- Boris i Jelena Nikitin odgajali su sedmoro dece po neobičnoj metodi, uz rano čitanje, fizičku aktivnost i samostalno učenje.
- Deca su u školu polazila veoma rano, neka već sa pet godina, a pojedina su preskakala razrede.
- Kasnije su odrasli imali različite živote i karijere, uz i zahvalnost i svest da detinjstvo nije bilo sasvim uobičajeno.
Gotovo svi u Sovjetskom Savezu znali su za porodicu Nikitin. Jedni su im se divili jer su imali hrabrosti da preispitaju tada uvrežena shvatanja o vaspitanju i razvoju dece. Drugi su ih oštro kritikovali, smatrajući da njihova deca odrastaju pod prevelikim pritiskom, da su primorana da prerano sazrevaju i da njihovo detinjstvo postaje svojevrsni pedagoški eksperiment.
Decenije su prošle, deca su odrasla, osnovala svoje porodice i krenula sopstvenim putevima. Upravo zato je danas zanimljivo pogledati ovu priču iz drugačije perspektive. Umesto beskrajne rasprave o tome da li su metode Borisa i Jelene Nikitin bile ispravne, mnogo govori ono što se dogodilo sa njihovom decom kada su odrasla.
Jer jedno je osmisliti teoriju o vaspitanju, a sasvim drugo videti kakav trag takvo odrastanje ostavi na ljudima decenijama kasnije.
Kuća u kojoj ništa nije bilo sasvim uobičajeno
Boris i Jelena Nikitin podigli su sedmoro dece, nastojeći da svoj dom pretvore u okruženje u kojem dete neće samo primati gotove odgovore, već će od najranijeg uzrasta imati priliku da istražuje, pokušava, greši, razmišlja i donosi odluke.
Čitanje, računanje i logički zadaci pojavljivali su se veoma rano. U kući su se nalazile sprave za vežbanje koje su roditelji sami pravili, horizontalne šipke, prstenovi i merdevine. Kretanje je bilo sastavni deo svakodnevice, baš kao i knjige, razgovori i različite igre koje su podsticale razmišljanje.
Nikitinovi nisu želeli samo da deci prenesu znanje. Mnogo više su insistirali na tome da ih nauče kako da do znanja dođu samostalno.
Njihova deca su u školu polazila veoma rano, neka već sa oko pet godina, dok su pojedina preskakala razrede i završavala školovanje znatno pre svojih vršnjaka.
Danas se ideja da dete treba da odrasta u podsticajnom i razvojno bogatom okruženju možda ne čini naročito neobičnom. Međutim, u vremenu u kojem su postojala mnogo stroža očekivanja o tome kako dete treba da izgleda, ponaša se i napreduje, pristup porodice Nikitin delovao je gotovo revolucionarno.
Sve je počelo susretom na konferenciji
Priča o porodici Nikitin počela je mnogo pre nego što su njihova deca postala predmet javnog interesovanja.
Boris i Jelena upoznali su se 1957. godine na konferenciji namenjenoj nastavnicima. Zanimljivo je da nijedno od njih naročito nije želelo da prisustvuje tom događaju, ali je upravo ta odluka, koja je u početku delovala potpuno nevažna, promenila njihove živote.
Upoznali su se u redu kod švedskog stola. Boris je kupio jabuku, dok je Jelena uzela pecivo. On je isekao jabuku i ponudio joj polovinu, a ona je sa njim podelila svoj desert.
Naizgled običan susret dvoje ljudi tako je postao početak ljubavne priče, ali i porodice koja će nekoliko godina kasnije privući pažnju čitave zemlje.
Oboje su imali veoma izražene stavove o obrazovanju. Boris, koji je bio inženjer i učitelj, interesovao se za načine na koje bi deca mogla da razvijaju svoje sposobnosti. Jelena, nastavnica ruskog jezika i književnosti, takođe nije smatrala da postojeći obrazovni sistem treba prihvatiti kao nešto što se nikada ne sme preispitivati.
Zajednički ih je povezivala ideja koja je za ono vreme bila prilično smela: detetu treba omogućiti da razvije sopstvene potencijale, umesto da se od njega zahteva da se po svaku cenu uklopi u unapred određeni obrazac.
Od prvog deteta počeo je neobičan eksperiment
Aleksej je bio njihovo prvo dete. Još dok je bio beba, imao je probleme sa kožom, a njegovi roditelji su primetili da niže temperature povoljno utiču na njegovo stanje. Tako su počeli njihovi eksperimenti sa očvršćavanjem organizma.
Vremenom su se i ostala deca navikavala na hladniji vazduh, lakšu odeću i mnogo fizičke aktivnosti. Kasnije su upravo fotografije i priče o Nikitinovoj deci koja hodaju bosa po snegu postale jedan od najprepoznatljivijih simbola njihove metode.
Za roditelje je to predstavljalo način da decu učine otpornijom i fizički snažnijom. Međutim, mnogima sa strane takve metode izgledale su previše radikalno.
Tu se otvorilo i jedno od ključnih pitanja koje je pratilo porodicu Nikitin: gde se završava podsticanje deteta da razvija svoje sposobnosti, a gde počinje nametanje roditeljske predstave o tome kakvo bi dete trebalo da bude?
Porodica kao svojevrsna laboratorija
Život u domu Nikitinovih bio je pažljivo organizovan oko razvoja dece. Roditelji su beležili njihova dostignuća, pratili fizički razvoj, osmišljavali igre i zadatke i posmatrali kako reaguju na različite izazove.
Podsticali su kretanje, samostalnost, čitanje i radoznalost. Trudili su se da decu ne pretrpavaju hranom i odećom, već da im ostave dovoljno prostora za aktivnost i istraživanje.
Rezultati su bili upečatljivi.
Deca su rano počinjala da čitaju, dobro su se snalazila u školskim zadacima, bila fizički aktivna i naviknuta na relativno visok stepen samostalnosti.
Ali nijedan sistem vaspitanja nije bez svojih slabih strana.
Kada dete od pet ili šest godina sedne u školsku klupu sa decom koja su nekoliko godina starija, ono se ne suočava samo sa zahtevnijim gradivom. Mora da pronađe svoje mesto među vršnjacima, da se izbori sa razlikom u godinama i da se prilagodi grupi u kojoj se fizički i socijalno može osećati drugačije.
A detinjstvo nije sastavljeno samo od znanja i rezultata.
Ono su i beskrajni razgovori, igre bez posebnog cilja, druženje, prve svađe, smeh, greške i dosada. To su trenuci koji na prvi pogled ne donose nikakav "rezultat", ali su važni za emocionalno i socijalno sazrevanje.
Zato se razvoj deteta ne može procenjivati samo brojem pročitanih knjiga, školskim uspehom ili sposobnošću da reši zadatak nekoliko godina pre svojih vršnjaka.
Zašto je njihova metoda izazvala toliko polemika?
Kada su novine počele da objavljuju priče o deci koja hodaju bosa po snegu, o njihovom ranom školovanju i neobičnom načinu života, porodica Nikitin postala je javni fenomen.
O njihovom pristupu razgovarali su roditelji i nastavnici, dok su stručnjaci pokušavali da procene šta se iz takvog iskustva može zaključiti, a šta predstavlja samo specifičnost jedne porodice.
Za jedne su Nikitinovi bili primer hrabrog i modernog roditeljstva. Za druge su otišli predaleko, jer su decu uključili u sistem koji je od njih zahtevao da se vrlo rano izdvoje od većine svojih vršnjaka.
Kasnija sećanja njihove dece pokazuju da je njihovo detinjstvo imalo i jednu i drugu stranu.
Pamtili su dobro zdravlje, ljubav prema knjigama, fizičku aktivnost i slobodu da razmišljaju svojom glavom. Istovremeno, govorili su i o teškoćama koje su donosile razlike u godinama, prelazak u nove razrede i činjenica da su zbog svoje porodice često privlačili pažnju.
To je stvaralo dodatni teret.
Jer kada ste dete porodice o kojoj svi pričaju, vaše ponašanje lako prestaje da bude samo vaše. Svaki uspeh može se posmatrati kao dokaz da je roditeljska metoda ispravna, a svaki problem kao dokaz suprotnog.
Za dete je to mnogo veća odgovornost nego što se na prvi pogled čini.
Više od pola veka kasnije: šta je bilo sa decom?
Možda je najzanimljiviji deo ove priče upravo ono što se dogodilo nakon što su deca odrasla.
Nisu postali neka vrsta "superljudi2, niti je svih sedmoro krenulo istim putem. Izgradili su različite karijere i živote, a među njima su bili nastavnici, lekari, novinari i stručnjaci iz tehničkih i industrijskih oblasti.
Petoro od sedmoro dece steklo je visoko obrazovanje, a nekoliko njih kasnije je imalo velike porodice.
Njihove životne priče pokazuju nešto što je možda važnije od svih ranih rekorda: odrasli život retko izgleda onako kako su roditelji zamišljali dok su deca bila mala.
Možete detetu omogućiti najbolje uslove, podsticati ga da čita od najranijeg uzrasta, razvijati njegovu radoznalost i dati mu mnogo prilika da uči, ali ne možete unapred napisati njegovu biografiju.
Na kraju, dete postaje odrasla osoba sa sopstvenim izborima, karakterom, željama i iskustvima.
Kako su Nikitinova deca gledala na svoje detinjstvo?
Kada su kao odrasli ljudi govorili o svom odrastanju, njihova sećanja nisu bila jednostrana.
U njima je bilo zahvalnosti za ono što su dobili od roditelja – ljubav prema učenju, naviku da razmišljaju samostalno, fizičku izdržljivost i slobodu da istražuju svet.
Ali postojala je i svest o tome da njihovo detinjstvo nije bilo potpuno uobičajeno.
Morali su da nauče kako da komuniciraju sa vršnjacima koji su bili stariji od njih, kako da se prilagode novim grupama i kako da žive sa činjenicom da je njihova porodica postala predmet javne rasprave.
Posebno je zanimljivo što, kao odrasli ljudi, nisu jednostavno preslikali sistem svojih roditelja.
Preuzeli su neke njegove elemente koje su smatrali vrednim, ali su istovremeno nastojali da izbegnu preterano ubrzavanje razvoja sopstvene dece.
To možda i jeste jedan od najprirodnijih ishoda odrastanja.
Tek kada čovek postane odrastao, može u potpunosti da sagleda šta mu je iz roditeljskog vaspitanja prijalo, šta mu je pomoglo, a šta ne želi da ponovi.
Sedmoro dece, ali nijedan "projekat"
Nikitinovi nisu odgajili sedam malih genijalaca, niti je to, prema njihovim idejama, bio jedini cilj.
Oni su želeli da deci omoguće okruženje u kojem će njihova radoznalost imati prostora da se razvija, u kojem će moći da se kreću, istražuju, postavljaju pitanja i pokušavaju da pronađu sopstvena rešenja.
U tome se možda krije i najveći paradoks njihove priče.
Što više pokušavamo da detinjstvo učinimo "korisnim", produktivnim i usmerenim ka rezultatima, to lakše možemo zaboraviti da dete nije projekat koji treba završiti.
Detetu nisu potrebni samo znanje, disciplina i izazovi. Potrebni su mu i sigurnost, igra, bliskost, greške, dosada i vreme u kojem ne mora ništa da postiže.
Boris Nikitin je više puta isticao da mu cilj nije bio da od dece napravi nove Betovene ili Njutne. Želeo je da stvori uslove u kojima bi njihove sposobnosti mogle slobodno da se razvijaju.
A upravo vreme je pokazalo da je najvažniji deo tog eksperimenta bio mnogo jednostavniji od svih metoda, sprava i ranog školovanja.
Njegova deca su odrasla i počela da žive svoje živote.
Nisu ostala "čuda od dece". Postali su ljudi.
A možda je upravo to i najvažnija lekcija cele priče: roditelji mogu da otvore vrata, ponude znanje, podršku i prilike, ali dete na kraju mora samo da izabere kojim će putem krenuti.
Detinjstvo ne mora uvek da bude takmičenje u tome ko će ranije pročitati knjigu, rešiti matematički zadatak ili postići neki rekord.
Ponekad je dovoljno da dete ima prostor da istražuje svet, oseća se voljeno i sigurno i da, bez stalnog pritiska da bude bolje od drugih, polako postane ono što će jednog dana samo izabrati da bude.