- Roditeljima se savetuje da ne odgovaraju umesto deteta, da ne ispravljaju svaku sitnicu i da mu ostave prostor za sopstveno mišljenje.
- Važno je i da dete ne bude stalno zaštićeno od manjih izazova, niti etiketirano zbog grešaka ili primoravano da uvek bude hrabro.
Možete svakodnevno govoriti svom detetu koliko je pametno i divno a ipak odgajiti osobu koja se plaši da napravi korak bez odobrenja.
Samopouzdanje se ne gradi stalnim hvaljenjem. Ono se razvija kada dete stiče iskustvo: „Mogu to sam. Mogu da pogrešim. Mogu da promenim mišljenje. I biću dobro.”
Evo sedam stvari koje roditelji često potcenjuju.
1. Ne žurite da odgovarate umesto svog deteta
Odraslima je prirodno da pomognu.
„Kako se zoveš?” „Zove se Mila.”
„U koji razred ideš?” „U treći.”
Dete čak i nema priliku da otvori usta.
Pokušajte da napravite kratku pauzu. Pustite ih da sami odgovore, čak i ako to ne urade savršeno ili govore previše tiho.
Svaki od tih trenutaka pruža im malo, ali važno iskustvo samostalnosti.
2. Dozvolite detetu da ima sopstveno mišljenje
Odraslima je ponekad lakše da kažu:
„Zato što sam ja tako rekao.”
Ali ako se na svako pitanje koje dete postavi odgovori gotovim rešenjem, ono ima malo prilika da nauči kako da samostalno razmišlja.
Ne morate se slagati s njim. Možete reći:
„Ja to vidim drugačije. Šta te navodi na takvo razmišljanje?”
Dete uči da shvati: moje mišljenje se može razlikovati od mišljenja odrasle osobe, a to me ne čini lošom osobom.
3. Ne ispravljajte svaku sitnicu
Dete priča neku priču.
Odrasla osoba odmah ispravlja svaku reč.
Dete crta.
„Sunce je obično žuto.”
Dete se igra kockama.
„Ne, taj deo ide ovde.”
Kao rezultat toga, dete može početi da stalno traži potvrdu od odrasle osobe, proveravajući da li govori, crta, gradi ili radi stvari na ispravan način.
Ponekad je korisnije jednostavno pitati:
„Možeš li mi reći šta si smislio?”
4. Dozvolite im da se suoče sa manjim izazovima
Ako odrasla osoba stalno uklanja svaku prepreku sa detetovog puta, dete stiče gotovo nikakvo iskustvo u savladavanju teškoća.
Ne može da otvori pakovanje? Odrasli ga otvara.
Ne može da reši problem sa drugom? Odrasli se umeša.
Nešto je zaboravilo? Odrasli to donosi.
Naravno, postoje situacije u kojima je pomoć neophodna. Ali kada je dete sposobno da se samo snađe, ponekad vredi pružiti mu priliku da to i učini.
Teško je izgraditi samopouzdanje bez iskustva koje prati misao: „Nisam odmah uspeo, ali sam na kraju ipak uspeo.”
5. Ne zahtevajte od njih da uvek budu „hrabri”
Dete ne želi da nastupa pred razredom.
„Čega se plašiš? Samo izađi tamo!”
Dete je previše stidljivo da se nekome predstavi.
„Zašto se ponašaš kao beba?”
Paradoks je u tome što pritisak ne čini čoveka uvek hrabrijim.
Umesto toga, možete uvažiti ta osećanja:
„Čini se da se trenutno plašiš. Hajde da razmislimo kako da to učinimo malo lakšim.”
Na taj način dete shvata: strah ne znači da s njim nešto nije u redu.
6. Ne pretvarajte neuspeh u osobinu ličnosti
„Opet si sve upropastio.”
„Nepažljiv si.”
„Zašto nikad ne možeš da uradiš stvari kako treba?”
Jedna greška postaje etiketa.
Mnogo je korisnije razgovarati o konkretnoj situaciji:
„Ovde si žurio. Hajde da vidimo tačno gde.”
Razlika deluje mala, ali je za dete ogromna.
„Napravio sam grešku” — to je situacija.
„Ja sam neuspešan” — to je slika o sebi.
7. Ponekad dozvolite detetu da bude „nezgodno”
Ovo je možda i najteža stavka od svih. Dete možda ne želi da zagrli rođaka ili odbija da se uključi u igru. Možda kaže da mu se ne sviđa poklon ili se ne slaže sa odraslom osobom.
Naravno, to ne znači da dete sme da bude nepristojno ili da krši tuđe granice.
Ali postoji velika razlika između lepog ponašanja i stalne želje da se bude „pogodan” za druge.
Važno je da dete postepeno nauči da kaže:
„Ne.”
„Ovo mi se ne sviđa.”
„Ne želim.” „Ja to vidim drugačije.“
I da znaju da neće prestati da budu voljeni zbog toga što to kažu. A evo najvažnije stvari:
Detetinje samopouzdanje se retko razvija iz jedne „prave“ fraze. Ono se gradi kroz stotine malih trenutaka.
Kada im je dozvoljeno da završe da govore.
Kada greška nije dočekana sa ismevanjem.
Kada im je dozvoljeno da sami pokušaju.
Kada je njihovo mišljenje saslušano, čak i ako se razlikovalo od vašeg.
Kada nisu bili primorani da se ponašaju hrabro kada su se zapravo plašili.
Možda glavni zadatak roditelja nije da osigura da dete nikada ne sumnja u sebe, već da mu pruži osećaj: „Čak i kada sumnjam, i dalje mogu da pokušam.“
Koju od ovih tačaka mislite da roditelji najčešće krše?