- Milenko Pavlov je ispričao da je sinu Ivanu nekada želeo da pomogne da postane glumac, ali ga nisu primili na prijemnom i danas radi u poslu sa rashladnim sistemima.
- Glumac tvrdi da je porodicu pratilo 'prokletstvo', koje je, kako kaže, razrešeno, a pomoć je tražio i kod vidovnjaka.
- Ivan je, prema njegovim rečima, imao firmu i zarađivao 5.000 do 10.000 evra mesečno, ali je sve izgubio i krenuo ispočetka.
Glumac Milenko Pavlov, kojeg smo posebno zavoleli kroz čuvenu ulogu u "Srećnim ljudima", retko govori o privatnom životu, ali sada je u otvoreno pričao o sinu Ivanu, njegovoj mladalačkoj želji da krene očevim stopama, poslovnim usponima i padovima, ali i o prokletstvu koje je godinama pratilo njegovu porodicu.
Iako je njegov sin svojevremeno želeo da postane glumac, život ga je odveo u potpuno drugom pravcu, a Pavlov danas kaže da je srećan zbog načina na koji se sve završilo.
Sinu nije pomogao da postane glumac
Kada je Ivan poželeo da se oproba u glumi, ocu je to saopštio svega nekoliko dana pre prijemnog ispita. Milenko nije želeo da ga preko svojih poznanstava uvede u profesiju, niti je verovao da se za tako važan ispit može pripremiti za nekoliko dana.
– Pa došao ovde i kaže: „E, ja bih da budem glumac.“ Rekoh: „Kad polažeš?“ On kaže: „Za sedam dana.“ Ja kažem: „Idi kući.“ Nema šta da se spremi za sedam dana. I nisu ga primili. On je sad srećan čovek – ispričao je Pavlov u podkastu "Životna priča".
Ivan je potom izabrao sasvim drugačiji životni put i danas se bavi rashladnim sistemima.
– On je majstor, radi klime i velike rashladne sisteme. Ima kombi, alat, firmu, pomoćnika, naravno, i on to radi. I izdržava njih petoro – dodao je glumac.
Pavlov je potom objasnio da Ivan ima sina Vasilija iz prethodnog braka, suprugu, njihovu zajedničku ćerku Katju, kao i njenog sina iz prethodne zajednice.
„Imali smo porodično prokletstvo, to smo razrešili“
Govoreći o Ivanovom odrastanju na Karaburmi, Pavlov je priznao da njegov sin nije uvek imao lak život.
– To je bila Karaburma, pa ko je sve u to vreme odrastao na Karaburmi... Imao je velikih problema. Imali smo i to porodično prokletstvo, to smo razrešili. To je negde u istoriji – rekao je.
O detaljima nije želeo mnogo da govori.
– Ne bih o tome. Udarilo je na njega. Pa znate šta, Srbi su stalno ratovali u istoriji. Međutim, kad je dobio sina, potpuno je drugi čovek. Potpuno drugi. Divan, sjajan, emotivan. Drugi čovek.- govorio je Pavlov.
Zarađivao hiljade evra mesečno, a onda ostao bez svega
Pre nego što je pronašao stabilnost kojom je danas zadovoljan, Ivan je prošao kroz ozbiljan poslovni pad. Prema očevim rečima, svojevremeno je imao firmu i zarađivao između 5.000 i 10.000 evra mesečno.
– Ništa mu nije išlo. Pre desetak godina i više, on je imao firmu. On je zarađivao... Kaže: „Ćale, ja sam zarađivao između pet i deset hiljada evra mesečno. Radio za hotele, snabdevao.“ Ja kažem: „I?“ „Nemam ništa.“ „Kako nemaš?“ „Pa nemam. Ni automobile, i radnici me krali, i ovi, i oni, i propao.“ I ja kažem: „Odlično. Odlično. Sad idemo ispočetka.“ I evo ga, krenuo je. Super. Deca, ovo, ono – ispričao je Pavlov.
Zbog sina i prokletstva je potražio pomoć vidovnjaka
Glumac je potom ispričao i neobičnu epizodu iz svog života. Uveren da iza problema njegovog sina postoji nešto što seže duboko u porodičnu prošlost, pomoć je, kako kaže, svojevremeno potražio kod čoveka za kojeg je verovao da poseduje vidovnjačke sposobnosti.
– A to prokletstvo je provereno. Ja sam išao kod jednog vidovnjaka koji je bio genije, koji je stvarno bio vidovit na moje oči. Nema ga više. Odem ja kod njega. Tražili smo spas, kao i mnogi – ispričao je.
Posebno mu je ostao u sećanju trenutak kada je, tvrdi, tom čoveku zazvonio telefon.
– I zazvoni telefon, običan. Nije nikom davao. Ja sam imao, samo sam ga jednom pozvao. Mobilni. E ovako, ja mu kažem... – započeo je Pavlov, a potom prepričao razgovor kojem je, kako tvrdi, lično prisustvovao:
– „Pa gde je to, neki grad, šta je? Požarevac. Dobro... Je l' bre, ko vam zidao kuću tamo na kraju grada? Pa baš me briga što ne govorite. Vidi, nek ti ide ćerka kod... Pa mora... Pa slušaj me, ženo, šta ti kažem. Nek ide ćerka i tu kuću, nek nešto odnese. Pa ne znam, 100 grama kafe, jabuke, i biće u redu. Aj zdravo.“
Pavlov kaže da ga je scena zapanjila.
– Čovek se prvi put javio na telefon. Da, da, na moje oči. Da, da, ja stojim i pričam. On kaže: „Jao, Milenko, došao mi glumac.“ Običan čovek jedan. Onda sam gledao, sedim tamo, on piše, uzme peškir i počinje da se znoji. Mene je sve zanimalo – ispričao je.
„Jednog od braće ubili su zbog zemlje“
Prema Pavlovljevim rečima, čovek kod kojeg je otišao povezao je probleme njegovog sina sa događajem iz daleke porodične prošlosti.
– Bilo tri brata, četiri brata, jednog su ubili zbog zemlje. Ja kažem: „A što nije to na mene udarilo?“ On kaže: „Pa ne znam, ti si se nekako izmigoljio. Božiji si miljenik. I udarilo je na mog sina. Ma šta je, imao 35 godina - ispričao je glumac koji je potom podržao svog sina da krene ponovo od nule.
Danas, kada vidi sina sa porodicom, decom, poslom i životom koji je ponovo izgradio, Milenko Pavlov na nekadašnji gubitak gleda kao na trenutak posle kojeg je Ivan dobio priliku da sve postavi na nove temelje.
Stil / Podkast "Životna priča" / Žena
Glumac Milenko Pavlov o sinu i prokletstvu
Što mu niste dali da bude glumac, već prvo to da vas pitam, pa onda—
Pa došao ovde i, e, ja bih da budem glumac. Rekoh, kad polažeš? On kaže: "Za 7 dana." Ja kažem: "Idi kući."
Nema što da se spremi za 7 dana. Pa da, i nisu ga primili. On je sad srećan čovek.
On je majstor, radi klime, i velike ove rashladne, sisteme. Ovaj, ima kombi, alat, firma, ovaj, pomoćnika naravno, i on to radi. I održava, izdržava njih petoro. Ne, svoju porodicu. Uh, Ivan ima sina Vasilija. Ima suprugu, ima i zajedničku ćerku, Katija. Da. I njen sin, koji ima već 11, 12 godina, dečko. Dobar dečko.
Da, da, da. Vaske je, ovaj, a ova mala je čudo, to je temperamentna njega. To je užas jedan. To je užas. Ivan je isto bio takav kad je imao godinu i po dana, godinu dana, to nisi mogao. Ne diraj to. Ostavi to tamo. Gde ćeš sad? I tako dalje. Nisam. Ne kajem se. A poneki put se i kajem.
To je bila karaburma, pa ko je sve u to vreme odrastao na karaburmi. I imao je velikih problema. Imali smo i to porodično prokletstvo, to smo razrešili. To je negde u istoriji.
Ne bih o tome. Udarilo je na njega. Pa znate šta, Srbi se stalno ratovali. U istoriji. Međutim, kad je dobio sina potpuno je drugi čovek. Potpuno drugi. Divan, sjajan, emotivan. Drugi čovek. Ništa mu nije išlo. Pre desetak godina i više, on je imao firmu. On je zarađivao, pa kažu: "Ćale, ja nismo bili u nekim odnosima." Ja sam, kaže, zarađivao između 5 i 10 hiljada evra mesečno. Radio za hotele, snabdevao. Ja kažem: "I?" Nemam ništa. Kako ne? Pa ne. Ni automobile, i radnici me krali, i ovi, i oni, i propao. I ja kažem: "Odlično." Odlično. Sad idemo ispočetka. I evo ga, krenuo je. Super. Deca, ovo, ono. A to prokletstvo je provereno. Ja sam išao kod jednog vidovita koji je bio genije, koji je stvarno bio vidovit na moje oči. Nema ga više. Selo. Odem ja kod njega. Tražili smo spas, kao i mnogi. I zazvoni telefon, običan. Nije nikom davao. Ja sam imao, samo sam ga jednom pozvao. Mobilni. E ovako, ja mu kažem:
Pa gde je to, neki grad, šta je? Požarevac. Dobro, nije va. Je li bre, ko vam zidao kuću tamo na kraju grada? Pa baš me briga što ne govorite. Vidi, nek ti ide ćerka kod— Pa mora— Pa slušaj me, ženo, šta ti kažem. Nek ide ćerka i tu kuću, nek nešto odnese. Pa ne znam, 100 grama kafe, jabuke, i biće u redu. Aj zdravo. Čovek se prvi put javio na telefon. Da, da, na moje oči. Da, da, ja stojim i pričam. Ne, on kaže: "Jao, Milenko, došao mi glumac." Običan čovek jedan. Ali, ovaj, kad god, onda sam gledao sedim tamo, on piše, uzme peškir i počinje da se znoji. Mene je sve zanimalo.
Ja sam bio, ja ne znam s kim nisam bio. Ja, ja sam bio i sa Pik Panterima. Meni je to bilo jako zanimljivo. Ta priča, ne bih sad da pričam o svemu, šta su radili, oni su čudo.
Ispre— Ma ne znam, to on ne zna, to je unazad. Bilo da tri brata, četiri brata, jednog su ubili zbog zemlje, ja kažem: "A što nije to na mene udarilo?" On kaže: "Pa ne znam, ti si se nekako izmigoljio."
Božji miljenik, je l'?To mi je rekao. I udarilo je na mog sina. I on kaže: "Ne znam ja kad je to bilo." Da li pre 50, 100, 200 godina? 300 godina?
Da, sve je izgubio. Sve. I ja, ja ga dignem i kažem: "Odlično što sad nemaš ništa." Ma šta je, imao 35 godina. E, pa to početak života.Ja kažem: "Odlično, sad ćemo ispočetka."