- Andrea i Tatjana Buči kao deca su preživele Aušvic, gde su ih spasli slučaj i pogrešna pretpostavka čuvara da su bliznakinje.
- Njihova majka Mira ih je svake noći krišom posećivala i ponavljala im da nikada ne zaborave svoja imena.
- Posle rata porodica se ponovo okupila, a sestre su kasnije svoju priču delile sa mladima širom sveta.
Još 4. aprila 1944. godine, dve devojčice, Andrea i Tatjana Buči, zajedno sa svojom porodicom uvučene su u košmar Aušvic-Birkenaua.
Ove mlade sestre, poreklom iz Fjumea, uhapšene su u Italiji i držane u tranzitnom logoru Rizijera di San Saba pre nego što su ukrcane u vozove za deportaciju. Čim su izašle na peron u Birkenauu, nacistički čuvari su odmah počeli da vrše selekciju ljudi.
Bila je to zastrašujuća odluka doneta u deliću sekunde – izbor između života i smrti. Ovim procesom rukovodio je Jozef Mengele, ozloglašeni lekar koji je sa zatvorenicima postupao kao sa ljudskim zamorčićima.
Obično su deca uzrasta Andree i Tatjane slata direktno u gasne komore jer su bila premala za rad. Ipak, spasao ih je puki slučaj. Nosile su identične zimske kapute, što je navelo čuvare da pomisle kako su one jednojajčane bliznakinje. Iako je Tatjana bila dve godine starija od Andree, taj jednostavan nesporazum sačuvao im je živote.
Nažalost, njihova baka Roza i tetka Sonja ubijene su gotovo odmah. Devojčice su smeštene u dečji baraku, gde se svaki dan svodio na mučnu mešavinu ledene hladnoće, gladi, čistog užasa i beskrajnih prozivki. Budući da su bile tako male, nisu u potpunosti shvatale zlo koje ih je okruživalo; za njih je ta surova svakodnevica predstavljala normalan život.
Njihova majka, Mira, bila je smeštena u drugom delu logora, ali je odbijala da dozvoli nacistima da izbrišu ljudskost njenih kćeri.
Noć za noći, ona se kroz senke šunjala ka dečjem bloku, rizikujući pogubljenje ako je uhvate. Nije mogla da im donese hranu niti toplu odeću. Sve što je imala bile su njene reči.
„Nikada ne zaboravite svoja imena”, šaputala im je Mira u tami. „Izgovarajte ih svake noći. Andrea Buči. Tatjana Buči.”
Stalno je to ponavljala. Na tako užasnom mestu, osmišljenom da ljude svede na niz istetoviranih cifara, grčevito držanje za sopstvena imena bio je jedini način da se sačuva ljudskost.
Meseci u logoru su se sporo nizali. Pred kraj 1944. godine, jedna dobra žena iz barake pozvala je sestre u stranu kako bi ih upozorila i tako im možda spasila život. Objasnila im je da će stražari uskoro naići i pitati ima li dece koja žele da vide svoje majke.
„Šta god da kažu, ne pomerajte se ni za korak”, upozorila ih je.
Andrea i Tatjana su joj verovale i ostale potpuno mirne. Njihov šestogodišnji rođak Serđo takođe je stajao u blizini. Uzbuđen zbog pomisli da će pronaći majku, istupio je napred. Sestre su gledale kako odlazi. Bio je to poslednji put da su ga videle. Serđo je sa još dvadesetoro dece deportovan u Nemačku, gde je na kraju ubijen u jednom podrumu u Hamburgu.
Kada je 27. januara 1945. konačno stigao dan oslobođenja, nacistički stražari su pobegli, a sovjetski vojnici ušli u logor.
Ipak, dug put kući za devojčice je tek počinjao.
Nakon završetka rata, prebačene su u prihvatilište u Pragu, a zatim u „Lingfild haus” u Engleskoj – utočište osnovano za mlade preživele žrtve Holokausta. Prvi put posle mnogo godina, neko je brinuo o njima, davao im pravu hranu i dozvoljavao im da se ponovo igraju igračkama.
A onda se dogodilo čudo. Osobe koje su brinule o njima pokazale su devojčicama izbledelu svadbenu fotografiju. Bila je to fotografija njihovih roditelja. Uprkos svim izgledima, i Mira i njihov otac Đovani preživeli su logore. Mesecima su očajnički tragali za svojim nestalim ćerkama uz pomoć Crvenog krsta.
Do decembra 1946. godine, devojčice su se vratile u Italiju i ponovo zagrlile roditelje. Ponovno okupljanje porodice nije bilo lako. Devojčice su potpuno zaboravile italijanski jezik, govorile su mešavinu drugih jezika i jedva da su se sećale kako im majka izgleda. Bilo je potrebno mnogo godina strpljenja da zacele rane i ponovo izgrade međusobnu vezu.
Skoro pola veka Andrea i Tatjana su svoja bolne uspomene čuvale za sebe. Na kraju su odlučile da prekinu ćutanje i počele su da se vraćaju u Aušvic kako bi svoju priču ispričale hiljadama mladih učenika. Danas su one među retkim preživelima koji se logora sećaju iz dečje perspektive.
Brojevi 76483 i 76484, koje su nacisti urezali na njihove ruke, i dalje su vidljivi. Ali njihov pravi identitet krije se u imenima koja je njihova majka sačuvala tokom tih mračnih vremena. Andrea Buči, Tatjana Buči. Ta imena nose i danas.