- Gena Turgel je preživela Aušvic i Bergen-Belzen, a u logoru je brinula o teško oboleloj Ani Frank u njenim poslednjim trenucima.
- Posle oslobođenja udala se za britanskog vojnika Normana Turgela i živela do 95. godine.
- Decenijama je govorila o Holokaustu i čuvala sećanje na žrtve, birajući da svedoči umesto da ćuti.
Bila je zima 1944. godine, Gena Turgel je, zajedno sa stotinama drugih žena, naga ugurana u ledenu betonsku prostoriju u logoru Aušvic-Birkenau. Teška gvozdena vrata zalupila su se za njima. Sve su znale šta sledi. Gena je već bila izgubila gotovo sve. Većinu njene porodice progutali su užasi krakovskog geta i logora. Jednog brata su ubili pripadnici SS-a. Drugi je nestao nakon bekstva. Sestra i njen suprug pogubljeni su jer su pokušali da prokrijumčare hranu.
Dok je stajala rame uz rame sa prestravljenim ženama u toj hladnoj prostoriji, verovala je da su njenom životu konačno odbrojani poslednji trenuci. Neke žene su tiho plakale. Neke su se molile. Druge su samo buljile ispred sebe, previše iscrpljene čak i da osete strah. Gena je čekala da gas Ciklon B poteče kroz cevi. Čekala je trenutak kada će prestati da diše.
Ali ništa se nije dogodilo. Prošao je jedan minut. Zatim još jedan. U prostoriji je vladala tišina. Gas nikada nije stigao. Bilo da je reč o kvaru, grešci ili nečemu što niko nikada nije mogao u potpunosti da objasni, ventili su ostali zatvoreni. A onda su se vrata iznenada ponovo otvorila. Čuvari su gledali u neverici. Žene su i dalje bile žive. I Gena je izašla napolje.
Godinama kasnije, taj trenutak je opisivala samo nekolicinom reči: „Mora da me je Bog sačuvao.”
Međutim, preživljavanje u toj prostoriji nije značilo da je noćna mora okončana. Gena je kasnije bila prinuđena da krene na „marš smrti”, a potom je poslata u logor Bergen-Belzen, gde su glad, bolest i smrt bili svuda oko njih. Tela su ležala u gomilama po logoru. Ljudi su nestajali iz sata u sat. Činilo se da i sama nada umire.
Radila je u logorskoj bolnici, pokušavajući da održi majku u životu i pružajući ono malo nege što je mogla onima koji su umirali. I tu, među hiljadama napaćenih zatvorenika, Gena je naišla na teško obolelu tinejdžerku. Zvala se Ana Frank.
U to vreme, Ana više nije bila ona vedra devojčica koja je nekada ispisivala stranice svog dnevnika snovima. Bila je u groznici, slaba i užasno mršava. Tifus je uništavao i ono malo snage što joj je preostalo u telu.
Gena se sećala kako je pokušavala da brine o njoj. Donosila joj je vodu. Pokušavala je da je opere. Bila je uz nju kada bi je savladali strah i groznica. Na mestu stvorenom da izbriše saosećanje, Gena je pružila ono jedno što nacisti nisu uspeli sasvim da unište: ljudsku dobrotu.
Ana je bila uplašena i u stanju delirijuma, ali Gena nikada nije zaboravila onu nežnost koja je u njoj i dalje postojala. Pamtiće te oči do kraja života. Oči deteta koje je trebalo da razmišlja o školi, prijateljstvu i budućnosti... a ne o smrti. Ana nikada nije izašla iz Bergen-Belzena. Gena jeste.
15. aprila 1945. godine Britanske trupe ušle su u logor. Za Genu, oslobođenje u početku nije ličilo na slavlje. Bila je živa, ali je sa sobom nosila mrtve. Svoju porodicu. Žene iz logora. Decu. Anu.
Ipak, usred ruševina jednog od najmračnijih poglavlja čovečanstva, dogodilo se nešto izuzetno. Gena je upoznala Normana Turgela, britanskog vojnika.
Bila je bolno mršava. Telo joj je bilo iznureno godinama gladovanja i patnje. Ali Norman je video nešto što joj logori nisu mogli oduzeti. Život. Snagu. Dostojanstvo. I nekako, na mestu okruženom smrću, rodila se ljubav.
Samo nekoliko meseci nakon oslobođenja, Gena i Norman su se venčali. Njena venčanica bila je napravljena od svile padobrana britanske vojske. Bilo je to više od haljine. Bio je to simbol. Tkanina koja je nekada služila da bezbedno spusti ljude sa neba sada je obavijala ženu koja je nekako prošla kroz najmračnije dubine istorije i preživela. Nedugo pre toga, Gena je stajala naga iza zaključanih vrata, čekajući smrt. Sada je stajala obučena kao nevesta, spremajući se za život.
Ta venčanica je kasnije sačuvana u Imperijalnom ratnom muzeju u Londonu. Ali Genino najveće nasleđe nikada nije bila haljina. Bio je to njen glas. Živela je 95 godina i provela decenije govoreći deci i odraslima o onome čemu je svedočila. Mogla je da dozvoli mržnji da joj ispuni ostatak života. Umesto toga, izabrala je sećanje. Izabrala je porodicu. Izabrala je ljubav. I izabrala je da govori u ime onih koji nikada nisu imali priliku da ostare.
Gena Turgel je preživela geta, koncentracione logore, glad, bolest i sobu za koju je verovala da će joj postati grob. Ipak, možda je najsnažniji deo njene priče ono što je usledilo nakon toga. Nacisti su pokušali da je nauče da ljudski život ne vredi ništa. Gena je ostatak svog života provela dokazujući suprotno.
U Aušvic je ušla kao prestravljena mlada žena, očekujući smrt. Iz istorije je izašla kao supruga, majka, baka, preživela – i kao glas miliona onih koji se nikada nisu vratili kući. Ponekad nada ne stiže uz veliku buku. Ponekad je ona jednostavno još jedan udah u trenutku kada ste bili sigurni da sledećeg neće biti.