- Penzionerka Raisa iz Rusije, posle moždanih udara i godina samoće, upoznala je u bolnici beskućnika Nikolaja i pozvala ga da živi kod nje.
- Nikolaj je ostao bez doma i posla posle amputacije noge, a Raisa mu je pomagala u oporavku i brinula o njemu svaki dan.
Raida Davidovna je penzionerka kojoj se život promenio 2024. godine kada je pretrpela nekoliko moždanih udara. Žena je već godinama živela sama, a onda je u bolnici upoznala beskućnika po imenu Nikolaj, kome je noga bila amputirana.
U tom momentu Raisi se život menja iz korena.
Ova penzionerka je bila udata, ima osmoro dece i dvadesetoro unučadi i praunučadi, ali je uglavnom živela sama. Kad je upoznala NIkolaja nije mogla da bude ravnodušna prema njegovoj sudbini, jer su joj pričali da će on biti poslat na ulicu. Raisa je tada odlučila da Nikolaja pozove kod sebe kući i od tada su njih dvoje kao porodica.
Hrabra žena koju život nije mazio
Raisa je celog života radila naporno: muzala je krave, čuvala svinje i radila kao kuvarica. Njen život nije bio lak.
„Morala sam mnogo da radim u životu. Moj prvi muž je otišao da zaradi novac i nestao. Moj drugi muž i ja nismo dugo trajali — ostala sam udovica sa 44 godine. Moja deca su postala smisao mog života: odgajila sam osam sinova i ćerki. Sada imam 12 unučadi i šest praunučadi.“
Nakon što joj se ćerka udala 2014. godine, Raisa je ostala sama. Posle korona virusa imala je nekoliko moždanih udara, zbog čega je često bila u bolnici. .
Upravo u bolnici, u aprilu 2024. godine, upoznala je Nikolaja. Dolazili bi sa svojih odeljenja u zajedničku sobu, gledali televiziju, razgovarali i šalili se. Tako je počelo njihovo poznanstvo.
"Sama sam već 30 godina i nije mi bilo lako da nekog pozovem u svoj život," ispričala je Raisa.
Nikolaj Nikolajevič je rođen u Kazahstanu. Kada su mu roditelji umrli, posvađao se sa braćom i otišao u Rostovsku oblast u potrazi za boljim životom. Tokom godina radio je kao utovarivač, vozač, pa čak i drvoseča. Dosta se selio po Rusiji:
„Živeo sam u selu u tajgi i dobio sam jake promrzline na stopalima“, rekao je čovek. „U početku sam mislio da nije ništa, da će proći. Ali onda sam razvio dijabetes. Pokušao sam sam da ga kontrolišem, ali moje stanje se samo pogoršalo.“
Nikolaj priznaje da nema svoj dom i da je živeo gde je stigao. Kad mu je pozlilo, prijatelj je pozvao hitnu.
"Prijatelj je pozvao hitnu pomoć. U bolnici su me lekari pregledali i izrekli presudu: protok krvi u nozi je bio prekinut, došlo je do nekroze tkiva i amputacija je bila neophodna.“
Prvo su mu lekari popravili srce, a zatim ga operisali. Nikolaju je amputirana leva noga ispod kolena, a na desnoj nozi je izgubio prste. Posle operacije više nije mogao da radi: nije imao od čega da živi — ni novca, ni doma, ni rođaka.
„Žena sa ogromnim srcem“
Kada je Raisa Davidovna otpuštena iz bolnice, Nikolaj je ostao na odeljenju — njegove postoperativne rane su sporo zarastale. Ali ona ga nije zaboravila. Posećivala ga je skoro svaki dan, donosila mu domaće obroke, delila vesti iz grada i upućivala mu lepe reči ohrabrenja.
„Raisa je osoba sa ogromnim srcem“, rekao je Nikolaj. „Brinula je ne samo o meni, već i o drugim pacijentima koji su bili prikovani za krevet.“
Na svoj rođendan, Nikolaj je naručio taksi, kupio buket cveća skoro poslednjim novcem i otišao da čestita svojoj spasiteljki. Tamo, u njenoj kući, priznao joj je ljubav.
Saznavši da Nikolaj nema gde da ode nakon otpusta, žena je donela čvrstu odluku: on će živeti sa njom:
„Nisam detaljno pitala Nikolaja šta se desilo u prošlosti“, objasnila je. „Imao je težak život. Ali glavno je da je dobar čovek. I meni je teško samoj — moje zdravlje nije kao što je nekada bilo. Zato se pomažemo, podržavamo. Više nismo tako usamljeni kad smo zajedno.“
Kada se Nikolaj uselio kod Raise Davidovne, ona je preuzela brigu o njegovom lečenju. Ispostavilo se da je muž njene unuke vojni hirurg. Savetovao ju je koju mast da kupi i kako da pravilno stavlja zavoje. Raisa je lečila Nikolajeve rane dva puta dnevno. Vremenom je sve zacelilo, ali Nikolaj je i dalje patio od mnogih tegoba, uključujući dijabetes i srčanu bolest.
„Za sada živimo od moje penzije, a deca doprinose“, rekla je Raisa. „Sada se spremamo da podnesemo zahtev za Nikolajevu invalidsku penziju."
Nikolaj je vremenom počeo da se kreće uz pomoć hodalice i invalidskih kolica. Ali to ga ne sprečava da bude koristan.
„Kad kuvam, on ljušti krompir i luk“, priča Raisa toplo. „Uveče zajedno gledamo televiziju.“
„Čak ni najveća porodica ne može zameniti životnog partnera.“
Raisa, koja je odgajila osmoro dece, priznaje da čak i u velikoj porodici ponekad nedostaje voljena osoba u blizini.
„Čak ni najveća i najčvršća porodica ne može da zameni životnog partnera“, rekla je. „Onog koga svakodnevno srećete i ispraćate.“
Ona nikada ne prestaje da se divi kako je sudbina spojila nju i Nikolaja. Oboje su doživeli gubitak, bolest i usamljenost, ali su se na kraju pronašli. I sada je svaki dan njihovih života ispunjen brigom, pažnjom i tihom radošću.
Komšije i poznanici koji su saznali ovu priču nazvali su je čudom. Za Nikolaja, Raisa nije postala samo spasiteljka, već prava supruga i prijateljica. A za nju je on bio upravo ona osoba zbog koje se vredi buditi ujutru.
Dve godine nakon što su se upoznali u bolnici, Raisa i Nikolaj žive zajedno. Dele životni prostor, brinu jedno o drugom i ne žale se na teškoće. I dalje imaju mnogo toga sa čime se moraju baviti: papirologijom, lečenjem i uobičajenim kućnim poslovima. Ali najvažnije od svega, više nisu sami.
„Ljudi poput nje su jedan u milion“, ponovio je Nikolaj više puta.