Bila je žena koja je pomerila granice pristojnosti, osvojila milione muškaraca i postala inspiracija Madoni i Diti fon Tiz. Njene fotografije izazivale su senzaciju širom Amerike pedesetih godina, a njeno lice na naslovnicama časopisa garantovalo je rasprodate tiraže.
Crnokosa lepotica prodornog pogleda postala je simbol seksualne revolucije i žena o kojoj su mnogi maštali, ali malo ko je znao šta se krije iza njenog zavodljivog osmeha. Dok su milioni obožavali njen lik, Beti Pejdž vodila je ličnu borbu za ljubav, mir i sreću koje, uprkos svetskoj slavi, nikada nije uspela da pronađe.
Prva pomisao na pin-up devojke
Šta vam prvo pada na pamet kada čujete reč „pin-ap”? Slike lepotica sa razigranim osmehom, koje poziraju tako da istaknu sve svoje impresivne obline? Kladimo se da ste pomislili upravo na Beti, čak i ako nikada ranije niste čuli za nju (što bi bilo iznenađujuće).
Svi pin-ap likovi u igrama, kalendarima i crtanim filmovima za decu i odrasle zasnovani su na njoj, baš kao i rani imidži Dite fon Tiz i Madone. Pejdž je, moglo bi se reći, začetnica pin-ap umetnosti – njeno lice, oči, ruke i telo. Ali i njena složena, protivrečna duša.
Ova plavooka crnokosa žena smešila se sa postera u kabinama kamiondžija, vojničkim kasarnama, studentskim sobama, mehaničarskim radionicama, garažama oženjenih muškaraca i sa naslovnih strana časopisa, dovodeći Hjua Hefnera u stanje oduševljenja – božićno izdanje sa Beti u ulozi Snežne devojke bilo je jedan od njegovih najuspešnijih projekata.
Pejdž je donela milione onima koji su profitirali na njenoj harizmi, dok je ona sama svoje dane okončala u psihijatrijskoj ustanovi, duboko depresivna.
Kad god bi nekadašnja pin-ap boginja naišla na poster sa sopstvenim likom, zadrhtala bi od mržnje – prema tom poslu, tim kupaćim kostimima, pa i prema samoj sebi.
Činilo se kao da su Betine fotografije praćene zvukom – čas bi se začuo njen smeh dok bi zaušno zabacivala neposlušni pramen kose, a čas bi slala poljubac i namigivala! Na ovim snimcima delovala je kao da puca od radosti koju je propustila tokom detinjstva.
Karijeru je neočekivano započela sa fotografisanjem
Roditelji buduće američke miljenice razveli su se kada je ona imala deset godina. Majka nije naročito marila za nju, dok je otac, naprotiv, pokazivao preteranu naklonost – i to ne na očevski način.
Od desete godine, Pejdž je morala da brine o svojim sestrama, koje su često završavale u protestantskom sirotištu jer majka nije imala vremena da ih podiže. Ipak, uspela je da završi srednju školu kao druga u generaciji, a potom i fakultet, sa odličnim preporukama i diplomom nastavnika.
Sa 24 godine odlučila je da okuša sreću u Njujorku, sanjajući, poput mnogih mladih devojaka, o glumačkoj slavi. Ali pozorišna scena nije odmah pokazala interesovanje za nju, pa je Beti radila kao sekretarica i daktilografkinja.
Sudbina ju je spojila sa policajcem Džerijem Tibsom, koji je bio strastveni ljubitelj fotografije. On je bio prvi muškarac koji je prepoznao Betinu lepotu – što je bilo zaista neobično; zar niko ranije nije primetio njen vitak struk i meku, talasastu kosu? Džeri je ubedio svoju novu poznanicu da pozira za njega, a zauzvrat joj je obećao da će joj napraviti portfolio koji bi mogla da koristi na audicijama.
To su bile prve profesionalne fotografije Pejdžove, kojima je započela svoju brzu i vrtoglavu karijeru.
Uzgred, upravo je Tibs predložio Beti da nosi šiške spuštene preko čela, a taj detalj postao je njen zaštitni znak – uz, naravno, njenu upečatljivu figuru i radostan osmeh. Usledile su brojne ponude za filmske uloge, a kasnije je stigao i poziv za Brodvej – ostvarenje snova!
Ipak, ova „pin-ap” boginja nije se pojavljivala na sceni tako često kao na fotografijama: postala je kraljica američkih časopisa, razglednica i kalendara. Svaki muškarac u zemlji želeo je Betinu sliku, a žene su sanjale o tome da budu poput te fatalne žene.
Mračne senke su pale na Betin život
Fotograf Bani Iger sećao se kako je sama Beti priznala: „Nisam pokušavala da budem neko drugi. Jednostavno sam bila svoja.” Na neki način, ona je u sebi sjedinjavala magnetnu, pa čak i magičnu privlačnost i erotičnost, ali istovremeno i čistotu, nevinost i dirljivu, detinjastu bezbrižnost.
To je bilo sve ono što nikada nije doživela u životu: sa trinaest godina je bila žrtva grupnog silovanja od strane ulične bande, imala je abortus i zauvek ostala uskraćena za mogućnost da ima decu. Beti nikada nije uspela da zasnuje porodicu niti da se ijednom u životu oseti istinski voljenom.
Pejdž su nazivali „mračnim anđelom” – fatalnom inkarnacijom Merilin Monro. Ogromna popularnost ove dve legende podstakla je glasine o tajnoj ljubavnoj vezi, što je išlo naruku obema zvezdama. Ipak, privatni detektivi su tvrdili da su videli te dve žene u istoj hotelskoj sobi, u koju su pobegle od svojih previše zahtevnih producenata.
Beti je postepeno počela da se pretvara u opasnu zavodnicu i demonsku lepoticu, ali samo na fotografijama. U stvarnom životu ostala je naivna i ranjiva devojka koja nikada nije imala sreće u ljubavi, uprkos tome što su je milioni obožavali.
Udala se za svog školskog druga Bilija Nila dok je još išla u školu – njena majka je želela što pre da je „skine sa vrata”. Kada se mladić vratio iz rata, razveli su se. Zvezda je pet godina bila u braku sa Armondom Voltesonom, zatim se vratila prvom suprugu, ali se ponovo razvela.
Nikada nije uspela da zasnuje porodicu sa Harijem Lirom, a taj neuspeh je poljuljao Betino samopouzdanje – ona, toliko željena i obožavana, nikada nije pronašla ličnu sreću.
Do tada, „mračni anđeo” je već bio u središtu ozbiljnih skandala. Nekoliko puta je jednostavno nestajala i odlazila negde da „razmisli”. Priča se da su u nekoliko saveznih država čak pokrenute istrage zbog sumnje na otmicu, mada su neki za nestanak lepotice krivili arapskog šeika koji ju je navodno oteo.
A onda se dogodilo nešto strašno: Beti je optužena za smrt jednog muškarca. Indirektno, naravno. Mladić je preminuo usled seksualnih eksperimenata sa užetom, a ceo njegov stan bio je oblepljen posterima Pejdžove.
I to ne onima kakvi su se prodavali na kioscima, već veoma, veoma neuobičajenim.
Pomislila je da je pronašla Boga
Kako je njena slava rasla, pin-ap boginju su zasipali izuzetno unosnim i smelim ponudama, koje nikada nije odbijala. Njene BDSM fotografije nisu objavljivane javno, već su slate privatnim klijentima, koji su za brinetu osmišljavali sve sofisticiranije poze i uloge.
„Nisu me mučile nikakve griže savesti”, odgovorila je Beti na optužbe. „Nisam tim fotografijama želela da sugerišem bilo šta seksualno. Uže je bilo samo uže, zapušač za usta samo zapušač, a cipele i crni korset samo kostim. Posebni klijenti voleli su da vide vezane devojke, visoke potpetice i bič. Pa, čovek ima pravo na svoje male hirove. Tako sam mislila tada, a tako mislim i sada.” To nije tačno.
Razmišljala je o tome i sve preispitivala, samo to nije htela sebi da prizna. Nakon smrti tog mladića, Beti je nestala iz javnosti, ponovo izazvavši pravu pometnju u zemlji. U septembru 1957. godine, jednostavno je iščezla iz svoje hotelske sobe.
Kada je fotografov pomoćnik došao po nju, vrata su bila otvorena, a Pejdž nije bilo. Niko nije video kuda je otišla. „Mračni anđeo” je nestao. Krivica je pripisivana manijaku, poremećenom obožavaocu, pa čak i onom šeiku koji je navodno skrivao crnokosu lepoticu u svom haremu.
Međutim, Beti je sama donela odluku da nestane. Nakratko se javila i objavila da je njena karijera završena, te da sada svoje srce i telo posvećuje Bogu.
„U magli sam ugledala svetleći krst i krenula ka njemu”, prisećala se noći kada je nestala. Ispostavilo se da je to svetlost neonskog natpisa na jednoj baptističkoj crkvi, kojoj je Pejdž odlučila da posveti ostatak svog života. U trideset petoj godini shvatila je da više ne želi da bude simbol zemaljskih iskušenja i greha.
Ili je možda jednostavno bežala od same sebe. „Pronašla sam Hrista, ali sam se i dalje osećala usamljeno”, priznala je jednom prilikom.
Pejdž je pokušala da ode u misionarsku misiju u Afriku, ali je odbijena. I to ne zbog svog statusa „mračnog anđela” – koji je, naravno, morala da ostavi ispred crkvenih vrata – već zbog dva prethodna razvoda. Kada su vernici prepoznali povučenu devojku kao „kraljicu Amerike”, ona je odglumila iznenađenje: „Beti Pejdž? Ko je to?”
Porodica je isključila aparate kad je pala u komu
Nažalost, poniznost i molitva nisu mogle da se izbore sa rastućom uznemirenošću koja je mučila tu „mračnu kopiju” Monroove, pa je 1972. godine smeštena u psihijatrijsku bolnicu sa krvavim rukama.
Kružile su glasine da je Beti nasrnula na supruga i njegovu decu iz prvog braka jer se nisu dovoljno vatreno molili, ali su ljudi bliski manekenki to demantovali. Pejdž je zaista povredila samu sebe, a ne nekog drugog. U toj nevidljivoj borbi koju je vodila sa samom sobom, još od dana kada su se njene fotografije pojavile na naslovnim stranama časopisa, ona je bila jedini gubitnik.
„Čula sam glasove. Nisam znala šta radim”, rekla je Pejdž. Provela je dvadeset dugih godina u psihijatrijskoj ustanovi, noseći teret dijagnoze paranoidne šizofrenije. Kada su lekari pustili „Kraljicu Amerike” na slobodu, ona je nožem napala upravnika zgrade, izgubila zakonsko pravo da sama odlučuje o sebi i završila zatvorena u bolničkim zidovima gotovo do kraja života.
U međuvremenu, nacija je ponovo izražavala ljubav prema Beti: Madona, Demi Mur, Dita fon Tiz i druge zvezde stekle su slavu i milione imitirajući tog slomljenog „pin-ap” anđela. Pejdž je postala ikona seksualne revolucije koja je zahvatila svet.
Pejdž se prepustila zaboravu, pojavljujući se tek nekoliko puta na zabavama Hjua Hefnera, kada bi joj lekari dozvolili kratke izlaske. Nikada nije dala nijedan intervju, a časopisi su nudili hiljade dolara nagrade svakome ko bi mogao da otkrije gde je otišla i kako živi omiljena glumica nacije.
Beti je 2008. godine doživela srčani udar i pala u komu. Porodica „mračnog anđela” odlučila je da je isključi sa aparata za održavanje života, te je Beti preminula u 85. godini.
„Ne stidim se što sam pozirala naga. Na kraju krajeva, i Adam i Eva su bili nagi u Raju”, izjavila je jednog od svojih poslednjih dana. Pejdžin pepeo sahranjen je svega nekoliko metara od groba Merilin Monro, kako bi „mračni” i „svetli” anđeo te epohe ostali zajedno i nakon smrti – svaka sa svojim strahovima, demonima i tajnama koje nikada nisu otkrile svetu, ali su ih, zasigurno, poverile jedna drugoj.
Stil / Woman