- Lav Petrov je na sahrani primetio da Vera nema ožiljak na levom zglobu, pa je zaustavio kovčeg i posumnjao da telo nije njeno.
Na dan sahrane Lav Petrov je prvi put posle mnogo godina izašao iz kuće bez sata. Primetio je to tek ispred zgrade, kada je po navici podigao levu ruku da proveri vreme i ugledao prazan zglob. Nije se vratio. Danas sat ionako ništa nije mogao da promeni: do groblja je ostalo četrdeset minuta, do oproštaja nešto više od sat vremena, a pred njim je bio dan koji sedamdesetdvogodišnji čovek nije želeo da proživi, već nekako da ga preskoči.
Njegova unuka Vera napunila je dvadeset sedam godina pre samo tri meseca.
Četiri dana ranije vraćala se iz susednog grada međugradskim autobusom. Tokom noći, na mokrom putu, vozač je izgubio kontrolu nad vozilom, autobus je probio zaštitnu ogradu i prevrnuo se na bok. Nekoliko putnika zadobilo je teške povrede. Dvoje je poginulo.
Gubitak unuke
Prema dokumentima, jedna od poginulih bila je Vera.
Lev Petrov saznao je to od ćerke Galine. Pozvala ga je u pola šest ujutru i najpre dugo ćutala, a onda izgovorila samo nekoliko reči:
– Tata, Vere više nema.
Tri puta ju je pitao da ponovi.
Ne zato što je loše čuo. Ljudski um se na neobičan način brani od reči koje nije sposoban da prihvati. One uđu u sobu, stanu pored tebe, a ti se i dalje nadaš da su pogrešile vrata.
Vera je bila jedina njegova unuka. Nakon smrti njegove supruge upravo je ona sprečila da mu se stan pretvori u mesto u kojem čovek samo čeka veče. Dolazila je sa namirnicama, iako se on zbog toga ljutio, podešavala mu telefon, donosila knjige i umela da ga pozove bez ikakvog razloga.
– Šta si htela? – pitao bi je.
– Ništa.
– Pa zašto onda zoveš?
– Da proverim da li još gunđaš ili si prestao.
– Gunđam.
– Onda je sve u redu.
Sada je telefon nemo ležao na kuhinjskom stolu.
Telo je posle nesreće prevezeno u gradsku mrtvačnicu. Galina je otišla na identifikaciju sa suprugom Andrejem. Lav želeo je da pođe sa njima, ali mu je ćerka kategorički zabranila.
– Tata, nemoj. Lice joj je teško povređeno.
Uveče je došla kod njega bleda, upaljenih očiju.
– Je li to ona?
Galina je klimnula glavom.
– Videla sam jaknu. Torbu. Njene minđuše. Pasoš su našli među stvarima.
– Jesi li videla lice?
Ćerka je skrenula pogled.
– Videla sam dovoljno.
Više nije pitao.
Sahrana je brzo zakazana. Proleće je stiglo rano i bilo je toplo, staze na groblju već su se osušile, a između spomenika probijala se prva trava. Zbog toga je sve što se događalo delovalo još pogrešnije. Lav je oduvek smatrao da mladi u proleće treba da izlaze iz kuće, šetaju, zaljubljuju se, svađaju, menjaju poslove, kasne na vozove. Nikako da ostaju ovde.
U sali za oproštaj okupilo se četrdesetak ljudi. Verine kolege, nekoliko prijateljica i dalji rođaci. Galina je sedela kraj zida i držala maramicu u rukama. Andrej je gotovo sve vreme bio uz organizatora sahrane, javljao se na telefon, proveravao dokumentaciju i rešavao pitanja oko prevoza i sale za pomen.
Jedan pogled na ruku promenio je sve
Kada su otvorili kovčeg, Lav najpre nije prišao. Plašio se. Ne smrti kao takve. Čovek njegovih godina prema njoj počinje da se odnosi mirnije nego u mladosti. Plašio se da će Veru videti takvu i da će zatim izgubiti onu drugu sliku njenog lica – nasmejanog, živog, pomalo podrugljivog. Ali red je postajao sve kraći. Na kraju ga je Galina uhvatila pod ruku.
– Tata.
Prišao je.
Lice žene u kovčegu zaista je bilo veoma izmenjeno posle nesreće i rada stručnjaka u mrtvačnici. Kosa joj je bila nameštena onako kako je Vera inače nikada nije nosila. Na sebi je imala tamnoplavu haljinu koju je Galina donela iz ćerkinog stana.
Lev Petrovič gledao je nekoliko sekundi.
A onda je spustio pogled na ruke. Upravo tada se u njemu javio čudan osećaj. Desni dlan ležao je preko levog. Tanki prsti, svetli lak na noktima.
Sagnuo se.
– Šta radiš – šapnula je Galina.
– Namestiću joj rukav. Pažljivo je dodirnuo tkaninu kraj zgloba i podigao je jedva centimetar.
A onda se ukočio.
– Tata?
Lav nije odgovorio. Podigao je rukav još malo. Sa unutrašnje strane ručnog zgloba koža je bila glatka. Potpuno glatka.
– Ne zatvarajte kovčeg – rekao je.
Galina nije razumela.
– Šta?
Uspravio se i ponovio, sada glasnije:
– Ne zatvarajte kovčeg.
Organizator sahrane se okrenuo.
– Ceremonija se završava.
– Ovo nije Vera.
U sali je zavladala tišina. Galina je pogledala oca onako kako se gleda čovek kojem je tuga konačno pomutila razum.
– Tata, molim te.
– Vera ovde ima ožiljak.
Pokazao je na sopstveni ručni zglob.
– Kakav ožiljak?
Lav se okrenuo prema ćerki.
– Zar si zaboravila?
Galina je trepnula. Ali on je pamtio.
Dobro se seća kako je zadobila ožiljak
Vera je imala sedam godina kada su jednog leta otišli u vikendicu. Devojčica je odlučila da pomogne dedi da otvori stari staklenik, povukla zaglavljeni prozorski okvir prema sebi i staklo je puklo. Krhotina joj je duboko posekla levi ručni zglob.
Krvi je tada bilo toliko da se Lav uplašio više nego sama Vera. Umotao joj je ruku u peškir i odvezao je u lokalnu bolnicu. Dobila je šest šavova. Još nekoliko meseci ožiljak je bio crven, a sa godinama se pretvorio u tanku belu liniju dugu gotovo četiri centimetra.
Vera se ponekad šalila da je to bila njena prva zajednička avantura sa dedom. Ožiljak nije mogao tek tako da nestane.
Ponovo se nagnuo nad kovčeg i pažljivo pogledao. Čista koža.
– Nema ožiljka.
Galina je prišla bliže. Pogledala je. Lice joj se promenilo.
– Možda je na drugoj ruci?
– Na levoj je.
– Jesi li siguran?
Gotovo se uvredio.
– Držao sam je dok joj je lekar ušivao tu ruku.
Andrej im je prišao s leđa.
– Šta se dešava?
Galina mu je pokazala zglob.
– Tata kaže da Vera mora da ima ožiljak.
– Bože, Galja, sada nije vreme.
Lav se naglo okrenuo.
– Upravo sada je vreme. Za dvadeset minuta će je sahraniti.
U sali je počelo šaputanje. Jedna od Verinih prijateljica, Oksana, prišla je kovčegu.
– Sačekajte.
Izvadila je telefon i počela da prelistava fotografije.
– Imam fotografiju od letos. Kupile smo iste narukvice.
Pronašla ju je. Na fotografiji je Vera sedela na šetalištu držeći čašu kafe. Na levom ručnom zglobu jasno se videla svetla linija.
Galina je stavila ruku preko usta. Andrej je prestao da se raspravlja. Organizator sahrane nervozno je pogledao na sat.
– U ovakvoj situaciji ne možemo da nastavimo ceremoniju.
Dolazak policije
Nekoliko minuta kasnije pozvali su policiju.
Lav je sedeo na stolici kraj prozora i prvi put posle četiri dana nije osećao samo tugu. Pojavilo se nešto drugo. Strašna, gotovo nemoguća nada. Ako ovde ne leži Vera, gde je onda ona?
Ta misao bila je toliko opasna da je sebi zabranjivao da je izgovori naglas.
Četrdeset minuta kasnije stigla su dvojica policajaca i predstavnik mrtvačnice. Počela je provera dokumentacije.
U početku je sve izgledalo kao da je greška nemoguća.
Kod poginule je pronađena Verina torba. U bočnom džepu nalazio se njen pasoš. Žena je na sebi imala svetlu jaknu koju je Galina odmah prepoznala. Srebrne minđuše takođe su pripadale Veri.
Međutim, identifikacija nakon nesreće obavljena je u teškim uslovima. Lice poginule bilo je povređeno. Galina je telo videla svega nekoliko sekundi, uplašila se i potvrdila identitet na osnovu odeće i stvari.
– Bila sam sigurna – ponavljala je. – Jakna je Verina. Torba je Verina.
Policajac je upitao:
– A visina?
Galina se zbunila.
– Otprilike ista.
– Jeste li proveravali neke druge posebne karakteristike?
Nisu.
A onda je otkriven još jedan detalj.
U autobusu je pored Vere putovala žena približno istih godina – Marija Kovaljčuk, koja je imala dvadeset devet godina.
Marina se takođe nalazila na spisku povređenih. Ali ne poginulih.
Posle nesreće prevezena je bez svesti u regionalnu bolnicu. Kod sebe nije imala dokumenta, pa je na prvobitnom spisku evidentirana kao nepoznata žena.
Policajac je odmah počeo da telefonira.
Razgovor je trajao manje od tri minuta. Zatim je pogledao Galinu i nejnog oca.
– U regionalnoj bolnici zaista se nalazi neidentifikovana pacijentkinja stara između dvadeset pet i trideset godina. Zadobila je tešku povredu glave. Trenutno je na intenzivnoj nezi. Galina se uhvatila za naslon stolice.
– Možemo li tamo?
– Najpre moramo da utvrdimo identitet obe žene.
– Je li to moja ćerka?
– To još ne znamo.
Lev Petrovič se prvi put tog jutra istinski naljutio.
– A ko zna?
Policajac je izdržao njegov pogled.
– Za nekoliko sati znaćemo sigurno.
Kasnije je rekonstruisan sled događaja
Posle nesreće unutrašnjost autobusa bila je zatrpana stvarima. Spasioci su radili noću, po kiši. Torbe, gornju odeću i lične stvari skupljali su odvojeno kako bi što brže došli do povređenih.
Vera i Marina sedele su jedna preko puta druge, razdvojene prolazom.
Nedugo pre nesreće u autobusu je postalo vruće, pa su obe skinule jakne. Kada se vozilo prevrnulo, stvari su se izmešale.
Verina torba pronađena je pored poginule žene. To je bilo dovoljno da se u prvim satima napravi pogrešan zapis.
Pasoš u torbi potvrdio je ime. Majka je prepoznala jaknu. Godine i građa približno su se poklapale. Zbog teških povreda lica Galina nije videla ništa što bi je navelo da posumnja.
Marija Kovaljčuk je, u međuvremenu, bez dokumenata prevezena u drugu bolnicu.
U tom gradu nije imala bliske rođake. Putovala je zbog privremenog posla, živela sama, a majka joj se nalazila u drugom regionu i nekoliko dana nije uspevala da stupi u kontakt sa ćerkom, pretpostavljajući da je izgubila telefon.
DNK analiza trebalo je da potraje, ali za preliminarnu identifikaciju nije bilo potrebno čekati rezultate.
Galini je dozvoljeno da ode u bolnicu. Otac je krenuo sa njom.
Andrej je ostao da rešava sve u vezi sa prekinutom sahranom. Celim putem niko nije progovorio. Do regionalne bolnice bilo je četrdeset pet kilometara. Lav gledao je putokaze i brojao ih, jer bi u suprotnom počeo da razmišlja o tome šta će se dogoditi za nekoliko minuta.
Ne nadaj se previše. Ali ljudsko srce slabo sluša razumne naredbe.
U bolničkoj sobi ugledao je isti ožiljak
Na prijemnom odeljenju dočekao ih je lekar.
– Pacijentkinja još nije došla svesti. Stanje je teško, ali stabilno. Postoji pozitivan napredak.
Galina je jedva izgovorila:
– Možemo li da je vidimo?
Dozvolili su im da uđu jedno po jedno.
Prva je otišla ona. Vratila se posle jednog minuta.
Lav nikada ranije nije video da čovek istovremeno plače i smeje se.
– Tata.
Ništa više nije uspela da kaže. On je već razumeo. U sobi je ležala Vera.
Ne ona sređena devojka koju je navikao da viđa. Lice joj je bilo otečeno, kosa delimično ošišana, a oko nje su stajali aparati. Ali deda je unuku prepoznao pre nego što je stigao do kreveta. Po liniji brade. Po malom mladežu kraj slepoočnice. I po belom ožiljku na levom ručnom zglobu.
Gledao je tu tanku liniju na koži i osećao kako mu kolena drhte.
Isti onaj ožiljak zbog kojeg je dvadeset godina krivio sebe jer nije na vreme popravio okvir staklenika. Sada mu je taj ožiljak vratio unuku.
Lekar ga je zamolio da ne dodiruje pacijentkinju bez potrebe.
Lav samo je stao kraj nje.
– Verka – tiho je rekao. – Pa baš si nam napravila haos.
Galina je zaplakala još jače.
Vera ga nije čula. Barem su tako mislili.
Naredna dva dana bila su još neobičnija od prethodna četiri. S jedne strane, porodica je saznala da je Vera živa. S druge, niko nije mogao da kaže kakva će biti kada se probudi. Povrede su bile ozbiljne. Lekari su izbegavali prognoze.
Policija je u međuvremenu zvanično utvrdila identitet poginule. Zaista je bila Marija Kovaljčuk.
Kada je Lav to čuo, radost mu se prvi put pomešala sa teškim osećanjem. Ne može se radovati tuđoj smrti. Ali je nemoguće ne radovati se kada se ispostavi da je osoba koju voliš živa.
„Dobro je što je barem vaša živa“
Tri dana kasnije Marijina majka stigla je u grad.
Zvala se Svetlana Viktorovna. Mršava žena od šezdeset godina koja je izgledala kao da je za nekoliko dana ostarila još deset. Galina je želela da se sretne sa njom, ali dugo nije imala hrabrosti.
– Šta da joj kažem? Da smo zamalo sahranili njenu ćerku umesto svoje?
Lav je odgovorio:
– Istinu.
Srele su se ispred mrtvačnice. Svetlana Viktorovna u početku je bila veoma uzdržana. Onda je ugledala Galinu i neočekivano upitala:
– Znači, vaša je živa?
Galina je spustila pogled.
– Da.
Nekoliko sekundi žene su ćutale.
– Dobro je – rekla je Svetlana Viktorovna.
Galina to nije očekivala.
– Molim?
– Dobro je što je barem vaša živa. Moja se zbog toga neće vratiti.
Tada je Galina zagrlila potpuno nepoznatu ženu.
Kasnije se saznalo da je Marija prethodne dve godine radila u različitim gradovima. Posle razvoda pokušavala je da počne život iznova, štedela novac za mali stan i upravo se vraćala sa razgovora za posao.
I ona je imala planove. Čovek retko razmišlja o tome koliko nedovršenih poslova i planova postoji iza svakog slučajnog putnika u autobusu.
Marija je sahranjena nekoliko dana kasnije, a Lav je otišao na groblje. Doživeo je kao nekog svog.
Došao je sam. Položio je belo cveće i stao po strani.
Vera je otvorila oči devet dana kasnije
Devet dana kasnije Vera je otvorila oči.
Prvo je ugledala majku. U početku nije razumela gde se nalazi, a onda je pokušala da progovori. Glas je gotovo nije slušao. Galina je pozvala oca iz bolničkog hodnika.
– Tata, probudila se.
– Je li te prepoznala?
– Jeste.
– Govori li?
– Pomalo.
Zatvorio je oči. Svih tih dana držao se odlično. Razgovarao je sa lekarima, išao u policiju, pomagao ćerki, kupovao potrebne stvari. A sada je zaplakao.
Kada mu je dozvoljeno da vidi Veru, još je izgledala slabo, ali ga je već svesno posmatrala.
Lav seo je kraj kreveta.
– Zdravo.
Vera se blago nasmešila.
– Deda...
– Tu sam.
Dugo je skupljala snagu.
– Mama kaže... sahranili su me.
– Skoro.
Osmeh joj je postao primetniji.
– Bez mene?
– Zakasnila si.
Vera je pokušala da se nasmeje i odmah se namrštila od bola.
– Nemojte da je zasmejavate – rekla je medicinska sestra.
Lav je poslušno zaćutao.
Posle nekoliko minuta Vera je pogledala svoju ruku.
– Kako ste shvatili?
Prstom je dodirnuo ožiljak. Vera je prešla prstom preko svetle linije.
Oporavak je trajao gotovo četiri meseca
Vera je gotovo četiri meseca ponovo učila da duže hoda bez vrtoglavice, pokušavala da povrati sećanje na poslednje sate pre nesreće i radila sa lekarima. Nekih događaja te noći nikada se nije setila.
Poslednje čega se sećala bilo je kako se žena preko puta nje požalila da je u autobusu zagušljivo. Bila je to Marija. Razgovarale su nekoliko minuta. Marija joj je pričala da ide kući i da silno želi da konačno prestane da živi „na koferima“.
Vera se setila čak i jednog naizgled nevažnog detalja: obe su skinule jakne i stavile ih iznad sedišta.
Posle toga – mrak. Nakon izlaska iz bolnice Vera je zatražila adresu Svetlane Viktorovne.
– Možda ne bi trebalo da otvaraš rane?
Vera je pogledala majku.
– Mama, ona četiri dana nije znala gde joj je ćerka. A vi ste četiri dana mislili da ste izgubili mene. Mi barem razumemo jedni druge.
Napisala je kratko pismo. Samo joj je ispričala čega se seća iz njihovog poslednjeg razgovora.
Napisala je da je Marija govorila o malom stanu sa velikim prozorom i da je sanjala da nabavi psa čim prestane da živi po iznajmljenim sobama.
Dve nedelje kasnije stigao je odgovor.
Svetlana Viktorovna napisala je da joj je upravo to najviše nedostajalo. Niko nije znao koje su bile poslednje reči njene ćerke. Sada joj je ostao barem njen poslednji običan razgovor.