- Lidija je primila Katarinu u svoj stan, nahranila je i pomogla joj da se oporavi pred porođaj.
- Kasnije joj je našla posao, a Katja je rodila Vasilisu i započela novi život sa Konstantinom.
U petak sam videla ovu trudnicu na železničkoj stanici. Bio je hladan oktobarski dan, a vetar je udarao u staklene zidove stare zgrade prodornom kišom. Sedeo sam u čekaonici prigradskog voza, čekajući svoju „devetku“. Sezona letnjih vikendica je bila skoro završena, svi letnji stanovnici su se vratili u svoje gradske stanove, tako da nije bilo mnogo ljudi u blizini.
Sedela je dva reda od mene, odmah pored prozora sa pogledom na mokre perone. Bila je veoma mlada, možda dvadesetak godina. Njen ogroman stomak toliko je zatezao njenu rozu jaknu da je izgledalo kao da će ubod igle pocepati tkaninu. Pored nje je stajala sićušna, izlizana kožna torba. Očigledno u nju ne bi stala ni posteljina. Dakle, nije išla daleko i nadugo. Lice joj je bilo bledo, nekako providno, a pogled potpuno prazan.
U nedelju uveče, vraćajući se uz zveckanje starog prigradskog voza, ponovo sam je videla. Gotovo na istom mestu, u istoj pozi. Samo joj je lice postalo još iscrpljenije, tamne senke su joj se nalazile ispod očiju, i drhtala je, ili od hladnoće ili od potisnutih jecaja. Njena odeća je bila ista, njena torba ista. Za porodilju, provesti tri dana na hladnoj železničkoj stanici je više nego samo sumnjivo, to je katastrofa. Prišla sam klupi i skinula svoj topli perjani šal.
Oprostite mi moju radoznalost, gospođice, ali videla sam vas ovde u petak... Da li čekate nekoga ili se nešto desilo?
Devojka se stresla, kao da se budi iz dubokog sna. Spustila je pogled, pokušavajući da sakrije izdajnički blistave suze, i grčevito progutala.
Ne čekam nikoga... Desilo se... Vanbračni muž me je izbacio...Već tri dana sam na stanici, nemam gde da idem...
Bože moj, kako je ovo moguće?! Kako se zoveš? Ja sam Lidija.
Katarina... Mogu li da koristim „vi“, Lidija.
Verovatno si gladna, Katarina? Napolju je tako vlažno, a uskoro će veče.
Ne, hvala. Imam nešto novca, kupujem pite u kafeteriji.
Dođi kod mene, malo odspavaj, pojedi malo tople supe... A onda ćemo nešto odlučiti. Ovo nije u redu, trudna si.
Osećam se nekako neprijatno... Uopšte me ne poznaješ. Šta ćeš misliti o meni?
Hajde, hajde, nema razloga za sramotu.
Pozvala sam taksi odmah ispred. Katarina je ćutala celim putem, samo je gledala kroz prozor auta nevidećim očima, čvrsto stežući svoju smešnu torbu.
Živim sama u prostranom dvosobnom stanu na periferiji grada. Odavno sam udovica, muž me je napustio pre deset godina, doživeo je srčani udar. Deca su odrasla i raštrkana, sin radi kao inženjer, ćerka se udala. Stan je velik i tih, dovoljno da smesti jadnog čoveka.
Prvo što sam uradila kada sam stigla kući bilo je da sam je poslala da se istušira toplom vodom. Dok se Katarina kupla, izvadila sam staro vuneno ćebe i pronašla čistu spavaćicu njene veličine, možda je malo velika, ali je bila čista.
Nahranila sam je pilećom supom, umotala je u ćebe ispred televizora, na kojem je bio stari film, i odložila svaki razgovor do jutra.
Stavila sam je u krevet na široku sofu u dnevnoj sobi i legla u spavaću sobu, slušajući tišinu stana, koji odjednom nije izgledao tako prazan.
Sledećeg dana, za doručkom, kada je miris sveže skuvane kafe konačno oterao noćnu usamljenost, Katarina je počela da priča svoju priču. Glas joj je bio tih i ispucao.
Imam samo dvadeset jednu godinu, Lidija. Preselila sam se iz susednog sela.
Moj vanbračni muž, Igor, i ja smo živeli tamo. Mojih roditelja odavno nema, umrli su kada sam bila mala.
Moja tetka me je odgajila, neka počiva u miru. Bila je dobra žena, stroga, ali pravedna.
Nedavno je imala moždani udar i sahranjena je. Deca moje tetke su odmah prodala kuću.
Tako sam se preselila kod Igora.
Katarina je zaćutala, mešajući šećer u čaju, iako se odavno bio rastvorio. Prsti su joj se tresli.
Da li je tvoj vanbračni muž bio beskućnik?“ Blago sam podstakla razgovor.
„Bezobrazan“, klimnula je glavom, gledajući u sto.
„Teški pijanica. Imao je zlatne ruke kada je bio trezan, mogao je da rasklopi bilo koji auto zatvorenih očiju.
Ali kada popije, postaje zver.Kada sam zatrudnela, mislila sam da će se smiriti.Ali ne.... potpuno je poludeo.
Postao je ljubomoran, udarao je pesnicama o zidove. Govorio je da ga varam A onda me je jednostavno potpuno izbacio.
Rekao mi je da nikad više ne kročim u njegovu kuću i izbacio je moje stvari iz dvorišta.“
Gospode, kakvi gresi... I gde si otišao?
Motala sam se po komšijama nekoliko dana. Mislila sam da će se otrezniti, doći sebi i pustiti me nazad unutra.
Jesen je, na kraju krajeva, i sramota je za trudnicu da luta po čudnim mestima. Ali on to nije hteo da uradi.
Čak neće ni da otvori kapiju, ne pušta psa napolje. Ljubazni ljudi su šaputali, govorili gorku istinu...
Da već dugo ima aferu sa jednom seljankom Verkom. Ispostavilo se da je to od proleća. Samo je čekao pravu priliku da me izbaci. Nemajući gde da odem, spakovala sam stvari, izbrojala poslednjih hiljadu i pet stotina u tašni i krenula ka stanici.
Jesam stigla, nisam kupila povratnu kartu, ali šta dalje, ne znam. Već sam odmakla, doktor je rekao da ću se poroditi za tri ili četiri nedelje. Da nije bilo tebe...
Zastao joj je dah. Pogledala me je tako ogromnim očima, punim životinjskog straha i zahvalnosti, da se sve u meni prevrnulo. Nisam mogla da se nateram da ostavim devojku na ulici. I moje srce, takođe.
„Svet nije bez dobrih ljudi, Katarina, snaći ćemo se!“ rekla sam tada, trudeći se da zvučim veselo. „Ima dovoljno mesta za nas dvoje.“
Pozvala sam svoje stare prijateljice. Devojke iz fabrike, sa kojima sam četrdeset godina radila rame uz rame kao šefica smene, ispostavile su se kao tople osobe. Za nedelju dana, moj stan je postao filijala prodavnice dečije opreme. Donele su potpuno novi krevetac, kolica na rasklapanje, torbe kombinezona, majice i celu torbu pelena raznih veličina. Neke bi donele teglu sosa od jabuka, druge skupu formulu. Naši ljudi su dobri i uslužni, samo treba znati kako da ih pitate.
Katarina je rodila devojčicu. Bila je krupna devojčica, sa obrazima kao dve zrele jabuke. Kosa joj je bila tamna i gusta.
Dali su joj ime Vasilisa. Katarina je baš volela ime, zvučalo je kao bajka. Dojenje nije išlo dobro zbog stresa. Mleko joj je potpuno presušilo, bilo je dovoljno da je rasplače. Lokalna lekarka je samo digla ruke, „Oporavi se, odmori se.“
Odlučili smo da ja ostanem sa bebom, pošto mi je penzija dozvoljavala da ne žurim, a Katarina će se vratiti na posao. Barem bi joj to donelo dodatni novac, a trebalo joj je da se odvrati od loših misli.
„Gde će me zaposliti bez ikakvog radnog iskustva?“, jadikuvala je, ljuljajući Vasilisu dok je vrištala kroz noć.
„Po obrazovanju sam računovođa, diplomirala sam sa počastima na fakultetu, ali nikada nisam radila ni dana u svojoj struci. Morala sam da brinem o celom domaćinstvu, bašti sa povrćem, toj prokletoj seoskoj stoci...“
Ne brini, Kaća. Nisam bila najmanje važna osoba umetaloprerađivačkom pogonu dok se nisam penzionisala, a i šef radionice me je poštovao. Naći ću ti posao preko svojih veza.
Otišla sam kod svog bivšeg zamenika, Petra, koji je sada bio zadužen za ekonomsko odeljenje velikog poljoprivrednog kompleksa. Zaposlio je moju Katarinu kao najmlađeg specijalistu, pomoćnika računovođe. Plašila sam se, naravno, da će se premoriti na poslu, imala je previše blagu narav. Ali sve se ispostavilo sasvim suprotno. Devojka se ispostavila kao pametna, brza je sa brojevima i imala je oštro oko. Šest meseci kasnije, moja Katarina je unapređena u glavnog specijalistu, počeli su da joj plaćaju dobru platu, a Petar mi je poslao zahvalnicu za tako zlatnog zaposlenog. Smešno je reći, ali je lepo.
I tako smo nas tri počele da živimo kao prava porodica. Ujutru sam hranila Vasilisu kašom, čitala joj priče, danju sam je šetala u kolicima u parku, a uveče bi Kaća dolazila kući umorna i grlila nas obe. Vasilisa je odrastala mirna i nasmejana. Zvala me je „bako“ i pružala svoje male ručice. Kada je napunila dve godine, poslali smo je u vrtić, dobar vrtić blizu naše kuće. Život je tekao glatko, ispunjavajući odjekujuću prazninu koja se nastanila u stanu nakon smrti mog muža.
A onda me je Katarina šokirala nekim vešću. Jedne večeri smo sedeli u kuhinji, pili čaj, a Vasilisk je već deset puta sanjao dečiju sobu.
„Lidija, ne znam šta da radim...“, kaže ona, grejući šolju u rukama.
Šta se desilo, draga?
Naš šef odeljenja, Konstantin, već neko vreme obraća pažnju na mene.
Donosi mi cveće i poziva me na večeru.
A juče, kada me je pratio kući, počela je jaka kiša, a nije imao kišobran, pa me je pokrio svojom jesenjom jaknom.
Priznao mi je ljubav i zaprosio me...
Pa raduj se, kćeri moja. Bog ti je poslao dobrog čoveka.
Sviđa mi se, Lidija, mnogo mi se sviđa. Ima dobre oči. Ali se plašim da se ponovo ne opečem.
Plašim se da verujem, da verujem, i on će ispasti baš kao Igor. Sada sam žigosana, izmučena životom.
„Ti si moja mala budala“, približila sam se i pomilovala sam je po kosi. „Uopšte nisi žigosana.
Ti si divna majka, zlatna radnica, bistra osoba. A život stavlja te žigove na one koji sami zrače tamu.
Da li ti se sviđa Kosta?“
Sviđa mi se. Osećam se mirno sa njim. Časti Vasilisu slatkišima i obećava da će naučiti kako da joj plete kosu.
Eto vidiš. I ne boj se više. Nisi sama u ovom životu sada, imaš mene. Pokriću te zdesna, podržaću te sleva.
Katarina je zarila lice u moje rame i počela da plače. Prvi put nije plakala od tuge ili očaja, već tiho, sa olakšanjem, spirajući suzama preostale tragove tog lepljivog straha sa železničke stanice.
... Dva meseca kasnije, venčanje se održalo. Bilo je skromno, ali elegantno.
Konstantin je iznajmio mali restoran i pozvao svoje roditelje, divne starije ljude, kako se ispostavilo, dočekali su Katarinu kao jednu od svojih, a on nije mogao da prestane da obožava malu Vasilisu. Mlada je nosila jednostavnu čipkanu haljinu.
Moja lepotica je stajala pored njega, bilo je nemoguće skrenuti pogled sa nje. Poverila sam svoje devojčice u sigurne ruke.
Znala sam da je Konstantin, iako mlad, bio pristojan, lepo vaspitan čovek niko nikada nije čuo grubu reč od njega.
U znak zahvalnosti za te dve godine koje su mom postojanju dale smisao, Katarina me nikada ne zaboravlja. Zove svaki dan, pita za moj krvni pritisak i proverava da li sam jela topao obrok. Ona i Konstantin uvek dolaze u posetu za praznike, donoseći lepe poklone. Svakog vikenda pokušavaju da odu u posetu, sedeći u kuhinji do kasno u noć, smejući se.
Vasilisa dotrči i baci mi se oko vrata: „Bako Lida, pogledaj moju slatku lutku!“
I tako, u starosti, sa svojom decom daleko koja žive svoje živote, našla sam ćerku. Slatku, brižnu i iskrenu. Bog, odozgo, najbolje vidi gde duša čezne za toplinom.