Nije ni slutila da je trudna, a onda je u 24. nedelji usledio iznenadni porođaj. Njena ćerka Sveta rođena je sa svega 650 grama i počela je najtežu borbu za život. Danas, gotovo četiri godine kasnije, ova mala „Palčica“ je zdrava, vesela devojčica.
U početku nije primećivala znakove trudnoće
Sveta će uskoro napuniti četiri godine. Prava je energija u malom telu: ima hiljadu obaveza – mora da brine o lutkama, obiđe mamu u kuhinji, crta i ode u šetnju. Želi sve to da uradi odjednom.
„Kod kuće je zovemo Svetulka-krasotulka, a suprug je ponekad zove Med – zbog boje njene kose”, kaže Oksana gledajući svoju ćerku.
Toplo se osmehuje, ali svaki put joj u pogledu zatreperi nešto neuhvatljivo i lično – nešto što vreme i sećanje nikada ne brišu. To je onaj poseban majčinski strah kada se dete nađe između života i smrti, kada se minuti i dani vuku, a jedino što preostaje jeste molitva i vera u čudo. Pravo čudo.
Sveta je upravo takvo čudo bila za porodicu Belov. Beba je rođena sa svega 650 grama, u 24. nedelji trudnoće. Takve bebe često nazivaju „Palčicama”, a lekari kažu da je svaki minut nakon rođenja presudan, jer može doneti ili poboljšanje ili pogoršanje stanja.
Oksana je imala 31 godinu kada je na testu za trudnoću ugledala dve crtice. Do tada je živela u uverenju da je prirodno začeće gotovo nemoguće iz zdravstvenih razloga.
„Bila sam na službenom putu, zatrpana poslom, i nisam ni slutila da se u meni razvija novi život. Osećala sam se dobro, ali sam imala neobične želje u ishrani: jela sam usoljenu ribu uz limunadu ili meso, koje inače ni ne volim. Nisam tome pridavala veliki značaj; imala sam mnogo posla, pa nisam imala vremena za razmišljanje. Vratila sam se kući osećajući vrtoglavicu, za koju sam ponovo okrivila promenu vremenske zone”, priča Oksana za portal Woman.ru.
Tek kada joj je menstrualni ciklus postao neredovan, kupila je test i ugledala dve jarkocrvene crtice. Oksana je vest saopštila suprugu i sestri, dok je roditeljima odlučila da ne budi nadu u unučiće prerano. U srcu joj je ipak tinjala strepnja: šta ako nešto krene po zlu?
Hitno su se odlučili za carski rez
U petoj nedelji trudnoće, Oksana se registrovala u savetovalištu za trudnice i počela je rutina: kontrole, analize i pregledi. Sve je teklo savršeno, bez ikakvih problema, sve do 24. nedelje, izuzev jutarnjih mučnina.
„I danas se sećam kakvo je vreme bilo 11. oktobra 2022. godine. Bilo je tako toplo, kao da se leto vratilo. Probudila sam se, obavljala svoje poslove, a zatim pozvala sestru; tokom razgovora, nešto se desilo u meni. Čak i ne znam zašto sam pomislila da je porođaj blizu: osetila sam samo blago zatezanje u donjem delu stomaka, ništa više. Rekla sam sestri: ’Mislim da se porađam’”, priseća se Oksana.
Tog dana je imala zakazan pregled u savetovalištu. Lekar je počeo pregled i iznenada primetio curenje plodove vode. Bila je zelenkaste boje – to je bio prvi znak upozorenja.
„Izraz lica lekara se promenio, pozvao je načelnika odeljenja, a zatim su pozvali hitnu pomoć. Bila sam veoma uznemirena; nisam imala ništa sa sobom. Hitna pomoć je stigla gotovo odmah i za pola sata sam već bila u bolnici ’Komunarka’. Curenje vode nije prestajalo, nije bilo poboljšanja, a svi su brinuli za bebu. Prebacili su me na odeljenje za patologiju trudnoće, gde je održan veliki konzilijum lekara. Rekli su mi da moram u operacionu salu: hitan carski rez.” Taj dan pamti do najsitnijih detalja.
Situacija je bila vanredna: bila je u šestom mesecu trudnoće, beba je u materici težila tek nešto više od 600 grama, a mnogi sistemi još nisu dostigli funkcionalnu zrelost. Ipak, hitan porođaj bio je jedina šansa da se spasu majka i ćerka.
„Operacija je izgledala kao da nema kraja, a ja sam bila svesna. Sve vreme sam ponavljala: ’Spasite bebu.’ Kako bih mogla da napustim bolnicu bez nje...” „Moja ćerka se rodila i odmah počela da plače. Čula sam je i počela da pitam kako je, da li je zdrava, šta se dešava? ’Beba je živa’ – to je bilo sve što sam čula. Mislila sam da ću poludeti”, priseća se Oksana tih zastrašujućih trenutaka. Svaka sekunda je bila važna: mala Sveta je smeštena u inkubator, povezana sa aparatima, i tek tada je majci bilo dozvoljeno da je vidi.
„Nisam odmah ni shvatila gde mi je beba, iza svih tih žica i cevčica. Plakala sam sve do kraja operacije. Kasnije, kada sam već bila na odeljenju intenzivne nege, došla je Irina Olegovna Kuzmina, naša pedijatarka, i rekla da će ona brinuti o Sveti i svakodnevno mi slati fotografije. Objasnili su mi kako da izmuzam mleko, jer je to bebi bilo najpotrebnije. Odmah sam počela to da radim”, priseća se Oksana.
Strahovala je da li će beba preživeti
Lekarka je zaista svakodnevno slala majci fotografije njene ćerke, ali Oksanu je obuzela anksioznost: šta da joj da, šta da joj obuče, da li će moći da je drži u naručju. Kada se malo oporavila i bila prebačena na redovno odeljenje, dozvolili su joj da prvi put vidi svoju bebu.
„Vratila sam se kući i shvatila da su sve moje brige oko odeće... da čak ni pelene tako male veličine, kakve su njoj bile potrebne, nisu mogle da se nađu u prodavnicama. Lekari su oporavljali Svetu, a ja sam na internetu čitala o porođaju u tako lanoj fazi trudnoće; srce mi se cepalo. Bila sam srećna što mi je ćerka živa, ali nisam bila svesna koliko su lekari učinili da je održe u životu. Stalno sam plakala; bila sam uplašena i očajna, nisam želela čak ni da razgovaram sa porodicom... Dobro je što je u perinatalnom centru postojao psiholog”, priča majka.
Nakon porođaja, dugo je boravila u bolnici. Lekari su joj dozvoljavali da u bilo koje doba poseti ćerku na odeljenju intenzivne nege, ali su tražili od nje da ne plače. Zatim je Oksana otpuštena kući, dok je mala Sveta ostala u bolnici. Svakodnevno je žurila da je vidi, iščekujući dobre vesti, i one su stigle — stanje bebe se iz dana u dan popravljalo.
Nakon dva i po meseca, mala pacijentkinja je prebačena sa odeljenja intenzivne nege na odeljenje neonatalne patologije. „Sveta je već mogla sama da diše. Pomislila sam: ako sama diše, možemo sve da sredimo. Sada smo bile zajedno u sobi. Moja ćerka je pila izmuženo mleko iz flašice; refleks sisanja se još uvek nije pojavio“, kaže Oksana.
Tri i po meseca kasnije, odjeknule su dragocene reči: otpust! Sveta nije izgledala kao tipična tromesečna beba — više kao novorođenče.
„Prvi put sam držala ćerku u naručju na odeljenju intenzivne nege. Težila je 700 grama, tek malo više nego što je bila na rođenju. Umotali su je da joj bude toplo, i bilo je teško reći da li držim ćebe ili živu bebu. Do tada sam viđala samo normalne novorođenčad; moja nije bila ništa slično. Ali verovala sam da ako ona može da se nosi sa tim, mogu i ja. Na odeljenju neonatalne patologije, stalno sam je držala, hranila, brinula o njoj, i sve je bilo baš kao kod normalnih beba, samo što je bila tako sićušna. Dok su je otpustili, težila je 1,9 kg, a njena visina... čak joj je i najmanja odeća bila prevelika“, seća se Oksana.
Novi roditelji su bili prestravljeni
U bolničkom okruženju mnoge stvari su delovale manje zastrašujuće: lekari su bili tu, dete je bilo pod nadzorom, ali kod kuće je situacija postajala zastrašujuća. Sveta nije mogla da radi stvari koje deca obično savladaju do četvrtog meseca života.
Izgledala je mlađe za svoj uzrast – šest meseci mlađe od svojih vršnjaka. Oksana je svakodnevno vodila ćerku na preglede kod oftalmologa i pedijatra, na masaže i plivanje, a takođe se čula sa lekarom koji je brinuo o Sveti dok je bila na odeljenju intenzivne nege.
„Nisam odmah prestala da brinem. U jednom trenutku sam se trgla, duboko udahnula i shvatila da jednostavno moram da živim. Počele smo ređe da odlazimo kod lekara. Prošle smo sve planirane kontrole i sve je bilo u redu, osim što joj lobanja nije bila sasvim pravilnog oblika. Ortoped je preporučio posebnu kacigu koju je Sveta nosila četiri meseca. Sada joj je glava normalnog oblika. Prohodala je sa godinu i četiri meseca, kao i druga deca, ali je kasnije počela da govori – prve reči izgovorila je sa dve godine i tri meseca”, priča Oksana.
Kako bi podstakli razvoj govora, obratili su se Centru za ranu intervenciju, a tretmani su dali rezultate: Sveta je počela da izgovara više reči i pravi svesne pokrete.
Već godinu dana ide u vrtić, gde se savršeno uklopila, i kada je pogledate, nikada ne biste pretpostavili kakvu tešku životnu priču ima iza sebe. Ubrzo će napuniti četiri godine, a roditelji planiraju da je uključe u logopedske vežbe. Majka je već počela da je priprema za školu, provodeći mnogo vremena sa njom kako bi joj pomogla da se kasnije lakše nosi sa školskim obavezama.
„Ako smo imali sreće da prevaziđemo poteškoće na rođenju, moramo učiniti sve da ona nastavi da raste i razvija se kao i sva deca rođena u terminu”, zaključuje Oksana.
Što pre se pruži podrška to su veće šanse
Porodica je i dalje u kontaktu sa Irinom Kuzminom, anesteziologom-reanimatologom na Odeljenju za intenzivnu negu novorođenčadi br. 1 u Medicinskom centru „Komunarka”. Ona je za porodicu Belov postala prava dobra vila. Govoreći o nezi svojih „Palčica”, lekar se slaže da je svaka sekunda važna i da je, što se pre pruži pomoć, prognoza za oporavak bolja.
„Kada bi lekari tačno znali zašto dolazi do prevremenih porođaja, u većini slučajeva bi se oni mogli sprečiti. Ali to još uvek ne znamo. Uzroci mogu biti brojni i različiti: infekcije, patologije grlića materice, odvajanje posteljice, abnormalni srčani ritam fetusa... Sve to zahteva hitan porođaj. Nakon toga, nastojimo da za te bebe stvorimo uslove koji su što je moguće bliži onima u majčinoj utrobi. To podrazumeva poseban temperaturni režim, odgovarajuću vlažnost vazduha, kao i zaštitu od jake svetlosti i buke. Pružamo podršku vitalnim funkcijama koje ove bebe, bez medicinske pomoći, ne bi mogle samostalno da održavaju u spoljašnjem svetu”, objašnjava anesteziolog-reanimatolog.
Pred očima lekara, malo biće svakog dana raste i jača, a do pobede se dolazi kroz postupke o kojima obično i ne razmišljamo. Beba mora da nauči da samostalno diše – bez pomoći aparata, da vari hranu unošenu na usta umesto putem sonde, kao i da održava stabilnu telesnu temperaturu bez potrebe za grejanim krevetićem.
„Dok je dete u bolnici, svaki dan može doneti poboljšanje ili zastoj; mnogo toga ne zavisi samo od našeg truda, već i od sopstvenih snaga samog deteta. Zato smo oprezni u prognozama, napredujemo malim koracima i radujemo se svakom, ma i najmanjem poboljšanju. Kada ta poboljšanja postanu stabilna i kontinuirana, to predstavlja svojevrsnu prekretnicu, mada je taj trenutak za svakog drugačiji”, kaže Irina Kuzmina.
Da li prisustvo majke pomaže u oporavku? Verujemo da pomaže! Lekari ne samo da dozvoljavaju takav kontakt, već ga i podstiču. Ako je stanje bebe stabilno, ona se već tokom prve nedelje života stavlja majci na grudi. „To je neophodno kako bi se uspostavila veza između njih, koja je za oboje od vitalnog značaja i omogućava bebi da brže i skladnije raste i napreduje. Majčina mikroflora, tokom kontakta 'koža na kožu', predstavlja najbolju prevenciju protiv bolničkih infekcija. U tom periodu se takođe podstiče proizvodnja mleka, što je od ključnog značaja za bebu. Da, intenzivna nega je indikacija za dojenje, a ne razlog za njegov prekid”, kaže anesteziolog.
Savremena medicina je postigla veliki napredak u brizi o prevremeno rođenim bebama. Svake godine je sve manje onih kojima je nakon otpusta iz bolnice potreban dugotrajan i pažljiv nadzor, a današnje bebe u svim pogledima brzo dostižu svoje vršnjake.
Stil / Woman