- Ana je nestala nakon što je otišla do prodavnice po hleb, a porodica je pet godina živela bez ikakvog traga o njoj.
- U napuštenoj kući pronađena je živa, za stolom postavljenim za dvoje, a DNK analiza je potvrdila njen identitet.
- Ana je odbila da kaže gde je bila, a policija je potom pronašla poruke i tragove koji su misteriju učinili još većom.
Pet godina porodica je živela sa jednim pitanjem na koje niko nije umeo da odgovori:
Gde je nestala Ana?
Imala je 38 godina, dvoje dece, muža kojeg je volela i život koji, barem spolja, nije imao nijednu veliku pukotinu.
Nestala je jednog običnog utorka.
Oko šest uveče rekla je mužu da ide do prodavnice.
„Da uzmem mleko i hleb. Vraćam se za deset minuta.“
Poljubila je sina u čelo, ćerku pomazila po kosi i izašla iz kuće.
Nije ponela torbu. Nije se presvukla. Nije uzela dokumenta.
Telefon joj je ostao na kuhinjskom stolu.
Ana se nikada nije vratila.
Policija je danima pretraživala okolinu, pregledane su kamere, razgovaralo se sa komšijama, prijateljima, kolegama. Nije pronađen nijedan trag.
Nije bilo saobraćajne nesreće.
Nije bilo podizanja novca.
Nije bilo avionske karte, hotelske sobe, drugog telefona, tajnog računa.
Kao da je žena koja je nekoliko minuta ranije stajala u svojoj kuhinji jednostavno prestala da postoji.
Njena deca su rasla sa majčinom slikom na noćnom ormariću.
Muž je svake godine na njen rođendan kupovao tortu, iako niko nije imao snage da je pojede.
A onda je, pet godina kasnije, stigao je poziv.
Pozvala je žena po imenu Jelena.
Živela je u drugom gradu i upravo je rešila da proda staru roditeljsku kuću na selu. Kuća je godinama bila zaključana. Selo je gotovo potpuno napušteno – nekoliko staraca, nekoliko kuća koje niko više nije održavao i dugačak put kojim zimi gotovo niko nije prolazio.
Jelena je tog jutra otišla tamo da pokupi stvari svojih pokojnih roditelja.
Kada je otvorila vrata, prvo je osetila miris vlage i starog drveta.
A onda je čula nešto.
Zvuk kašike koja udara o porcelan.
Zaledila se.
Ušla je u kuhinju.
Za stolom je sedela žena.
Leđima okrenuta vratima.
Ispred nje je bila šolja čaja.
Na stolu su bili tanjiri, escajg i salvete.
Sto je bio postavljen za dve osobe.
Jelena je nekoliko sekundi samo stajala.
„Izvinite...“
Žena se polako okrenula.
Bila je bleda, iscrpljena i mnogo starija nego što je Jelena očekivala.
Ali lice je bilo poznato.
Previše poznato.
Jelena je ispustila ključeve.
„Ana?“
Žena je gledala u nju bez ikakvog izraza.
A onda je tiho rekla:
„Kasniš.“
Jelena je pozvala policiju.
DNK analiza potvrdila je ono što više nije bilo nikakve sumnje.
Bila je to Ana.
Živa.
Posle pet godina.
I tada je misterija postala još veća.
Ana nije bila povređena. Nije imala dokumenta, telefon ni novac. U kući je pronađena samo odeća koju je nosila kada je nestala – oprana i uredno složena u ormaru.
Nije želela da objasni gde je bila.
Na sva pitanja odgovarala je isto:
„Nisam bila spremna da se vratim.“
Ali jedno pitanje policajce nije napuštalo.
Za koga je bilo postavljeno drugo mesto?
Jer Jelena je bila sigurna da, kada je ušla u kuću, sto nije bio postavljen samo za Anu.
Na drugom tanjiru nalazila se sveža hrana.
A na stolici preko puta Ane stajao je muški kaput.
Na unutrašnjem džepu kaputa pronađena je fotografija.
Na njoj je bila Ana sa svojom decom.
Fotografija je bila stara svega nekoliko dana.
A onda je policija pronašla još nešto.
U podrumu kuće nalazio se zid prekriven datumima.
Svaki datum bio je uredno precrtan.
Pet godina.
Dan po dan.
Ali na poslednjem datumu pisalo je samo:
„Danas dolazi.“
Ana je konačno pristala da razgovara sa inspektorom.
„Ko dolazi?“ pitao ju je.
Dugo je ćutala.
A onda je pogledala prema vratima.
„Moj muž.“
Inspektor je zanemeo.
„Ali vaš muž vas je pet godina tražio.“
Ana je spustila pogled.
„Znam.“
„Zašto ste pobegli?“
Ana je prvi put zaplakala.
„Nisam pobegla od njega.“
„Od koga onda?“
Pogledala je prema praznoj stolici.
„Od čoveka koji je trebalo da sedi za njim.“
Te noći policija je ponovo pregledala kuću.
U jednoj od spavaćih soba pronašli su staru fotografiju Aninih roditelja.
Na poleđini je pisalo:
„Ako me jednog dana pronađu, nemojte verovati čoveku koji kaže da me voli.“
A ujutru, kada su došli po Anu, ona je nestala.
Ponovo.
Vrata kuće bila su zaključana iznutra.
Prozori zatvoreni.
Na stolu su ostala dva tanjira.
Dve šolje.
I poruka napisana Aninim rukopisom:
„Ne čekajte me. Ne tražite me. Nisam otišla do prodavnice.“