Povratak princa Harija i Megan Markl u Veliku Britaniju mogao bi da bude mnogo više od porodične selidbe. Posle godina javnih sukoba, teških reči i duboko narušenih odnosa sa kraljevskom porodicom, njihovo ponovno približavanje otvara pitanje koje se ne tiče samo dvora, već svake otuđene porodice – da li je moguće vratiti bliskost kada jednom nestane poverenje?
Psihijatar dr Maks Pemberton, koji je tokom godina radio sa porodicama suočenim sa sličnim razdorima, otkriva za "Dejli Mejl" šta se obično događa kada se ljudi koji su godinama bili udaljeni ponovo nađu na samo nekoliko kilometara jedni od drugih.
"Vest da se vojvoda i vojvotkinja od Saseksa, Hari i Megan, sa Arčijem i Lilibet vraćaju u Britaniju, navela me je da pomislim na primere kojima sam godinama svedočila u svojoj ordinaciji tokom rada kao psihijatar.
Jer sam videla šta se događa kada otuđene porodice ponovo počnu da žive jedne blizu drugih, a to se retko završi pomirenjem o kakvom neki članovi porodice sanjaju.
Zapravo, otuđenost tada postaje mnogo teža za ignorisanje.
Kada udaljenost više nije prepreka
Udaljenost omogućava da se razdor učvrsti. Kada su hiljade kilometara između posvađanih članova porodice, lako je ne razgovarati. Obe strane mogu sebi da pričaju zgodnu priču o tome ko je bio kriv.
Kada su ponovo blizu jedni drugih, sve se dramatično menja.
Imala sam pacijente koji su decenijama držali brata ili sestru na distanci, a koji su bili iznenađeni koliko su brzo morali da se suoče sa razdorom kada bi se jedno od njih vratilo da živi u istom gradu.
Kada se rođendani i Božići proslavljaju u istoj zemlji, kada postoje rođaci koji žele da se viđaju, ostati otuđen postaje mnogo komplikovanije.
Neprijatno je za sve koji su uključeni, ali – ako se situacijom pravilno upravlja – upravo to, prema mom iskustvu, najčešće može da pokrene promenu u dugogodišnjem sukobu.
Terapija i pisma mogu da pomognu, ali ništa ne dovodi stvari do usijanja kao povremena potreba da se nađete u istoj prostoriji. Ili će situacija postati još gora ili će rane početi da zarastaju, ali retko kada sve ostane isto.
Priča o izgubljenom sinu
Vest o Harijevom povratku navela je i mene – a ne sumnjam da je isto pomislilo i mnogo drugih ljudi – na priču o izgubljenom sinu, jednoj od onih biblijskih priča koju većina nas poznaje.
To je priča o mladiću koji rano uzima svoje nasledstvo, odlazi u daleku zemlju i tamo ga protraći. Na kraju ostaje bez novca i vraća se kući.
Otac, koji ga ugleda kako prilazi putem, trči mu u susret, oblači mu najlepšu odeću i priprema ugojeno tele za proslavu.
Bez obzira na to u šta verujete ili ne verujete, ovo je dirljiva i poučna priča o očevoj ljubavi prema sinu.
Iako je ispričana kao metafora Božje ljubavi prema čovečanstvu, ona podjednako dobro može da posluži i kao primer toga kako izgleda bezuslovna ljubav.
Kralj je za povratak saznao samo tri dana ranije
Kralj je, kako nam je rečeno, o svemu obavešten u nedelju, samo tri dana pre nego što je ostatak javnosti saznao za vest.
Ništa se nije promenilo u okviru dogovora poznatog kao „Megzit“, postignutog 2020. godine. Ne postoji mogućnost da Hari i Megan budu delimično uključeni u kraljevske obaveze i delimično van njih, a njih dvoje i dalje ostaju privatna lica.
Ipak, reakcija iz Bakingemske palate bila je da kralj pozdravlja priliku da češće viđa svog sina i unuke.
Uprkos svemu što se dogodilo, njegov otac mu pruža toplu dobrodošlicu.
Sigurna sam da je Čarls kao otac pravio greške, kao što ih pravi svaki roditelj. Ali time što je ostavio otvorena vrata sinu koji je o njemu javno govorio mnogo toga, pokazao je da je dobar otac.
Lik koji se često zaboravlja
Međutim, postoji jedan lik u priči o izgubljenom sinu koji se lako zanemaruje – njegov stariji brat.
On je radio na njivi kada je začuo muziku. Kada je saznao zbog čega se slavi, razbesneo se i nije želeo da uđe i pridruži se slavlju.
Njegova zamerka je, po mom mišljenju, potpuno opravdana.
Godinama je služio ocu, nijednom mu nije bio neposlušan, a nikada nije dobio čak ni jare da proslavi nešto sa svojim prijateljima.
A onda se mlađi sin samo vrati i bude dočekan raširenih ruku.
Ono što me posebno dirne jeste to što otac napušta proslavu dobrodošlice i izlazi da moli starijeg sina da mu se pridruži. Govori mu da je on oduvek bio uz njega i da je sve što otac ima zapravo njegovo.
Sličnost sa princom Vilijamom i Kejt teško je izbeći
Paralela sa princom i princezom od Velsa teško može da se izbegne.
Hari je naneo veliku bol, a deo toga dogodio se u trenutku kada je Kejt bila ozbiljno bolesna, dok se i sam kralj lečio od raka.
Oni su sačuvali dostojanstvenu tišinu, ali bol koji im je sve to prouzrokovalo morao je biti ogroman.
Kakvu god dobrodošlicu Hari bude dobio od svog brata, ona će morati da bude zaslužena, a to znači prihvatiti bol i uznemirenost koje je izazvao.
Povratak ne briše ono što se dogodilo
Samo pojavljivanje na britanskom tlu, sa koferom u ruci, ne znači da se stvari automatski vraćaju na ono što su nekada bile.
Situacije kojima sam tokom godina svedočila naučile su me da uvek mora da postoji priznanje greške, određena doza poniznosti i spremnost da se prizna ono što je učinjeno.
Zbog toga sam spremna da Saseksovima pružim priliku.
Vreme će pokazati da li Hari vidi i priznaje svoje greške.
Izvinjenje mora da dođe pre proslave
Ključni deo priče o izgubljenom sinu jeste to što se sin izvinjava pre nego što se zakolje ugojeno tele.
On ne dolazi očekujući zabavu.
Vraća se kući tek nakon što je shvatio šta je pogrešno uradio i otvoreno to priznaje.
Sve što nakon toga sledi događa se upravo zbog njegovog kajanja.
Ako Hari želi da bude dočekan raširenih ruku, mora da shvati da je mnoge ljude povredio i da učini nešto kako bi ispravio štetu koju je napravio.
Tek tada bismo možda bili spremniji da proslavimo njegov povratak", zaključio je za "Dejli Mejl".