- Merilin Beržeron odlazi na kafu i nestaje na 18 godina
- Porodica veruje da je njihova ćerka žrtva trgovine ljudima
- Zašto porodica sumnja na rad policije
U februaru 2008. godine, dvadesetčetvorogodišnja Merilin Beržeron stigla je iz Montreala u kuću svojih roditelja u Kvebeku. Delovala je zabrinuto, uplašeno i čudno se ponašala, ali nije želela (ili nije mogla?) da priča o tome šta se dogodilo. Sledećeg jutra je otišla u šetnju i niko je više nije video.
„Obična“ šetnja sa strašnim posledicama
Dana 17. februara 2008. godine, oko 11 časova, Merilin je rekla roditeljima da ide u šetnju. Ostavila je telefon kod kuće i ponela samo očevu bankovnu karticu. Merilin je obećala da će se vratiti za par sati, ali nikad se više nije vratila kući.
Šta se onda dogodilo tokom te šetnje? Zahvaljujući gradskim kamerama za nadzor, policija je uspela da sklopi detalje, i evo šta su pronašli. Nekoliko minuta nakon odlaska, Merilin je pokušala da podigne 60 dolara sa bankomata, ali nije uspela: verovatno je unela pogrešan PIN. Za to vreme, osvrnula se okolo, namrštila se i vrpoljila. Zatim je ušla u kafić, platila porudžbinu očevom karticom i nestala.
Do večeri, kada se njihova ćerka nije pojavila, roditelji su počeli da brinu. Pozvali su Natali, svoju najstariju ćerku, koja je u to vreme živela u Sjedinjenim Državama, i tog jutra prijavili njen nestanak policiji. Istražitelj je došao u kuću Beržeronovih i razgovarao sa njima, ali, prema njihovim rečima, ništa nije preduzeto.
Tek kasnije se ispostavilo da je na dan kada je Merilin snimljena kamerama, koristila očevu karticu u kafiću koji se nalazio čak 20 kilometara od kuće. Njeni roditelji su bili iznenađeni ovim izborom: prvo, kafić je bio potpuno van Merilinnog puta. Drugo, bilo je nemoguće stići tamo peške: morali biste preći most i put, a Merilin je otišla u šetnju bez auta. Tada je postalo jasno da uopšte nije planirala da šeta po komšiluku. Kao što su njeni roditelji i pretpostavili, njihova ćerka je otišla u udaljeni kafić da se sastane sa nekim. Ali sa kim? I zašto je bilo potrebno sakriti ovaj susret? Pitanja su se gomilala...
Neubedljiva verzija i prva razočarenja
Na početku istrage, policija sumnjala na samoubistvo. Njeni roditelji se nisu složili. Ne, nisu je smatrali potpuno srećnom osobom, savršeno u miru sa sobom, i savršeno su razumeli da se u životu sve može dogoditi. Ali ih je uznemirilo ponašanje njihove ćerke dan ranije: očigledno je bila nervozna i plašila se nečega. Ili nekoga.
Policija nije reagovala kako je trebalo - niko nije tražio svedoke koji su možda videli devojku, niti je pretraživala obližnje šume i parkove. Šest meseci nakon Merilininog nestanka, otkriveno je da su svi snimci nadzornih kamera sa mosta i puta koji vodi do kafića već bili izbrisani.
Advokat porodice, Mark Belmar, objasnio je svojim klijentima da je sve stvar pravnih i birokratskih suptilnosti. Po zakonu, istragu mora da sprovede policijska uprava grada u kojem je osoba poslednji put viđena. Taj grad je bio Kvebek, iako je žena živela u Montrealu.
Nezvanična istraga i nove verzije o tome šta se dogodilo
Kada je postalo jasno da policija sporo pronalazi njenu poziciju, porodica Beržeron je započela sopstvenu istragu. Njeni roditelji i sestra su napravili veb stranicu posvećenu devojci, odštampali flajere sa njenom fotografijom i otvorili telefonsku liniju za pomoć. Natali je putovala od grada do grada, lepila flajere i razgovarala sa prolaznicima. Čak i kada im je nedostajalo snage, vremena i nade u povoljan ishod.
Jednog dana, Natali je kontaktirala porodica devojke koja je bila nasilno odvedena u drugi grad, prisiljena na prostituciju, redovno pretučena i zabranjeno joj je da prijavi situaciju policiji. Ova priča je učvrstila Natalino uverenje da se nešto slično moglo dogoditi i njenoj sestri. A sada je zarobljena na mestu iz kojeg ne može da pobegne.
Merilin navodni povratak
Godine 2009, godinu dana nakon nestanka, u gradu Hoksberi, Ontario, dogodio se čudan događaj. Te noći, mlada žena u visokim potpeticama, potpuno mokra, pokucala je na vrata lokalnog para. Govorila je engleski, ali sa francuskim akcentom. Plakala je i pokušavala da nekoga pozove. Petnaest minuta kasnije, otišla je.
Kasnije je par koji je posetila nezvana gošća video fotografiju Merilin na internetu i nesumnjivo tvrdio da je to ona. Međutim, rođaci nestale žene dobili su i druge pozive: očevici su navodno videli devojku sa starijim muškarcem, ponekad u restoranu, ponekad na železničkoj stanici. Policija je istražila ove tvrdnje i zaključila da to nije Merilin. Do tada je njena porodica već sumnjala u profesionalizam policije.
Promene koje nikada nisu dovele ni do čega
Kako su godine prolazile, Natali je nastavila da dobija čudne pozive. Jedan od njih je bio od čoveka koji je tvrdio da zna gde se Merilin nalazi. Tvrdio je da je ona još jedna žrtva trgovine ljudima. Ali kasnije, pozivalac je počeo da iznuđuje novac, a Natali je shvatila da je on običan prevarant.
U međuvremenu, istražitelji i dalje nisu imali pristup Merilininim nalozima na društvenim mrežama, što je verovatno moglo biti od pomoći. Ova okolnost je bila jedan od razloga zašto je porodica počela da insistira na izmenama lokalnih zakona. Godine 2016, Merilinina majka se čak sastala sa ministrom za socijalni razvoj, a nakon nekog vremena, zakon je izmenjen kako bi se omogućio pristup ličnim podacima ako je to bilo neophodno za istragu.
Važna pozadina
Da bismo bolje razumeli okolnosti slučaja, potrebno je zaviriti u Merilininu prošlost. Rođena je u Čikutimiju, a njena porodica se kasnije preselila u Kvebek. U školi je bila kapiten košarkaškog tima, zanimala se za muziku i volela je umetnost. Nakon što je završila fakultet, preselila se u Montreal, radila je u prodavnici muzičke opreme i pronašla zajednički jezik sa mnogim ljudima, stekavši mnogo prijatelja i poznanika.
Onda se, 2007. godine, nešto desilo Merilin. U decembru je prisustvovala zabavi gde je upoznala svog školskog druga, Džonatana. On je primetio da se promenila, ponašajući se drugačije od svog karaktera. Dok ju je pratio kući, Merilin je briznula u plač. Počeo je da je pita šta se desilo. „Da li te je neko povredio? Udario? Pretio da će te ubiti?“
„Ne“, devojka je odmahnula rukom na pitanja. „Nasilje?“, pokušao je njen prijatelj ponovo. „Ne. Gore“, odgovorila je Merilin. „Ne možeš ni da zamisliš kroz šta sam prošla.“
Džonatan je stekao utisak da bi njegova prijateljica rado podelila svoja iskustva sa njim, ali nije mogla. Možda zato što bi ga to dovelo u opasnost. A kakva opasnost, ostalo je samo da se nagađa.
Kasnije, za Božić, Merilin je otišla da poseti roditelje. I oni su primetili da se promenila - melanholična, bez inicijative. Svima je govorila da je dobro, ali je bilo jasno da nije. U februaru, nekoliko dana pre nego što je nestala, Merilin je pozvala majku i rekla da se plaši da ostane u Montrealu. Te večeri, već je bila u autobusu za Kvebek Siti. Kada je stigla kući, nikada nije objasnila čega se ili koga tačno plaši. Takođe nije odgovorila na direktno pitanje: „Da li te je neko napao?“ Jednostavno je stisnula usne, zatvorila oči i briznula u plač.
Sadašnje vreme
Merilinina soba u kući njenih roditelja ostala je ista kao što je bila pre 18 godina. Njena odeća visi u ormaru, a njene omiljene gitare stoje uz zid. Svakog Božića, njeni roditelji stavljaju poklone koje nikada nisu stigli da joj daju u korpu.
I dalje se nadaju da će videti svoju ćerku, da će je zagrliti i zaštititi od svake štete i opasnosti. I veruju da će jednog dana sigurno saznati šta joj se dogodilo tog sudbonosnog dana. „Ako je neko bio sa njom tog dana, možda zna šta se dogodilo. Možda ju je povredio. Ili je možda jednostavno želela da zaštiti svoje voljene, pa je napustila dom bez objašnjenja“, kaže advokat porodice.
(Woman.ru)