- Aleksandar Zdravković kaže da mu je očevo prezime dugo bilo teret, pa se nekad predstavljao kao Aleksandar Saša da bi bio viđen kao običan čovek.
- Sin Tome Zdravkovića živi u Torontu i retko se pojavljuje u javnosti, dok je tek kasnije shvatio koliko su očev život i pesme značili ljudima.
Legendarni pevač Toma Zdravković ostavio je neizbrisiv trag u narodnoj muzici, a njegove pesme, prožete tugom, neostvarenim ljubavima i životnim razočaranjima, i decenijama nakon njegove smrti izazivaju snažne emocije. Ipak, dok se o njegovom burnom životu, kafanskim noćima i velikim ljubavima mnogo zna, privatni život njegovih naslednika ostao je daleko od očiju javnosti.
Toma je iza sebe ostavio ćerku Žaklinu i sina Aleksandra Zdravkovića, koji je odlučio da život gradi daleko od medijske pažnje. Aleksandar živi u Torontu, gradu koji ima posebno mesto u istoriji njegove porodice, budući da su se upravo tamo upoznali njegovi roditelji, Toma i Gordana Zdravković.
Iako nosi prezime jednog od najvoljenijih pevača sa ovih prostora, Aleksandar je priznao da mu ono nije uvek predstavljalo prednost. Naprotiv, bilo je perioda kada je pokušavao da sakrije svoj identitet kako bi ga ljudi upoznali kao običnog čoveka, a ne isključivo kao sina slavnog umetnika.
„Predstavljao sam se kao Aleksandar Saša da bih izbegao teret prezimena“
Odrastanje uz Tomu Zdravkovića bilo je sve samo ne uobičajeno. Dok su druga deca svoje očeve uglavnom viđala u svakodnevnim porodičnim okolnostima, Aleksandar je odmalena bio okružen svetom muzike, kafana i ljudi koji su njegovog oca obožavali.
Međutim, kao dete nije mogao u potpunosti da razume zbog čega je Toma toliko važan publici niti koliko su njegove pesme značile ljudima.
Tek kasnije, kada je počeo da odrasta i stiče sopstvena emotivna iskustva, shvatio je dubinu očevog stvaralaštva.
„Kad saznaju čiji sam sin, prvo me pitaju kako sam odrastao uz njega. Nekada sam se predstavljao kao Aleksandar Saša, da bih izbegao teret prezimena Zdravković. Bio sam premlad kada je umro, tek kasnije sam shvatio koliko on znači za muziku i za druge ljude i šta je ostavio iza sebe. Tek sa svojih 16-17 godina, kada sam počeo da se zaljubljujem, počeo sam da shvatam njegove pesme“, ispričao je Aleksandar.
Njegove reči otkrivaju koliko je neobično bilo odrastati u senci čoveka čije je ime za milione ljudi predstavljalo simbol najdubljih emocija, dok je za njega Toma pre svega bio otac.
„Umesto u park, nekada sam sa njim išao u kazino“
Aleksandar je svojevremeno govorio i o neobičnim uspomenama koje nosi iz detinjstva, priznajući da je zahvaljujući očevom načinu života veoma rano upoznao svet odraslih.
Toma je bio poznat po boemskom duhu, ljubavi prema kafanama i noćnom životu, a takva svakodnevica povremeno je postajala deo i Aleksandrovog odrastanja.
„Umesto u park nekad sam sa njim išao u kazino. Video sam mnoge stvari mnogo mlad“, rekao je Aleksandar, dodajući da tada nije ni razumeo šta se oko njega događa.
Iako je njegov otac bio velika muzička zvezda, Aleksandrova sećanja nisu vezana samo za reflektore i aplauze, već i za trenutke koje je kao dečak provodio uz njega.
Toma je preminuo 30. septembra 1991. godine, a supruga Gordana i sin Aleksandar bili su uz njega do kraja života.
Aleksandar je tada bio veoma mlad, zbog čega je mnoge stvari o svom ocu počeo da razume tek godinama kasnije.
Danas živi u Kanadi i izbegava medijsku pažnju
Za razliku od svoje polusestre Žakline, koja se povremeno pojavljuje u javnosti i govori o slavnom ocu, Aleksandar je izabrao povučeniji život.
Njegova svakodnevica vezana je za Toronto, a javni nastupi i intervjui veoma su retki.
Iako ga prezime Zdravković neraskidivo povezuje sa jednom od najvećih legendi domaće narodne muzike, Aleksandar nikada nije pokazivao želju da svoju privatnost pretvori u javnu priču.
Upravo zato mnogi ljubitelji Tomine muzike ne znaju mnogo o njegovom sinu, koji je odrastao sa uspomenama na čoveka čije pesme i danas pevaju različite generacije.
Toma je pre velike slave živeo u teškoj nemaštini
Život Tome Zdravkovića bio je obeležen velikim usponima i padovima, a malo ko bi, gledajući njegov kasniji uspeh, mogao da pretpostavi koliko je teško izgledala njegova mladost.
Muzički talenat nasledio je od oca Dušana, a sklonost ka pevanju pokazivao je još tokom školskih dana.
Ipak, životne okolnosti nisu mu omogućavale lagodan početak. Kao mladić izučavao je tkački zanat u Leskovcu, gde je živeo u veoma skromnim uslovima.
Sa prijateljem Stanišom Stanojevićem stanovao je u iznajmljenoj, vlažnoj prostoriji kod žene koju su zvali tetka Živka.
Njihova svakodnevica bila je ispunjena siromaštvom, a Staniša je kasnije opisivao koliko su uslovi u kojima su živeli bili teški.
„Spavali smo na podu i pokrivali se krparama, sve su nas vaške pojele“, prisetio se njegov prijatelj.
Uprkos nemaštini, Toma nije odustajao od muzike, iako tada nije mogao ni da nasluti da će jednog dana postati jedan od najpoznatijih pevača narodne muzike.
Jedan odlazak u kafanu promenio mu je život
Prema sećanjima iz njegove mladosti, važna prekretnica dogodila se u jesen 1954. godine, kada je sa prijateljem ušao u leskovačku kafanu „Radan“.
Dvojica mladića tada nisu razmišljala o velikoj muzičkoj karijeri. Njihova namera bila je mnogo skromnija – nadali su se da će uspeti da dobiju nešto hrane koja je ostala na stolovima gostiju.
Ipak, taj odlazak u kafanu postao je jedan od događaja koji se vezuju za početke Tomine muzičke priče.
Od mladića koji je živeo u nemaštini, Toma je tokom narednih decenija izrastao u umetnika čije su pesme postale nezaobilazan deo kafanske i narodne muzike.
Njegov glas, način interpretacije i sposobnost da lične emocije pretoči u stihove učinili su ga jedinstvenim.
Tek kada je odrastao, sin je razumeo očevu tugu
Posebnu težinu Aleksandrovoj priči daje činjenica da je Tomine pesme počeo istinski da razume tek kada je i sam doživeo prve ljubavi.
Dok je bio dete, stihovi o rastancima, čežnji i neostvarenim željama za njega su bili samo pesme koje njegov otac izvodi.
Međutim, sa godinama je počeo da prepoznaje osećanja koja su stajala iza njih, ali i da shvata koliko je Toma značio ljudima koji ga nikada nisu lično upoznali.