Na jednom od najpoznatijih portreta Marije Antoanete nalazi se detalj koji, kada se upozna tragična sudbina njene porodice, izaziva jezu – prazna kolevka. Slika je nastala kao pokušaj da se francuska kraljica predstavi kao brižna majka i simbol budućnosti dinastije Burbon. Međutim, niko tada nije mogao da nasluti da će samo nekoliko godina kasnije kraljevska porodica biti gotovo potpuno uništena.
Od četvoro dece Marije Antoanete i Luja XVI samo je najstarija ćerka doživela odraslo doba, dok je sudbina njihovog mlađeg sina postala jedna od najpotresnijih priča Francuske revolucije.
Čuveni porodični portret Marije Antoanete, koji je 1787. godine naslikala dvorska umetnica Elizabet Viže-Lebren, trebalo je da popravi kraljičin ugled i predstavi je francuskom narodu kao posvećenu majku. Na slici je okružena decom, dok se pored nje nalazi prazna kolevka.
U njoj je prvobitno trebalo da bude prikazana najmlađa kraljičina ćerka, Sofija, koja je preminula tokom nastanka slike. Umetnica je zato odlučila da devojčicu ne prikaže, a prazna kolevka ostala je kao potresan podsetnik na prvi veliki gubitak u porodici.
U trenutku kada je portret nastao, Marija Antoaneta još nije znala da će uskoro izgubiti i najstarijeg sina, da će njen suprug završiti na giljotini i da će i sama biti pogubljena. Nije mogla ni da nasluti da će njen mlađi sin poslednje godine života provesti iza zatvorenih vrata zatvora, daleko od majke i sestre.
Prva porodična tragedija dogodila se pre Francuske revolucije
Marija Antoaneta i Luj XVI imali su četvoro dece. Njihova najstarija ćerka Marija Tereza Šarlota rođena je 19. decembra 1778. godine. Tri godine kasnije, 1781, na svet je došao dugo očekivani prestolonaslednik Luj Žozef.
Godine 1785. rodio se drugi sin, Luj Šarl, koji je dobio titulu vojvode od Normandije, dok je najmlađa ćerka Sofija rođena 1786. godine.
Međutim, porodična sreća nije dugo trajala.
Sofija je preminula 19. juna 1787. godine, pre nego što je napunila godinu dana. Njena smrt bila je prvi veliki udarac za kraljevsku porodicu, ali ubrzo je usledila još jedna tragedija.
Najstariji sin, Luj Žozef, bio je bolešljivo dete. Patio je od teškog oboljenja kičme, koje se povezuje sa tuberkulozom, a njegovo stanje vremenom se toliko pogoršalo da gotovo nije mogao da hoda.
Preminuo je 4. juna 1789. godine, sa samo sedam godina, nešto više od mesec dana pre pada Bastilje, događaja koji je postao simbol početka Francuske revolucije.
Dok je Francuska ulazila u period velikih političkih previranja, Marija Antoaneta oplakivala je sina. Njegovom smrću četvorogodišnji Luj Šarl postao je novi prestolonaslednik.
Niko tada nije mogao da pretpostavi da će upravo njegova sudbina biti posebno surova.
Od raskošnog Versaja do zatvorske kule
U oktobru 1789. godine, tokom revolucionarnih nemira, kraljevska porodica bila je primorana da napusti Versaj i preseli se u palatu Tiljeri u Parizu.
Za decu koja su odrasla okružena raskoši, poslugom i pažljivo organizovanim dvorskim životom, promena je bila ogromna. Iako su još imala svoje sobe, igračke i učitelje, njihova svakodnevica sve više je ličila na život pod nadzorom.
Kralj i kraljica više nisu mogli slobodno da odlučuju o svojoj sudbini.
Pokušaj bekstva u junu 1791. godine završio se neuspehom kada je porodica prepoznata i zaustavljena u Varenu.
Sledeće godine monarhija je svrgnuta, a 13. avgusta 1792. Luj XVI, Marija Antoaneta i njihova deca zatvoreni su u kulu Templ u Parizu.
Od tog trenutka počelo je postepeno razdvajanje porodice.
Luj XVI je odvojen od supruge i dece, a 21. januara 1793. godine pogubljen je na Trgu revolucije.
Marija Antoaneta ostala je u zatočeništvu sa ćerkom Marijom Terezom, sinom Lujem Šarlom i kraljevom sestrom Elizabetom.
Nakon kraljeve smrti, rojalisti su sedmogodišnjeg Luja Šarla proglasili kraljem Lujem XVII, iako on nikada nije stvarno vladao Francuskom.
Za pristalice monarhije bio je zakoniti naslednik prestola. Za revolucionarne vlasti bio je samo dete svrgnutog kralja, čije je poreklo predstavljalo političku opasnost.
Osmogodišnjeg sina odvojili su od Marije Antoanete
Jedan od najpotresnijih trenutaka u životu kraljice dogodio se 3. jula 1793. godine.
Predstavnici revolucionarnih vlasti zahtevali su da joj oduzmu sina i predaju ga novom staratelju.
Marija Antoaneta pokušavala je da se suprotstavi odluci, ali nije uspela da spreči odvajanje od dečaka.
Luj Šarl predat je obućaru Antoanu Simonu i njegovoj supruzi, koji su dobili zadatak da brinu o njemu i vaspitavaju ga u skladu sa revolucionarnim načelima.
Od dečaka se očekivalo da odbaci sve što ga je povezivalo sa kraljevskom porodicom, da prihvati ime Luj Kapet i da postane odan republici.
Kasniji rojalistički zapisi opisivali su Simona kao izuzetno surovog čoveka, ali istoričari upozoravaju da se pojedine priče o zlostavljanju ne mogu pouzdano potvrditi.
Ipak, nema sumnje da je dete bilo izloženo ogromnom psihičkom pritisku i da je odrastanje u zatvoru, bez roditeljske zaštite, ostavilo teške posledice.
Njegova sestra Marija Tereza kasnije je u svojim sećanjima navela da je brat bio primoravan da peva revolucionarne pesme, da su prema njemu grubo postupali i da mu je davano previše vina.
Ona, međutim, nije mogla neposredno da posvedoči o svemu što se događalo, jer joj nije bilo dozvoljeno da viđa brata.
Naterali su dete da iznese strašne optužbe protiv rođene majke
U oktobru 1793. godine dogodio se jedan od najmračnijih trenutaka ove porodične tragedije.
Revolucionarne vlasti ispitivale su osmogodišnjeg Luja Šarla, a u zapisniku njegovog saslušanja našle su se optužbe za incest protiv Marije Antoanete.
Dečak je potpisao dokument koji je sadržao teške optužbe protiv sopstvene majke.
Tačne okolnosti pod kojima je njegovo svedočenje dobijeno nisu potpuno razjašnjene. Međutim, činjenica da je reč bila o osmogodišnjem detetu, potpuno zavisnom od ljudi koji su ga držali u zatočeništvu, ozbiljno dovodi u pitanje verodostojnost takvog iskaza.
Optužbe su kasnije iznete tokom suđenja Mariji Antoaneti.
Kraljica je u početku odbila da odgovori, a kada je ponovo pozvana da se izjasni, izgovorila je reči koje su ostale zabeležene u istoriji:
„Ako nisam odgovorila, to je zato što sama priroda odbija da odgovori na takvu optužbu protiv majke. Apelujem na sve majke ovde.“
Prema istorijskim prikazima suđenja, njene reči izazvale su snažnu reakciju prisutnih žena, čak i onih koje nisu bile naklonjene kraljici.
Ali njen odgovor nije mogao da promeni presudu.
Poslednje pismo Marije Antoanete otkriva koliko je volela sina
Dana 16. oktobra 1793. godine, samo nekoliko sati pre pogubljenja, Marija Antoaneta napisala je poslednje pismo svojoj zaovi Elizabeti.
U njemu je pokazala da razume koliko je njen sin bio ranjiv i koliko je lako dete njegovih godina moglo biti izmanipulisano.
„Moram ti reći nešto što mi teško leži na srcu. Znam koliko ti je tuge ovo dete moralo naneti. Oprosti mu, draga sestro; pomisli na njegove godine i koliko je lako naterati dete da kaže šta god želiš, čak i stvari koje ne razume.“
Čak i u poslednjim satima života, kraljica nije krivila sina za optužbe koje su iznete protiv nje.
Naprotiv, želela je da mu bude oprošteno.
U istom pismu ostavila je još jednu potresnu poruku:
„Neka moj sin nikada ne zaboravi poslednje reči svog oca, koje mu ponavljam: neka nikada ne pokuša da osveti našu smrt.“
Marija Antoaneta pogubljena je tog dana na giljotini. Imala je 37 godina.
Njeno poslednje pismo nikada nije stiglo do Elizabete, kojoj je bilo namenjeno, a nema pouzdanih dokaza da je Luj Šarl ikada saznao da mu je majka oprostila.
Mali kralj ostavljen je sam u zaključanoj sobi
Nakon pogubljenja Marije Antoanete, život njenog sina postao je još teži.
Antoan Simon napustio je Templ u januaru 1794. godine, a dečak je potom duže vreme ostao bez stalnog staratelja.
Njegova svakodnevica svela se na gotovo potpunu izolaciju.
Hrana mu je donošena, ali je imao veoma malo kontakta sa drugim ljudima. Postepeno je prestajao da brine o sebi, sve manje je govorio i fizički je slabio.
Kasnije su se pojavile dramatične priče da je njegova soba bila zazidana, ali za takve tvrdnje nema pouzdanih dokaza.
Ono što je poznato jeste da je dete dugo boravilo u teškim uslovima, bez odgovarajuće nege i bliskosti sa porodicom.
Njegova tetka Elizabeta pogubljena je 10. maja 1794. godine.
Sestra Marija Tereza i dalje je bila zatočena u istoj kuli, ali bratu i sestri nije bilo dozvoljeno da se viđaju.
Posle pada Robespjera u julu 1794. godine, dečakovi uslovi života postepeno su poboljšani. Dobio je nove čuvare, njegove prostorije su očišćene, a počela je da mu se pruža i veća pažnja.
Međutim, njegovo zdravlje već je bilo ozbiljno narušeno.
Umro je sa samo deset godina, a njegovo srce čuvano je više od dva veka
Luj Šarl patio je od otoka zglobova, izražene mršavosti i drugih teških zdravstvenih problema.
Uprkos pokušajima da mu se pomogne, preminuo je 8. juna 1795. godine u zatvoru Templ.
Imao je samo deset godina.
Obdukcija je ukazala na dugotrajnu bolest, najverovatnije povezanu sa tuberkulozom, uz promene na unutrašnjim organima.
Iako je moguće da je bolest počela i pre njegovog zatvaranja, loši higijenski uslovi, izolacija i nedostatak odgovarajuće nege dodatno su otežali njegovo stanje.
Za revolucionarne vlasti umro je Luj Šarl Kapet, zatvorenik republike.
Za rojaliste je preminuo kralj Luj XVII, dečak koji je čitavu svoju simboličnu vladavinu proveo iza zatvorskih zidina.
Njegovo telo sahranjeno je na groblju Sent Margerit u Parizu, ali je lekar Filip Žan Peletan tokom obdukcije sačuvao njegovo srce.
Tokom narednih decenija srce je menjalo vlasnike i preživelo brojne političke prevrate.
Više od dva veka kasnije, genetska istraživanja pružila su snažnu potvrdu da je sačuvano srce pripadalo sinu Marije Antoanete.
Analiza mitohondrijalne DNK pokazala je podudaranje sa majčinskom genetskom linijom kraljičine porodice.
Godine 2004. srce Luja XVII položeno je u baziliku Sen Deni, tradicionalno mesto sahranjivanja francuskih vladara.
Jedina preživela ćerka godinama nije znala da su joj roditelji mrtvi
Dok je njen mlađi brat umirao u istoj zatvorskoj kuli, Marija Tereza Šarlota živela je u neizvesnosti.
Nije imala pouzdane informacije o sudbini svoje majke i tetke, niti je znala u kakvom se stanju nalazi njen brat.
Neprestano je pokušavala da sazna šta se dogodilo njenoj porodici, ali su joj čuvari uskraćivali odgovore.
Prema jednom sačuvanom svedočenju, kada su je upitali da li je bolesna, odgovorila je:
„Ne, gospodine, ali najokrutnija bolest je bolest srca.“
Tek pred kraj zatočeništva saznala je istinu.
Otac joj je pogubljen 1793. godine. Nekoliko meseci kasnije pogubljena je i majka. Tetka Elizabeta doživela je istu sudbinu 1794, a njen mlađi brat preminuo je 1795. godine.
Od porodice sa kojom je ušla u Templ nije ostao niko.
U decembru 1795. godine francuske vlasti odlučile su da je razmene za francuske zarobljenike koje je držala Austrija.
Marija Tereza napustila je zatvor uoči svog sedamnaestog rođendana.
Posle više od tri godine zatočeništva konačno je bila slobodna, ali sloboda je došla uz saznanje da nikada više neće videti roditelje i brata.
Živela je još decenijama, ali je zauvek ostala „siroče iz Templa“
Nakon oslobođenja, Marija Tereza otišla je u Austriju, gde je dočekana kao unuka carice Marije Terezije.
Za pristalice monarhije postala je simbol stradanja francuske kraljevske porodice, ali i nade da bi dinastija Burbon jednog dana mogla ponovo da se vrati na presto.
Godine 1799. udala se za svog rođaka Luja Antoana, vojvodu od Angulema, sina budućeg francuskog kralja Karla X.
Njihov brak imao je i snažan politički značaj, jer je trebalo da doprinese očuvanju dinastičkih veza. Međutim, nisu imali dece.
Tokom narednih godina Marija Tereza živela je u različitim evropskim gradovima, prateći sudbinu porodice Burbon u izgnanstvu.
Posle Napoleonovog pada vratila se u Francusku, gde su je rojalisti dočekali kao živu uspomenu na Luja XVI i Mariju Antoanetu.
Kada se Napoleon 1815. godine vratio sa Elbe, pokušala je da organizuje otpor u Bordou.
Upravo sa tim događajem povezuje se čuvena izjava koja se pripisuje Napoleonu, da je Marija Tereza „jedini muškarac u porodici Burbon“, iako autentičnost tih reči nije pouzdano potvrđena.
Nakon nove revolucije 1830. godine ponovo je morala da napusti Francusku.
Preminula je 19. oktobra 1851. godine, u 72. godini.
Iako je živela znatno duže od svoje braće i sestre, uspomena na godine provedene u zatočeništvu pratila ju je do kraja života.
U istoriji je ostala poznata i kao „siroče iz Templa*, devojčica koja je preživela revoluciju, ali je izgubila gotovo sve što je volela.
Porodični portret koji je postao simbol jedne strašne sudbine
Od četvoro dece Marije Antoanete i Luja XVI nijedno nije ostavilo potomke.
Najmlađa Sofija preminula je kao beba, Luj Žozef umro je neposredno pre Francuske revolucije, a Luj Šarl nije preživeo zatočeništvo.
Jedina koja je doživela odraslo doba bila je Marija Tereza, ali ni ona nije imala dece.
Tako se smrću kraljičine najstarije ćerke ugasila direktna potomka linija Marije Antoanete i Luja XVI, iako je dinastija Burbon nastavila da postoji kroz druge grane porodice.