- Olga posle 30 godina prima bivšu prijateljicu Žanu, koja je nekada odvela njenog verenika Vladimira i sada moli za pomoć.
- Žana otkriva da je Vladimir kockar i alkoholičar, zadužen kod opasnih ljudi, pa traži pet miliona za dug i lečenje.
„Olga, jedna žena je došla da vas vidi bez zakazanog termina. Tvrdi da ste bliske prijateljice iz detinjstva i kaže da neće otići dok lično ne razgovara sa vama“, rekla je mlada sekretarica Maša, zbunjeno i pomalo neprijatno.
„Kako se zove?“ Olga nije ni podigla pogled sa ugovora o isporuci italijanskog mermera.
„Predstavila se kao Žana. Rekla je da ćete se odmah setiti. Zamolila me je da vam prenesem: "Jalta, 1996'.“
Slika joj se odmah stovrila pred očima
Olgina ruka, u kojoj je držala skupoceno nalivpero, zastala je iznad papira. Kap plavog mastila polako se nakupila na čeličnom vrhu i pala na snežnobeli list, pretvarajući se u tamni krug. Sećanje joj je istog trenutka prostrujalo kroz glavu: kamenčići na plaži koji su se pomerali pod nogama, oštar miris slanog vetra, jeftino porto vino i Vladimirov prigušeni smeh iza tanke pregrade od šperploče u zgradi sanatorijuma.
„Pusti je unutra“, tiho je rekla Olga, sklanjajući prst sa dugmeta interfona.
Vrata od skupocenog orahovog drveta nečujno su se otvorila, a na pragu luksuzne kancelarije vlasnice velike arhitektonske firme pojavila se žena. Olga je nehotice stegla pesnice ispod stola.
Susret posle 30 godina
Prošlo je trideset godina. Trideset dugih, napornih godina ispunjenih neprestanim radom. Pred Olgom više nije stajala dugonoga, nasmejana i koketna Žana sa korica njenih studentskih svezaka, već pogrbljena, smrtno umorna žena u iznošenom ogrtaču. Njeno lice, prekriveno mrežom dubokih bora, otkrivalo je tešku oskudicu, dok je u mutnim očima bio zaleđen grozničav strah.
„Zdravo, Olja“, prošaputala je gošća, čvrsto stežući svoju izlizanu kožnu torbicu. „Izvini što sam došla bez najave. Ja... tražim te skoro mesec dana.“
„Zdravo, Žana“, Olga je ustala sa stolice, zadržavajući savršeno držanje i potpunu spoljašnju smirenost. „Sedi. Čaj, kafa?“
„Ne, ne, ništa mi ne treba... Mislim, ako može, samo malo vode“, Žana je nervozno pogledala oko sebe, kao da se plašila da svojim prisustvom ne uprlja svetli tepih. „Ovde je veoma... lepo. Veoma luksuzno. Gledala sam tvoje intervjue na televiziji. Postala si velika žena, Olja.“
Olga je sipala hladnu vodu iz staklenog bokala u kristalnu čašu i stavila je ispred bivše prijateljice.
„Hajde da preskočimo uvodne razgovore, Žana. Nismo se videle tri decenije. Očigledno nisi došla ovde da pohvališ enterijer moje kancelarije. Slušam te.“
Žana je ispila vodu u nekoliko grčevitih gutljaja, prosuvši nekoliko kapi po kragni ogrtača. Ruke su joj se vidljivo tresle.
„U pravu si. Došla sam da te zamolim. Ne, Olja... Došla sam da te molim na kolenima! Zajecala je gošća i nagnula se napred, prstima stežući ivicu uglačanog stola. „Nemam nikoga drugog kome mogu da se obratim. Baš nikoga! Ako ne pomogneš, umreće. Ili će ga jednostavno ubiti.“
„Ko?“ suvo je upitala Olga, iako joj je srce na trenutak preskočilo.
„Vladimir.. Moj Vladimir...Tvoj... mislim, naš“, oklevala je Žana, skrivajući upaljene, crvene oči.
„On odavno nije moj, Žana. Odvela si ga tačno dve nedelje pre našeg venčanja, ako si slučajno zaboravila“, oštro ju je podsetila Olga,oslanjajući ruke na sto.
„Došla si kod mene da moliš za čoveka zbog kojeg si me izdala kada smo imale dvadeset godina? Sve si organizovala da ga odvedeš, lagala si da si trudna i učinila sve da mi uništiš venčanje. A sada se usuđuješ da mi dođeš i izgovoriš njegovo ime?“
"Znam kakvo sam đubre"
„Znam! Znam kakvo sam đubre“, vrisnula je Žana dok su joj suze tekle niz lice. „Proklela sam sebe hiljadu puta! Svakog dana mislim na tu izdaju! Ali, Olja, ti si pobedila! Pogledaj sebe: bogata si, uspešna, imaš status, poštovanje, novac, dobar brak i decu! A ja... ja sam kažnjena! Čuješ li?! Bog me surovo kažnjava za sve što sam ti učinila!“
„Koja je tvoja kazna?“ Olga je prekrstila ruke na grudima, ne skidajući pogled sa žene koja je jecala.
„On je potpuni kockar i alkoholičar, Olja!“ izletelo je iz Žane dok se gušila u suzama.
„Već petnaest godina! Sve je propio i prokockao! Moj dvosoban stan koji mi je majka ostavila, vikendicu, svu našu ušteđevinu! Užasno se zadužio, pozajmljujući novac od kriminalaca uz nenormalne kamate! Radim tri posla – kao čistačica, medicinska sestra i radnica na pakovanju – samo da nas ne bi izbacili na ulicu!“
„Zašto si ostala sa njim sve ove godine?“ upitala je Olga, iskreno iznenađena. „Zašto ga jednostavno nisi napustila?“
„Zato što sam ga volela! I još ga volim!“ vrisnula je Žana, brišući lice rukavom. „Ali on propada, Olja! Pre mesec dana imao je težak napad delirijum tremensa. Zamalo je zapalio sobu koju iznajmljujemo. A juče su nam došli neki ljudi... neki veoma opasni ljudi. Vladimir je izgubio četiri miliona u nekakvom ilegalnom klubu. Četiri miliona! On nema taj novac, a ja nemam ni četiri hiljade! Dali su nam tri dana. Rekli su da će ga, ako ne vratimo dug ili ga ne smestimo u zatvorenu kliniku uz garancije, jednostavno ubiti ili zakopati u šumi!“
Bio je najbolji student u generaciji
Olga je ćutke gledala svoju bivšu prijateljicu. Sećanje joj je vratilo sliku iz prošlosti: zgodnog, dostojanstvenog Vladimira sa kovrdžavom plavom kosom, najboljeg studenta u svojoj generaciji, momka za kojim su uzdisale sve devojke. Tada je delovao tako perspektivno, tako neodoljivo...
„Koliko ti tačno treba?“ tiho je upitala Olga.
„Pet miliona...“ prošaputala je Žana, zadržavajući dah. „Četiri da otplatimo dug tim ljudima, a milion za kompletan tretman u zatvorenom centru za lečenje zavisnosti van grada. Tamo vlada strog režim, izlečiće ga, vratiće ga u život! Molim te, Olja! To je za tebe samo honorar od jednog velikog projekta! Napisaću ti priznanicu, pristajem na bilo koju kamatu! Radiću za tebe do kraja života! Besplatno ću čistiti podove u tvojim kancelarijama! Samo ga spasi!“
Olga je polako prišla panoramskom prozoru iza kojeg je pulsirao užurbani velegrad. U odrazu stakla videla je sebe – negovanu, snažnu, nezavisnu ženu u elegantnom odelu. A iza sebe je videla Žanu, sklupčanu na kožnoj sofi.
I odjednom je Olgu pogodilo prodorno, gotovo šokantno saznanje.
Pre trideset godina mislila je da joj je Žana ukrala sreću. Noćima je plakala u jastuk, napustila redovne studije i počela da radi noću kao konobarica samo da bi nekako ublažila pakleni bol u grudima. Ali upravo su taj bol i ta izdaja spalili naivnu, slabovoljnu devojku koja je nekada bila i naterali je da od sebe stvori „gvozdenu damu“.
Žana joj nije ukrala sreću. Žana joj je zapravo uzela toksični teret: slabovoljnog, narcisoidnog i zavisnog muškarca koji bi pre ili kasnije povukao na dno svaku ženu koja bi se našla pored njega. Žana je sama primila taj udarac i svoj ružni postupak platila sa trideset godina teškog života.
„Žana“, Olga se okrenula prema gošći. „Ustani sa sofe.“
Žana je skočila, nadajući se da će u Olginim očima videti uobičajeno žensko sažaljenje.
„Daćeš mi novac? Hoćeš?!“
„Neću ti dati ni dinara u gotovini“, odlučno je rekla Olga.
Žanino lice istog trenutka se promenilo, izobličeno besom i očajem.
„Ti... Ti okrutno stvorenje! Zar si me pustila unutra samo da bi se pohvalila?! Da gledaš kako umiremo?! Zašto si me onda uopšte saslušala?!“
„Ćuti!“ odbrusila je Olga toliko oštro da je Žana zastala. „Ponavljam: nećeš dobiti gotovinu. Ni ti ni Vladimir. Jer ako ti dam novac, uzeće ga njegovi poverioci, a on će, čim izađe iz bolnice, ponovo prokockati svaki dinar.“
„Ali šta da radimo?!“ zajecala je Žana.
„Moj advokat će sada sastaviti ugovor. Danas ću kontaktirati upravu najbolje privatne klinike za rehabilitaciju u regionu. Platiću mu lečenje i kompletan boravak za osamnaest meseci unapred. Direktno, bankovnim transferom. Večeras će ga tamo odvesti specijalnim vozilom. Prvih šest meseci neće imati pravo da izlazi niti da prima posete.“
„A dug?! A ljudi koji prete da će ga ubiti?!“ Žanine oči su se raširile.
„Sutra ujutru će na vašu adresu doći tim obezbeđenja moje kompanije, predvođen bivšim pukovnikom kriminalističke policije. Obaviće ozbiljan razgovor sa vašim 'poveriocima'. Kockarski dugovi nastali u ilegalnim klubovima nemaju pravnu težinu, ali toj gospodi preti ozbiljna zatvorska kazna zbog iznude. Veruj mi, posle jednog razgovora sa bivšim operativcima brzo će zaboraviti vašu adresu.“
"Vraćam svoj dug sudbini"
Žana je stajala potpuno zapanjena, nesposobna da shvati ono što je upravo čula.
„Ti... ti ćeš zaista to uraditi? Za njega? Za nas?“
„Ne za njega. I ne za tebe“, hladno je odgovorila Olga, vraćajući se u stolicu. „Radim to zbog one dvadesetogodišnje devojke Olje, koja je pre trideset godina mislila da joj se život završio. Vraćam svoj dug sudbini. Uzela si mi čoveka koji bi me uništio. Sada mu dajem priliku da ne uništi potpuno samog sebe. Ali imam jedan uslov.“
„Koji?! Bilo šta!“ uzbuđeno je izgovorila Žana.
„Čim Vladimir bude smešten u kliniku, podnećeš zahtev za razvod. Odselićeš se, pronaći normalan posao i počećeš da živiš svoj život. Ako saznam da ga i dalje vučeš na svojim leđima i omogućavaš mu da živi kao parazit, istog trenutka prestaću da plaćam njegovo lečenje i završiće na ulici.“
Žana se ukočila. U njenim očima smenjivala se čitava bura emocija: divlji strah od nepoznatog, poznata i bolna vezanost i... iznenadni, jedva primetni tračak nade da bi konačno mogla da se oslobodi tridesetogodišnjeg pakla.
„Ja... pristajem“, prošaputala je spuštajući glavu. „Uradiću kako kažeš.“
„Odlično“, Olga je pritisnula dugme interfona. „Mašo, pozovi šefa pravnog odeljenja kod mene i naruči automobil.“
Kada je Žana napustila kancelariju u pratnji advokata, Olga je prišla prozoru i sipala sebi šolju vrele kafe. Prvi put posle trideset godina, tupi, jedva primetni bol koji je nosila u jednom kutku srca potpuno je nestao, ustupivši mesto potpunom, gotovo zvonkom miru.
Pogledala je svoj odraz u staklu, osmehnula mu se i vratila poslu.