- Majka godinama traži ćerku Điju, koja je nestala posle svađe i poslednjih reči: 'Onda idi. Da vidim dokle ćeš stići'.
- Preokret dolazi kada na šetalištu prepozna torbu koju je sama isplela, a u njoj i fotografiju Đije sa porukom 'Još uvek ovde'.
Đija je imala sedamnaest godina kada je izašla iz naše kuće. Poslednje reči koje sam joj uputila bile su: „Onda idi. Da vidim dokle ćeš stići.” Od tada mrzim tu rečenicu. Mrzela sam njenu hladnoću. Taj ponos. Uverenost da će se vratiti. Jer sam to i očekivala.
Mislila sam da će ljutito odjuriti niz ulicu, ohladiti se za dvadeset minuta, a zatim se vratiti s onim svojim tvrdoglavim izrazom lica. Umesto toga, nestala je.
Tog popodneva stajala je na našim ulaznim vratima noseći torbu za plažu koju sam joj isplela tog proleća. Od prediva boje kajmaka. Sa jednom krivom ručkom. Sa redom neujednačenih petlji pri dnu, gde sam pogrešila i bezuspešno pokušala da to popravim. Kada sam joj je dala, nasmejala se.
„Izgleda kao da je pravljeno kod kuće.”
„I jeste pravljeno kod kuće.”
„Ne, mama. Mislim, baš onako... domaća izrada.”
Nasmešila se, a sam bacila kuhinjsku krpu na nju.
Nakon toga, svuda je nosila tu torbu. Za jednu od ručki bio je zakačen mali mesingani privezak za ključeve koji je imala još od svoje šeste godine. Bio je izgreban, izbledeo i praktično bezvredan, godinama ga je Đija premeštala sa ranca na tašnu, pa na torbu za plažu.
Nikada nisam saznala zašto ga je čuvala. Možda se deca vezuju za stvari iz razloga koje ne umeju da objasne. Možda to rade i majke.
Svađa majke i ćerke koja se završila tragično
Naša poslednja svađa počela je zbog jedne zelene majice na bretele. Sada to zvuči smešno. U tom trenutku, činilo se važnim. Rekla sam Điji da joj je mala. Ona mi je odgovorila da je to njena majica. Rekla sam da to nije poenta. Zahtevala je da joj kažem šta je onda poenta. I umesto da vidim svoju ćerku kako stoji preda mnom, videla sam izazov svom autoritetu.
Svađale smo se celo leto. Zbog njene odeće. Zbog njenih prijatelja. Zbog vremena do kog je morala da se vrati kući. Zbog njenog stava. Zbog mojih pravila. Zbog mojih pridika.
Sa sedamnaest godina, Đija je mogla da pretvori gotovo svaku situaciju u sukob. Sa četrdeset jednom, mogla sam i ja.
Na kraju, zgrabila je torbu za plažu sa stolice. Mislila sam da blefira.
„Onda idi”, odbrusila sam. „Da vidim dokle ćeš stići.”
Đija je zurila u mene. Zatim je izgovorila samo jednu reč.
„Dobro.”
Nije zalupila vratima. Taj detalj me je proganjao gotovo isto koliko i moja poslednja rečenica. Da ih je zalupila, možda bih je pamtila kao besnu. Umesto toga, ona je jednostavno otišla.
Do zalaska sunca, još uvek sam bila ljuta. Do ponoći, bila sam uplašena. Do jutra, strah je postao nešto fizičko, nešto što mi se nastanilo u grudima. Pozvala sam sve prijatelje koje sam poznavala. A zatim i njihove roditelje.
Vozila sam se kroz naselja, po parkinzima, sporednim ulicama – svuda gde bi sedamnaestogodišnja devojka mogla da ode nakon svađe sa majkom.
Kada je policija stigla, iznela sam im sve detalje.
- Sedamnaest godina.
- Tamna kosa.
- Zelena majica na bretele.
- Pletena plažna torba boje kajmaka.
- Mesingani privezak za ključeve.
Ponavljala sam te detalje toliko puta da su na kraju prestali da zvuče kao opis moje ćerke, a počeli da zvuče kao opis sa plakata.
Mesecima mi je srce lupalo kad god bi zazvonio telefon. Godinama sam posmatrala devojke u supermarketima. Zbog poznatog smeha ruke su mi drhtale. Tamna kosa viđena s leđa mogla je da mi upropasti celo popodne.
Devet godina sam držala Đijinu četkicu za zube u našem kupatilu. Uklanjanje te četkice činilo se kao odustajanje. Vremenom, to što je i dalje tamo delovalo je apsurdno. Ipak sam je ostavila.
Čak sam joj dvaput produžila člansku kartu za biblioteku. Bibliotekarka je drugi put izgledala zbunjeno.
„Da li je ona još uvek koristi?”
„Možda.”
To je bilo sve što sam mogla da kažem.
Detektiv Pruit je redovno zvao sve dok nije otišao u penziju. Bilo je dojava o viđenju. Glasina. Prevara. Jednom mi je čovek iz Nevade poslao imejlom fotografiju mlade žene koja stoji pored bazena u motelu. Nije joj se videlo lice. Tvrdio je da je to Đija. Tražio je četiri stotine dolara za još fotografija i informaciju o tome gde se ona nalazi. Na trenutak – tih tridesetak užasnih sekundi – razmišljala sam da platim. A onda sam pozvala policiju. To nije nikuda vodilo.
Kao ni većina dojava. Neko se kleo da Đija radi u Tenesiju. Druga osoba je tvrdila da se pridružila nekoj verskoj grupi u Arizoni. Svaka mogućnost bi je na trenutak vratila u moje misli. Svaki ćorsokak bi je ponovo odneo daleko.
Do pete godine, ljudi su prestali da izgovaraju Đijino ime u mom prisustvu. Ja sam odbijala da to učinim. Kada bi me neko pitao da li imam decu, odgovarala bih potvrdno. Kada bih govorila o prošlosti, izgovarala bih njeno ime. Đija.
Nisam želela da dozvolim da moja ćerka postane tišina koju svi učtivo zaobilaze. Tako je prošlo šesnaest godina.
Žena sa torbom koju sam napravila svojoj nestaloj ćerki pre 16 godina
A onda, prošlog jula, šetala sam šetalištem u Oušen Sitiju. Bilo je vruće i gužva je bila velika. Deca su nosila sladoled koji se topio. Muzika je dopirala iz igraonice. Vazduh je mirisao na prženu hranu, kremu za sunčanje i so.
Kupila sam flašicu vode i šetala bez nekog određenog cilja kada sam ugledala ženu koja mi je dolazila u susret. Na ramenu je nosila pletenu torbu boje slonovače. Zaustavila sam se tako naglo da je čovek iza mene naleteo na mene.
„Izvinite”, promrmljao je.
Jedva sam ga čula.
Pogled mi je bio prikovan za dno torbe. Za jedan krivi red šavova. Prepoznala sam tu grešku.
Godinama ranije sam plakala zbog te glupe greške u svojoj kuhinji, jer je Đija tražila da torba bude gotova pre vikenda. Zatim je žena pomerila kaiš. Mesingani privezak za ključeve zanjihao se udarajući je o kuk. Svet mi se zanjihao.
Pošla sam za njom. Svaki mi je instinkt vrištao da pobegnem. Drugi deo mene strahovao je da ću je stići i otkriti da sam pogrešila.
Žena je izgledala kao da ima oko četrdeset godina. Tamna kosa, vezana pozadi. Ramena izgorela na suncu.
Nikada je ranije nisam videla. To je trebalo da me zaustavi. Nije. Prišla sam joj i uhvatila je za ruku.
„Odakle ti ta torba?”
Naglo se otrgla.
„Molim?”
„Ta torba.”
Glas mi je podrhtavao.
„Ja sam je napravila. Napravila sam tu torbu za svoju ćerku pre šesnaest godina.”
Na trenutak je samo zurila u mene. Ljudi su se kretali oko nas. Dečja kolica su prošla škripeći. Neko je dovikivao dete. Ceo svet je nastavio da funkcioniše, dok se moj sveo samo na tu torbu. Tada sam shvatila da je još uvek dodirujem. Odmah sam je pustila.
„Izvinite. Nije trebalo da vas uhvatim.”
Njena iziritiranost ustupila je mesto zabrinutosti.
„Rekli ste da ste je vi napravili?”
„Da.”
Pokazala sam na šavove.
„Postoji greška pri dnu.”
Pogledala je.
„Taj red. Pokušala sam da ga popravim i samo sam pogoršala stvar.”
Žena je okrenula torbu. Greška je i dalje bila tu.
Zatim je tiho upitala: „Kako se zvala vaša ćerka?”
Grlo mi se steglo.
„Đija.”
Nešto se promenilo na njenom licu. Jedva primetno. Ali nakon šesnaest godina posmatranja reakcija stranaca, primetila sam to.
„Znate to ime.”
Progutala je knedlu.
„Čula sam ga.”
Srce je počelo snažno da mi lupa.
„Gde?”
Bacila je pogled ka okeanu.
„Mislim da bi trebalo da sednemo.”
„Ne.”
Podigla je obrve.
„Recite mi odakle vam torba.” Konačno je klimnula glavom ka obližnjoj klupi.
„Kupila sam je.”
„Gde?”
„U prodavnici polovne robe.”
„Kada?”
Oklevala je.
„Možda pre četrnaest godina.”
Morala sam da sednem. Četrnaest godina. To je značilo da je torba promenila vlasnika otprilike dve godine nakon što je Đija nestala.
„Gde se nalazila ta prodavnica?”
„Virdžinija. Negde blizu Ričmonda, čini mi se. Moja sestra je tada živela tamo.”
„Da li je bilo nečega unutra?”
Ponovo je oklevala.
To me je uplašilo. „Šta je bilo unutra?”
„Ništa važno.”
„Molim te, nemoj ti odlučivati šta je važno.”
Žena je nakratko zatvorila oči. Sačekala sam.
„Bio je tu stari račun. Gumica za kosu. Pesak na dnu.”
„Privezak za ključeve?”
„Već je bio zakačen.”
Pružila sam ruku ka njemu, ali ga nisam dotakla. Šesnaest godina je zatamnilo mesing. Ali svaka ogrebotina mi je delovala poznato.
„To je bilo Đijino.”
Dana je klimnula glavom.
„Pretpostavila sam da pripada onome ko je donirao torbu.”
„Đija to ne bi uradila. Ne bi je donirala.”
Reči su mi izletele previše oštro.
Žena me je pogledala.
„To ne znaš.”
„Znam.”
„Ne”, rekla je blago. „Poznavala si je kad je imala sedamnaest godina.”
Ta rečenica me je zabolela. Jer je bila u pravu. Poznavala sam sedamnaestogodišnju Điju. Znala sam kako pije kafu. Koje pesme pušta preglasno. Kako prevrće očima kad je pitam kuda ide. Ali ništa nisam znala o ženi u koju je možda izrasla.
Žena je izgledala kao da joj je žao.
„Žao mi je.”
„Šta si još našla?”
Zagledala se u torbu.
„Presavijen papir.”
Prsti su mi se zaledili.
„Šta je pisalo?”
„Ne sećam se svega.”
„Sećaš se.”
Pogledala me je.
„Sećam se dela.”
Sačekala sam.
„Pisalo je nešto o tome da ne želi da ide kući.”
Steglo me je u grudima.
„Mislim da su reči bile: ’Još ne mogu da se vratim’.”
Odjednom, Đija je ponovo stajala na mojim vratima. Zelena majica na bretele. Krem torba. Onaj prkosni izraz lica.
„Da li je njeno ime bilo na njemu?”
Žena je skrenula pogled.
„Rekla si da si čula za Đijino ime.”
Nervozno je trljala kaiš torbe.
Zatim je rekla: „Bilo je još nečega.”
„Čega?”
„Postava se pocepala pre mnogo godina. Kad sam pokušala da je popravim, osetila sam nešto sakriveno unutra.”
Jedva sam disala. Žena je otvorila torbu. Sklonila je naočare za sunce. Krema za sunčanje. Novčanik. Meki povez. Zatim je posegnula u uski unutrašnji džep i izvukla providnu plastičnu foliju. Unutra je bila fotografija. Ruke su mi počele da drhte pre nego što mi ju je i dala.
Đia. Starija. Ne mnogo starija. Možda osamnaest. Možda devetnaest. Kosa joj je bila kraća. Lice joj je bilo mršavije. Sedela je na stepenicama trema sa kolenima privučenim ka grudima. I smešila se. Zaista se smešila. Pokrila sam usta.
„O, Bože.“
Šesnaest godina sam zamišljala svaki mogući užas. Bolničke sobe. Nepoznate puteve. Grobovi. Zaključane kuće. Ali tu je bila. Živa nakon što je nestala. Okrenula sam fotografiju. Plavim mastilom su bile dve reči. "Još uvek ovde."
Odmah sam prepoznala rukopis. Đijin.
Žena je šapnula: „Trebalo je da ga predam. Nisam znala.“
Nisam mogla da odgovorim. Onda sam primetila bledi rukopis ispod tih reči. Skoro izbrisano. Držala sam fotografiju prema sunčevoj svetlosti.
3. avgust 2009. - Više od godinu dana nakon što je Đija nestala. Moja ćerka je preživela najmanje još godinu dana. Spoznaja je nešto otvorila u meni. Ne baš olakšanje. Ni tuga. Nešto između.
Pogledala sam trem na slici. Bela ograda. Plava vrata. Viseća paprat. Onda sam primetila ivicu nečije ruke kako počiva na Đijinom ramenu. Nema lica. Samo ruka.
„Da li znate gde je ovo snimljeno?“
„Ne.“
Zatim je izvadila torbu i stavila je pored mene.
„Trebalo bi da ovo imaš.“
Prešla sam prstima preko iskrivljene drške.
„Ne mogu.“
„Pripadalo je njoj.“
Pogledao sam ženu.
„Ne. Bilo je njeno.“
Šesnaest godina sam zamrzavala Điju sa sedamnaest godina. Čuvala sam njenu četkicu za zube. Obnovila sam joj člansku kartu biblioteke. Ponavljala sam isti fizički opis. Sačuvala sam devojku koja je nestala jer je bila jedina verzija koju sam još uvek poznavala. Ali fotografija je dokazala nešto zastrašujuće i divno. Moje poslednje reči nisu bile poslednje poglavlje njenog života.
Žena, za koju sam saznala da se zove Dana, i ja smo razmenili brojeve telefona. Obećala je da će pomoći u identifikaciji prodavnice polovne robe.
Fotografija je postala trag
Te večeri sam pozvala policiju. Đijin slučaj je ponovo otvoren. Usledili su meseci potrage. Istražitelji su na kraju pronašli tu radnju. A zatim i staru evidenciju donacija. Torba je stigla među kutijama iz crkvenog prihvatilišta. Prihvatilište je zatvoreno godinama ranije, a gotovo sva dokumentacija o njemu bila je izgubljena.
Ipak, jedna bivša volonterka se setila devojke po imenu Đija. Kada me je detektiv pozvao, u njegovom glasu sam osetila oklevanje.
„Postoji još nešto.”
Zgrabila sam telefon.
„Šta?”
„Volonterka pamti Điju jer je bila trudna.”
Zastao mi je dah. Trudna. Niko nije znao. Ni detektiv Pruit. Ni Đijini prijatelji. Ni ja.
Odjednom, sećanja na svađe iz tog poslednjeg leta počela su da se slažu drugačijim redosledom. Njena promenljiva raspoloženja. Široka dukserica koju je ponekad nosila uprkos vrućini. To kako je prestala da doručkuje. Panika koja bi je obuzela čim bih pomenula lekare.
Da li je pokušavala da mi kaže? Da li sam bila previše zauzeta prepirkama oko odeće i vremena za povratak kući da bih to primetila?
Đija je napustila moju kuću sa sedamnaest godina, noseći torbu za plažu i tajnu koju se plašila da podeli. I šesnaest godina nakon što sam viknula: „Onda idi. Da vidim dokle ćeš stići” – saznala sam da negde u svetu možda imam unuče koje nikada nije čulo moje ime. Godinama sam mislila da je najteže to što ne znam da li je Đija preživela. Sada sam znala da jeste. Barem neko vreme. A to je, nekako, pokrenulo još više pitanja.
Ko je stajao iza nje na toj fotografiji? Gde je otišla nakon prihvatilišta? Da li se porodila? Da li je odgajila dete? Da li je moja ćerka još uvek negde živa, sada kao tridesettrogodišnjakinja? Ili svetom hoda mlada osoba koja nosi Đijine oči, Đijin smeh, možda čak i onaj isti, prkosni položaj brade?
Više nisam imala luksuz da tugujem samo za onom sedamnaestogodišnjom devojkom koja je izašla kroz moja ulazna vrata. Fotografija je to promenila. Đija je odrasla. Imala je iskustva o kojima ništa nisam znala. Postala je neko drugi, drugačiji od ćerke koja je ostala sačuvana u mom sećanju. I ako je postojala makar i najmanja šansa da pronađem tu ženu ili njeno dete znala sam šta moram da učinim.
Nastaviću da tragam. Ali ovog puta, ne tražim samo devojku koja je otišla od kuće. Tražim ženu u koju je ona izrasla. I ako bih je pronašla, već sam znala koje reči želim prvo da joj kažem.
Ne: „Zašto si otišla?”
Ne: „Zašto se nisi javila?” Pa čak ni: „Gde si bila?”
Izgovorila bih reči koje je trebalo da joj kažem još pre šesnaest godina.
„Đija, možeš da se vratiš kući kad god budeš spremna.”