisu me mučile nikakve griže savesti", odgovorila je Beti na optužbe. "Nisam nameravao nikakve seksualne insinuacije na tim fotografijama. Konopac je bio samo konopac, geg je bio samo geg, a cipele i crni korset su bili samo kostim. Posebni klijenti su voleli da vide devojke vezane, visoke potpetice i bič. Pa, čovek ima pravo na svoje male hirove. Tako sam mislila tada, a i sada tako mislim.“
Nije istina. Razmišljala je i brojala, samo sebi nije priznavala. Nakon smrti tog mladića, Beti je nestala sa radara, ponovo izazivajući uzbunu širom zemlje. U septembru 1957. godine, jednostavno je nestala iz svoje motelske sobe. Kada je asistent fotografa došao po nju, vrata su bila otvorena, a Pejdž je nestala. Niko nije video gde je otišla. „Mračni anđeo“ je nestao. Krivica je svaljena na manijaka, pomamljenog obožavatelja i istog šeika koji je navodno sakrio brinetu u svom haremu.
Ali Beti je donela odluku da lično nestane. Ukratko je kontaktirala i izjavila da je njena karijera gotova i da njeno srce i telo sada pripadaju Bogu.
„U magli sam videla svetleći krst i krenula ka njemu“, sećala se noći kada je nestala. Svetlo se ispostavilo kao neonski natpis na baptističkoj crkvi, kojoj je Pejdž odlučila da posveti ostatak svog života. Sa 35 godina shvatila je da više ne želi da bude simbol zemaljskih iskušenja i grehova.
Ili je možda jednostavno bežala od sebe. „Pronašla sam Hrista, ali sam se i dalje osećala usamljeno“, jednom je priznala.
Pejdž je pokušala da ode na misionarsko putovanje u Afriku, ali je odbijena. Uzgred, ne zbog svog statusa „mračnog anđela“, koji je, naravno, morala da napusti ispred crkve, već zbog dva razvoda. Kada su parohijani prepoznali tihu devojku kao kraljicu Amerike, ona se pretvarala da je iznenađena: „Beti Pejdž? Ko je to?“
Nažalost, poniznost i molitva nisu mogli da se nose sa rastućom nervozom koja je mučila mračnu klon Monro, i 1972. godine je odvedena u mentalnu bolnicu sa krvavim rukama.
Kružile su glasine da je Beti napala svog muža i njegovu decu iz prvog braka jer se nisu dovoljno usrdno molili, ali oni bliski manekenki su negirali ove navode. Pejdž je zaista povredila sebe, ne bilo koga. U ovoj nevidljivoj borbi koju je vodila sa sobom od prvog dana kada su se njene fotografije pojavile na naslovnim stranama časopisa, ona je bila jedini gubitnik.
„Čula sam glasove. Nisam znala šta radim“, rekla je Pejdž. Provela je dvadeset dugih godina u mentalnoj bolnici, progonjena dijagnozom paranoidne šizofrenije. Kada su lekari pustili kraljicu Amerike, napala je upravnika zgrade nožem, izgubila je pravnu kontrolu nad sobom i našla se zaključana unutar bolničkih zidova skoro do kraja života.
U međuvremenu, zemlja je ponovo izjavljivala svoju ljubav prema Beti: Madona, Demi Mur, Dita fon Tiz i druge zvezde stekle su imena i milione imitirajući slomljenog pin-ap anđela. Pejdž je postala ikona seksualne revolucije koja je zahvatila svet.
Pejdž se predala zaboravu, pojavljujući se samo par puta na žurkama Hjua Hefnera kada su joj lekari odobrili kratke izlaske. Nikada nije dala nijedan intervju, a časopisi su nudili hiljade dolara nagrada svakome ko bi mogao da otkrije gde je bila i kako živi omiljena glumica nacije. Beti je 2008. godine doživela srčani udar i pala u komu. Porodica „mračnog anđela“ odlučila je da je isključi sa aparata za održavanje života, i Beti je preminula u 85. godini.
„Ne stidim se što poziram gola. Na kraju krajeva, i Adam i Eva su bili goli u Raju“, izjavila je jednog od svojih poslednjih dana. Pejdžin pepeo je sahranjen nekoliko metara od groba Merilin Monro, kako bi „mračni“ i „svetli“ anđeli tog doba ostali zajedno čak i u zagrobnom životu — svaki sa svojim strahovima, demonima i tajnama, koje nikada nisu otkrili svetu, ali su se sigurno poveravali jedni drugima.