- Psihološkinja opisuje par koji je šest godina braka proveo gotovo bez intimnih odnosa, iako su tvrdili da se vole i dobro razumeju.
- Kod muškarca je uočena blokada seksualne želje prema partnerki čim bi se emocionalno zbližili, uz tragove iz detinjstva i odnos sa majkom.
- Supruga je godinama ćutala i čekala promenu, pa je problem ostajao nerešen dok su granice i potrebe oboje postajale sve nejasnije.
Šta se događa kada između dvoje ljudi postoji ljubav, bliskost i međusobno razumevanje, ali iz njihove veze gotovo potpuno nestane seksualnost? Da li je moguće voleti partnera, a istovremeno izgubiti svaku želju za intimnošću sa njim?
Psihološkinja i seksološkinja Olga Karpova odlučila je da se pozabavi upravo ovim pitanjem kroz primer iz svoje prakse. U njenoj priči nalazi se bračni par koji je spolja delovao gotovo idealno, dok je iza zatvorenih vrata njihovog doma postojala ozbiljna pukotina o kojoj se godinama ćutalo.
Njihov problem nije bio nedostatak ljubavi. Naprotiv, oboje su tvrdili da su emotivno vezani jedno za drugo. Ipak, za šest godina braka imali su seksualni odnos svega dva puta.
Karpova kroz ovaj slučaj objašnjava kako nerešene traume iz detinjstva, način na koji doživljavamo bliskost i nepostavljene granice mogu da utiču na seksualni život odrasle osobe, ali i zašto dugotrajno ćutanje o problemu može dodatno udaljiti partnere.
"Ja sam voljena žena, ali sam bez seksa već šest godina"
"U svojoj praksi često se susrećem sa zahtevima koji na prvi pogled deluju nepremostivo. Ali iz iza svakog takvog slučaja krije se jasan psihološki konstrukt koji se može raščlaniti do njegove suštine. Danas želim da podelim slučaj koji savršeno ilustruje kako trauma iz detinjstva i neizrečene granice transformišu brak u prijateljsko partnerstvo, ostavljajući vezu iza sebe."
Pred psihološkinju je došao par koji je zajedno bio sedam godina, od čega su šest godina proveli u braku.
On je imao 32 godine, radio je kao IT stručnjak, bio je fizički aktivan i harizmatičan. Ona je imala 37 godina i radila kao grafička dizajnerka; opisivana je kao blaga, promišljena i emotivno stabilna.
Na prvi pogled, između njih je sve funkcionisalo gotovo savršeno. Delili su vrednosti, dobro se razumeli, lako rešavali svakodnevne obaveze i gotovo nikada se nisu ozbiljno svađali.
Međutim, iza te skladne slike postojalo je pitanje koje je menjalo čitavu perspektivu njihovog odnosa:
Za šest godina braka imali su seksualni odnos samo dva puta.
To, kako naglašava Karpova, nije bio slučaj para koji je nakon deset ili dvadeset godina zajedničkog života primetio da je strast oslabila. Ovde je seksualnost gotovo nestala iz njihovog braka odmah na njegovom početku.
Oboje su želeli da pronađu odgovor na pitanje gde je nestala njihova intimnost i da li je moguće ponovo uspostaviti seksualnu bliskost.
Prvo pitanje bilo je jednostavno: šta se događalo pre braka?
U seksualnoj terapiji važna je istorija odnosa, pa je prvo pitanje bilo vrlo direktno: da li su imali seksualni život pre nego što su se venčali?
Odgovor je pokazao da problem nije postojao oduvek.
Tokom približno godinu dana zabavljanja imali su redovne seksualne odnose, u proseku dva do tri puta nedeljno, i oboje su bili zadovoljni. Međutim, otprilike mesec dana pre venčanja njihov seksualni interes počeo je da slabi.
Prve bračne noći nisu imali odnos jer su bili iscrpljeni od celokupne svadbene organizacije i uzbuđenja koje je pratilo taj dan. Međutim, ono što je u početku moglo da se objasni umorom ubrzo je postalo obrazac koji će trajati godinama.
Tokom narednih šest godina zabeležena su svega dva seksualna susreta.
Prvi se dogodio na medenom mesecu. Nakon njega oboje su osećali određenu nelagodu, ali problem nisu odmah otvorili.
Drugi put je inicijativu preuzela supruga. Organizovala je romantično veče, pripremila sveće, obukla erotski veš i priredila masažu. Do odnosa je došlo, ali je i ovaj susret ostavio isti osećaj neprijatnosti.
Posle toga pokušavala je nekoliko puta da razgovara sa suprugom o problemu. On je razgovor prihvatao, nije je otvoreno odbijao, ali se sve uglavnom završavalo upravo na razgovoru.
Telo je želelo seks, ali se partneri nisu povezivali
Prema proceni koju je psihološkinja iznela, kod oboje je postojala prosečna seksualna potreba. Fantazije su bile prisutne, kao i masturbacija, što je pokazivalo da seksualna želja kao takva nije nestala.
Problem se pojavljivao upravo između njih dvoje.
Supruga je zbog toga počela da se oseća odbačeno i nepoželjno, kao da je iz uloge žene prešla u ulogu prijateljice i životne saputnice. Iako joj je suprug govorio da je voli, njegova seksualna reakcija tokom pokušaja intimnosti bila je praćena izraženom napetošću, nelagodom, uznemirujućim mislima i, kako je navedeno u ovom slučaju, gubitkom erekcije.
Postajalo je jasno da odgovor ne treba tražiti samo u fiziologiji.
Trag je vodio ka njegovim prethodnim vezama
Sledeće pitanje odnosilo se na njegove ranije veze i prvo seksualno iskustvo.
Tada je muškarac izgovorio rečenicu koja je promenila tok razgovora:
"Isto je bilo i u mojim prethodnim vezama. U početku je bilo seksa, ali onda, kada smo se emocionalno zbližili, interesovanje je nestalo."
Isti obrazac pojavljivao se iz veze u vezu.
Njegova prva ozbiljna devojka, koju je upoznao još tokom studija, napustila ga je upravo zbog njegove emotivne i seksualne rezervisanosti. Godinama kasnije, kada su se slučajno sreli, rekla mu je da ju je njegovo ponašanje psihološki povredilo.
Ni naredna veza nije završila drugačije.
Kada bi odnos postao dublji, kada bi se pojavila emocionalna bliskost i osećaj sigurnosti, seksualna želja bi počela da nestaje.
Istovremeno, muškarac je mogao da oseća privlačnost prema drugim ženama i da ima seksualne fantazije, ali je teško mogao da ih poveže sa ženom koju voli.
"Madona–ku*va" kompleks kao mogući ključ problema
U ovom slučaju psihološkinja je uzrok povezala sa poznatim psihoanalitičkim konceptom koji se naziva "Madona–ku*va" kompleks. Reč je o obrascu u kojem osoba nesvesno odvaja žene koje voli, poštuje i doživljava kao "čiste" od žena koje doživljava kao seksualno privlačne.
Da bi se razumelo kako je do toga došlo, bilo je potrebno vratiti se mnogo dalje u prošlost – u njegovo detinjstvo.
Na pitanje kakav je bio njegov odnos sa roditeljima, muškarac je odgovorio:
"Jedva se sećam svog detinjstva. Odrastao sam bez oca, a moj odnos sa majkom je sada neutralan. Ali kao dete, bilo je užasno. Majka me je često grdila, čak me je i udarala."
Prema tumačenju ovog slučaja, dete je odrastalo uz majku koju je doživljavalo kao agresivnu i odbacujuću. U odraslom dobu, muškarac je nesvesno mogao da traži potpunu suprotnost takvom iskustvu – ženu koja je nežna, prihvatajuća, dobra i sigurna.
U svojoj supruzi pronašao je upravo takvu osobu.
Ali upravo tu nastaje paradoks.
Kada bi ženu zavoleo i doživeo kao potpuno blisku i sigurnu, ona bi u njegovoj psihičkoj predstavi prelazila iz kategorije seksualnog objekta u kategoriju gotovo "svete" osobe. Seksualnost i nežnost, ljubav i strast, nisu uspevali da postoje istovremeno.
Privlačnost nije u potpunosti nestala. Ona se pojavljivala kroz fantazije o drugim ženama i masturbaciju, ali je seksualni odnos sa suprugom ostajao blokiran.
U tradicionalnom opisu ovog obrasca, takva podela ponekad može dovesti do paralelnih odnosa, u kojima supruga dobija ulogu "Madone", dok se seksualna želja premešta na drugu ženu. U ovom slučaju nije bilo ljubavnice, ali je obrazac bio sličan: što je žena bila emotivno bliža, to je muškarcu bilo teže da sa njom poveže seksualnu želju.
Da li je moguće vratiti seksualnost u brak?
Prema pristupu koji je opisan u ovom slučaju, problem može da se rešava, ali ne preko noći.
Nije dovoljno samo "više se truditi", organizovati romantične večeri ili kupiti novo donje rublje. Ako je seksualna blokada povezana sa duboko ukorenjenim emocionalnim obrascima, potrebno je raditi na njihovom razumevanju i postepenom povezivanju ljubavi, bliskosti i seksualnosti.
Cilj terapije bio bi da se dve odvojene predstave žene – "svete" i "seksualne" – ponovo spoje u jednu celinu. To podrazumeva i ozbiljan rad na traumatskim iskustvima iz detinjstva i odnosu koji je muškarac imao sa majkom.
Međutim, u ovoj priči postoji još jedan važan deo slagalice.
Šta je šest godina ćutanja govorilo o supruzi?
Nakon analize muževljevog problema, pažnja je morala da se usmeri i na njegovu suprugu.
Zašto je žena šest godina ostala u odnosu bez seksualnosti?
Odgovor je bio u njenom načinu suočavanja sa problemom. Godinama je birala ulogu „strpljive i razumne žene“ koja ne želi da vrši pritisak na partnera.
Nije postavljala ultimativne zahteve, nije pravila scene i nije insistirala na odgovorima. Pokušavala je da ga zavede, predlagala romantične večeri, hotele i različite načine da probude intimnost, ali bi se nakon njegovog odbijanja povlačila.
Vremenom su njene granice postale potpuno zamagljene.
Nije više znala gde prestaje razumevanje partnera, a počinje odustajanje od sopstvenih potreba.
Kada strpljenje postane način izbegavanja problema
U njenom ponašanju postojalo je nekoliko snažnih strahova – strah da će ostati sama, strah da će morati da prihvati bolnu istinu da je suprug možda ne želi kao ženu, ali i strah da će se raspasti slika o njihovom "savršenom braku".
Zbog toga je izabrala strategiju čekanja.
Nadala se da će se nešto promeniti samo od sebe, da će partner jednog dana shvatiti problem i da će se seksualnost spontano vratiti.
Ali šest godina kasnije, postalo je jasno da se ništa nije promenilo.
Umesto da kaže: "Ja sam žena koja ima svoje potrebe i želje. Želim da rešimo ovaj problem zajedno, uz pomoć stručnjaka, a ako to nije moguće, moraću da razmislim o svojoj budućnosti", ona je godinama birala tišinu.
To ne znači da je odgovorna za muževljev problem. Njegove psihološke teškoće nisu njena krivica. Ali način na koji je odgovarala na problem uticao je na to koliko je dugo taj problem mogao da traje bez ozbiljnog suočavanja.
Ljubav sama po sebi nije dovoljna
Ovaj slučaj pokazuje koliko nedostatak seksa u partnerskom odnosu može biti složen. Iza njega ne mora uvek da stoji nedostatak ljubavi, fizička neprivlačnost ili prevara.
Ponekad se iza odsustva intimnosti kriju duboki obrasci nastali mnogo pre nego što je određeni par uopšte stupio u vezu.
Za muškarca iz ove priče problem je, prema tumačenju psihološkinje, bio povezan sa podelom ljubavi i seksualne želje. Kada bi se emotivno vezao za ženu, seksualnost bi se blokirala, pa se isti obrazac ponavljao iz veze u vezu.
Za njegovu suprugu, međutim, priča je bila potpuno drugačija. Njena lekcija odnosila se na granice i odnos prema sopstvenim potrebama.
Ljubav ne bi trebalo da znači odricanje od sebe.
Strpljenje, razumevanje i spremnost da partneru damo vreme mogu biti dragoceni u vezi, ali samo dok ne postanu izgovor za izbegavanje problema. Kada jedan partner pati, a drugi ne preduzima ništa da se problem reši, ćutanje vremenom postaje deo problema.
Zato pitanje nije samo kako vratiti seks u brak, već i kako ponovo uspostaviti odnos u kojem oba partnera mogu otvoreno da govore o svojim potrebama, strahovima, granicama i željama.
Jer ljubav može biti temelj veze, ali za zdrav partnerski odnos potrebni su i bliskost, poverenje, komunikacija i spremnost da se problemi ne guraju pod tepih.