Jovan P. iz Kikinde nestao je krajem 2007. godine, a njegova supruga Ankica rodbini je govorila da je otišao u Crnu Goru da radi kao građevinac. Meseci su prolazili, od Jovana nije bilo ni poziva ni pisma, a onda je njegova porodica počela da sumnja da iza priče o odlasku preko granice postoji nešto mnogo mračnije. Kada je policija konačno prekopala dvorište porodične kuće, pronađeni su ljudski ostaci. DNK analizom potvrđeno je da pripadaju nestalom Jovanu. Godinama kasnije, tužilaštvo je protiv Ankice podiglo optužnicu za njegovo ubistvo.
Godine 2016. pred Višim sudom u Zrenjaninu pokrenut je postupak koji je privukao pažnju zbog neobične okolnosti – optužena žena nije bila u Srbiji i nije imala nameru da se pojavi pred sudom. Reč je o Ankici P, ženi rođenoj 1955. godine na severu Banata, protiv koje je vođen postupak u odsustvu zbog optužbe za ubistvo.
Prema navodima iz priče, za krivično delo koje joj je stavljeno na teret bila je predviđena kazna zatvora od 5 do 15 godina. Međutim, Ankica se u trenutku kada je postupak pokrenut nalazila u drugoj zemlji, daleko od Zrenjanina i sela u kojem je godinama živela.
Njena životna priča bila je složena i mnogo pre nego što se njeno ime našlo u sudskim spisima.
Ko je bila Ankica Petrović?
Ankica Petrović rođena je 1955. godine na severu Banata, a najveći deo života provela je u okolini Kikinde, u selu Bikač, gde je bila udata i gde je zasnovala porodicu.
O njenom privatnom životu iz tog perioda nema mnogo pouzdanih podataka, a ni ljudi iz njenog neposrednog okruženja kasnije nisu bili potpuno sigurni u sve detalje njenog porodičnog života. Znalo se da je bila majka više dece, ali su postojale nedoumice oko toga da li je pre braka koji je većini bio poznat imala još jedan brak i da li je i iz te zajednice imala dete.
Njena deca su, kao i mnogi ljudi iz tog kraja, kasnije krenula u inostranstvo u potrazi za boljim životom. Neki su otišli u zemlje zapadne Evrope, gde su pronašli posao i zasnovali sopstvene živote.
Njena ćerka se udala u Kikindi, odnosno u Bikaču, ali je i ona, poput svog brata, život i posao kasnije nastavila u Beču.
Siromašno detinjstvo
Ankica je poticala iz romske porodice i, prema navodima iz priče, odrastala je u veoma teškim materijalnim uslovima.
Njeno detinjstvo nije bilo lako, a školovanje je rano prekinuto. Završila je svega četiri razreda osnovne škole i nije stekla srednjoškolsku kvalifikaciju niti stručno obrazovanje koje bi joj kasnije omogućilo lakše zapošljavanje.
Odrastanje u siromaštvu, bez odgovarajućeg obrazovanja i sa veoma ograničenim mogućnostima, značajno je uticalo na tok njenog kasnijeg života. Kao i mnogi ljudi iz siromašnijih sredina, Ankica je najveći deo svog života gradila kroz porodicu i rad, a ne kroz formalno obrazovanje ili karijeru.
U takvim okolnostima kasniji odlazak njene dece u inostranstvo može se posmatrati i kao pokušaj čitave porodice da pronađe bolje uslove za život.
Brak koji je trajao decenijama
Ankica je u jednom od svojih brakova provela oko dve decenije, nakon čega je odlučila da započne novi život.
Prema priči, razlog za razvod bilo je poznanstvo sa drugim muškarcem, majstorom koji joj je privukao pažnju. Njihov odnos najpre je počeo kao romansa, a kasnije su odlučili da stupe i u brak.
Taj čovek zvao se Jovan P.
Jovan je, poput Ankice, bio romske nacionalnosti, a u svom kraju bio je poznat kao građevinski radnik i veoma dobar majstor.
Jovan je važio za odličnog zidara
Jovan Petrović nije imao visoko obrazovanje, a prema dostupnim informacijama zna se da je pohađao prva dva razreda osnovne škole, dok nije poznato da li je kasnije završio još neki razred.
Međutim, formalno obrazovanje nije bilo ono po čemu je bio poznat u svom kraju.
Meštani su ga pamtili kao dobrog građevinskog radnika, posebno veštog u zidanju i malterisanju. Njegovo umeće bilo je cenjeno među ljudima koji su se bavili izgradnjom kuća, pa su ga angažovali i preduzimači koji su organizovali radove po principu „ključ u ruke“.
U vremenu kada se zanat prenosio iskustvom, a ne diplomama i sertifikatima, dobar majstor mogao je da bude veoma cenjen u lokalnoj zajednici.
Jovan je upravo tako izgradio svoj ugled – radom, iskustvom i reputacijom među ljudima kojima su njegovo znanje i veštine bili potrebni.
Od romanse do braka
Ankica i Jovan su se upoznali u periodu kada je njen prethodni brak već bio u problemima, a njihov odnos je, prema priči, ubrzo postao ozbiljan.
Ono što je počelo kao ljubavna veza kasnije je preraslo u brak.
Za Ankicu je to predstavljalo još jedan veliki zaokret u životu. Posle godina provedenih u prethodnoj bračnoj zajednici, započela je novi život sa čovekom koji je u svom okruženju bio poznat kao vredan i sposoban građevinski radnik.
Njihova priča, međutim, kasnije će dobiti potpuno drugačiji tok.
Godinama nakon događaja koji su obeležili njihov život, ime Ankice Petrović naći će se pred Višim sudom u Zrenjaninu, ali nje tamo neće biti.
Optužena, a daleko od Srbije
Kada je 2016. godine pokrenut sudski postupak u Zrenjaninu, Ankica se već nalazila u inostranstvu.
Sud je zato pokrenuo postupak u odsustvu, dok je ona život nastavila daleko od zemlje u kojoj je nekada živela.
Zašto se nije pojavila pred sudom i šta se u međuvremenu dogodilo sa njenim životom, predstavljalo je deo mnogo veće i složenije priče, čiji su koreni sezali duboko u godine koje su prethodile samom sudskom postupku.
Od žene koja je odrasla u siromaštvu na severu Banata, preko majke čija su deca otišla u zapadnu Evropu i supruge cenjenog građevinskog majstora, Ankica Petrović postala je žena za kojom je ostala priča o ozbiljnom krivičnom postupku i životu koji se odvijao daleko od očiju javnosti.
Život od nadnice i građevinskog zanata
Jovan je uglavnom radio građevinske poslove, oslanjajući se na svoj zanat i reputaciju dobrog majstora, dok je Ankica, kada god bi se ukazala prilika, odlazila da radi različite poljoprivredne poslove i tako doprinosila kućnom budžetu. U tom delu Banata takav način života nije bio nikakva posebnost, jer su ljudi često radili sezonske poslove, od branja kukuruza do branja paprike, a mnoga domaćinstva su upravo na taj način uspevala da preguraju periode kada nije bilo stalnog posla.
Ko ne poznaje taj kraj možda i ne zna koliko su prostrana banatska polja pod različitim poljoprivrednim kulturama, među kojima posebno mesto zauzima paprika, pa su tokom sezone mnogi odlazili u nadnicu kako bi zaradili nešto novca i obezbedili porodicu za naredne mesece.
Kada bi posla bilo, radilo se koliko god je moglo. Kada bi nastupila zima i sezona se završila, živelo se od onoga što je tokom prethodnih meseci ušteđeno. A kada ni to ne bi bilo dovoljno, Ankica i Jovan su, prema priči, ponekad bili prinuđeni da se obrate svojoj deci koja su radila u inostranstvu i zamole ih da pošalju nekoliko evra kako bi lakše pregurali period do sledeće zarade.
To je, samo po sebi, bila sasvim obična priča siromašnijeg dela Banata – rad od jutra do mraka kada ga ima, štednja kada se zaradi i pomoć dece kada roditelji više ne mogu sami da sastave kraj s krajem.
Ali u njihovom braku postojao je problem koji će vremenom postati mnogo ozbiljniji.
Jovan je imao problem sa alkoholom
Iako je bio cenjen kao majstor i čovek koji je umeo da zaradi za život, Jovan je, prema navodima iz priče, imao problem sa alkoholom.
Za porodicu to nije bila samo njegova lična navika, već nešto što je počelo da utiče i na svakodnevni život u kući. Alkoholizam često ne ostaje problem samo osobe koja pije, već postepeno zahvata čitavu porodicu, posebno kada se uz njega vezuju svađe, finansijski problemi, promenljivo raspoloženje i neizvesnost.
U sredinama u kojima se alkohol često doživljava kao sastavni deo druženja, posla ili muškog društva, problem se ponekad dugo umanjuje i predstavlja kao nešto normalno.
Upravo zbog toga se i danas može čuti ono staro, pomalo ironično shvatanje da je „dobar majstor“ gotovo po pravilu i čovek koji voli da popije.
Kako je to u priči opisano:
„Ja ne znam zašto majstori smatraju da je to neki statusni simbol, u smislu: ‘Ako ste dobar majstor, a niste alkoholičar, kao da niste majstor.’“
Međutim, ono što spolja može izgledati kao bezazlena navika ili deo zanatskog života, unutar porodice može imati sasvim drugačije posledice.
Od teškog života do ozbiljnih bračnih problema
Ankica je, s druge strane, takođe radila koliko je mogla. Kada nije bilo dovoljno novca, odlazila je u nadnicu, provodila sate na poljima i trudila se da ono što zaradi donese kući.
Njihov život nije bio lagodan, ali sam nedostatak novca ne mora nužno da uništi brak. Mnoge porodice su decenijama živele teško, oslanjajući se na međusobnu pomoć, rad i solidarnost.
Mnogo veći problem nastaje kada se na finansijske teškoće nadovežu alkohol, svađe i narušeni odnosi među supružnicima.
U takvim okolnostima i najmanji problem može postati povod za novi sukob, a ono što je nekada bila obična bračna razmirica vremenom može prerasti u mnogo ozbiljniji problem.
U slučaju Ankice i Jovana, upravo će njihov odnos i ono što se događalo iza zatvorenih vrata kasnije postati jedan od ključnih delova priče koja će završiti pred sudom.
Deset godina trpela nasilje, a komšiluk je ćutao
Prema svedočenjima koja su se kasnije pojavila, Ankica je čak deset godina živela u strahu i trpela teško nasilje u sopstvenom domu, a ono što posebno potresa jeste činjenica da ljudi iz njenog okruženja, čini se, dugo nisu reagovali.
Njena patnja kao da je ostajala nevidljiva iza zidova kuće. U zajednici se, prema priči, moglo čuti i ono najgore opravdanje – da je reč o porodici koja „ima svoje probleme“, da su u pitanju Romi i da se drugi ne žele mešati u njihove odnose.
Takav stav, međutim, nikada ne može biti opravdanje za ćutanje pred nasiljem.
Kasnije su pojedine komšinice pričale da su navodno viđale Ankicu povređenu, ali i da su je jednom prilikom videle vezanu za drvo u dvorištu. Prema njihovim navodima, žena je tako, vezana, navodno provodila celu noć, čak i tokom hladnih zimskih dana.
Ako su ti navodi tačni, postavlja se bolno pitanje: šta su ljudi koji su nešto primećivali mogli da urade, a nisu uradili?
„Zašto to nismo prijavili?“
Najlakše je, kada se sve završi, reći da se ništa nije znalo. Međutim, priče komšija koje su se pojavile naknadno otvaraju upravo suprotno pitanje – da li su neki ljudi ipak primećivali šta se događa, ali su odlučili da ne reaguju?
Razlozi mogu biti različiti: strah od sukoba, uverenje da „nije njihova stvar“, nepoverenje u institucije ili jednostavno predrasuda prema porodici koja pripada romskoj zajednici.
Ali nasilje nema nacionalnost.
Ako komšija tuče suprugu ili dete, reakcija bi morala da bude ista bez obzira na to ko je ta osoba, iz koje porodice dolazi ili kojoj etničkoj grupi pripada.
Ćutanje nikada nije zaštita
Posebno je opasno kada se nasilje u porodici posmatra kao „njihova stvar“. Upravo takav stav može ostaviti žrtvu potpuno samu, dok nasilnik vremenom dobija osećaj da može da radi šta želi jer niko neće reagovati.
Jedan od ključnih problema u ovakvim slučajevima jeste i to što žrtva često sama ne prijavljuje nasilje. Strah, zavisnost od partnera, siromaštvo, izolacija i uverenje da joj niko neće pomoći mogu da je drže zarobljenom godinama.
Prema priči o Ankici, upravo se to događalo.
Ona nije prijavljivala Jovana.
A on je, kako se navodi, vremenom postajao sve nasilniji.
Jovan je leti zarađivao, a zimi ostajao bez novca
Tokom leta Jovan je imao dosta posla. Kao iskusan građevinski radnik i dobar majstor za zidanje i malterisanje, radio je širom severnog Banata, uglavnom preko preduzimača koji su angažovali ekipe za izgradnju i završne radove na kućama.
Bio je vredan i umeo je da zaradi, ali je istovremeno imao ozbiljan problem sa alkoholom.
Novac koji bi zaradio tokom sezone često nije uspevao da sačuva. Kada bi stigla zima i građevinska sezona se završila, njegova ušteđevina bi, prema ovoj priči, uglavnom već bila potrošena.
Ankica je, za razliku od njega, pokušavala da sačuva ono što zaradi radeći sezonske poljoprivredne poslove. Nadničila je kad god bi bilo posla, a novac koji bi donela kući morao je da bude dovoljan za čitavu zimu.
Ankicina zarada morala je da pokrije sve
Zima u domaćinstvu nije značila samo čekanje proleća i novog posla. Trebalo je obezbediti ogrev, pripremiti zimnicu, kupiti hranu, platiti račune i podmiriti sve druge troškove koje život nosi.
Ono što bi Ankica uspela da uštedi tokom sezone zato bi se veoma brzo trošilo.
Ponekad su pomoć tražili i od dece koja su živela i radila u inostranstvu. Međutim, ni njihova situacija nije uvek bila dobra. Nije se moglo očekivati da deca svakog meseca šalju novac, posebno kada su i sama imala svoje troškove i porodice.
Tako se porodica nalazila u začaranom krugu: tokom leta se radilo i štedelo, tokom zime se trošila ušteđevina, a kada bi novca ponestalo, pokušavalo se pronaći neko drugo rešenje.
A upravo u tom trenutku, kada je novca bilo najmanje, Jovanov problem sa alkoholom postajao je još veći problem za celu porodicu.
Najpre je nestao Jovan, a onda i Ankica
Tek tada je među komšijama počela da raste sumnja. Prvo je bez traga nestao Jovan, a zatim je iznenada nestala i Ankica. Kuća koja je do tada bila poznata svima u kraju odjednom je ostala prazna, a niko nije znao gde se supružnici nalaze niti šta se sa njima dogodilo.
Vreme je prolazilo, a odgovora nije bilo.
Onda je do policije stigla informacija koja je dodatno zakomplikovala slučaj. Jedan od rođaka navodno je javio da je Ankicu video u Beču. Ta informacija stigla je i do policajca koji je prethodno zadržao njen pasoš.
Ako su ti navodi tačni, Ankica je u međuvremenu napustila Srbiju bez pasoša, odnosno ilegalno prešla granicu.
Jovanova deca počela su da sumnjaju u Ankicu
Nestanak oba supružnika više nije mogao da se posmatra kao slučajnost.
Jedno od Jovanove dece odlučilo je da policiji saopšti ono što je porodica sve glasnije počela da sumnja – da bi Ankica mogla da ima veze sa njegovim nestankom.
Prijavljena je sumnja da je upravo ona ubila Jovana.
Policija je tada počela detaljnije da proverava Ankicinu priču o njegovom odlasku u Crnu Goru. Ako je Jovan zaista otišao tamo da radi na građevini, moralo je da postoji makar neko gradilište, poslodavac ili kolega koji bi mogao da potvrdi njegov boravak.
Međutim, provera je, prema ovoj priči, pokazala nešto sasvim drugo.
Jovan Petrović nikada nije radio na nijednom gradilištu u Crnoj Gori.
Njegov navodni odlazak u drugu državu tako je postao još sumnjiviji.
Policija prekopala dvorište
Jednog aprilskog dana 2009. godine na adresu na kojoj su Ankica i Jovan živeli stigao je čitav policijski tim.
Usledila je detaljna pretraga imanja.
Policija je pregledala različite delove dvorišta, proveravala jame i kopala na mestima za koja je postojala sumnja da bi mogla da kriju tragove Jovanovog nestanka.
A onda je pronađeno nešto što je promenilo čitav slučaj.
U jednom delu imanja, ispod kupatila, policija je pronašla zakopano telo.
DNK analizom utvrđeno je da je reč upravo o Jovanu Petroviću.
Čovek za kojeg se više od godinu dana pričalo da je otišao u Crnu Goru da radi zapravo je sve vreme bio mrtav, zakopan nedaleko od kuće u kojoj je živeo sa suprugom.
Jovan je preminuo od udaraca u glavu
Obdukcija je pokazala da je Jovan nastradao od udaraca tupim predmetom u predelu glave.
Istraga je potom pokušala da rekonstruiše šta se dogodilo kobnog dana.
Prema verziji događaja koja se kasnije pojavila u postupku, između Jovana i Ankice došlo je do svađe. S obzirom na to da je Jovan, kako se ranije navodilo, bio nasilan prema supruzi, sukob je navodno eskalirao.
Ankica je tada, prema toj verziji, uzela motku i udarila Jovana nekoliko puta.
Udarci su bili toliko snažni da je Jovan pao i izgubio svest.
Telo je prebacila u kolica i odnela do jame
Tu se, međutim, priča nije završila.
Prema navodima iz istrage, Ankica je potom njegovo telo prebacila u kolica i odvezla ga do prethodno iskopane jame. Tamo ga je spustila, a zatim zatrpala zemljom.
Telo je bilo zakopano duboko, zbog čega, prema priči, tokom toplijih meseci nije bilo lako primetiti da se u zemlji nalazi leš.
Navodi se i da je telo bilo zakopano u blizini poljskog toaleta, odnosno na mestu na kojem niko od komšija nije očekivao da bi mogao da se nalazi trag o Jovanovoj sudbini.
Tako je čovek za kojim su porodica i policija tragali više od godinu dana zapravo sve vreme bio na imanju na kojem je živeo.
Od priče o odlasku u Crnu Goru ostao je samo trag
Kada su pronađeni Jovanovi posmrtni ostaci, priča o njegovom odlasku u Crnu Goru potpuno se urušila.
Nije otišao na gradilište. Nije nestao u drugoj državi. Nije ostavio porodicu da bi započeo novi život.
Njegov život završio se u sopstvenom dvorištu, a telo je bilo sakriveno duboko u zemlji.
Ankica je, u međuvremenu, već bila u inostranstvu, a policija je sada imala pred sobom potpuno drugačiji slučaj – ne nestanak čoveka koji je navodno otišao da radi u Crnu Goru, već istragu o njegovoj smrti i ženi koja je, prema navodima istrage, poslednja znala šta se zaista dogodilo.
Ankica je ostala u Austriji, a postupak je nastavljen bez nje
Nakon što je potvrđeno da pronađeni posmrtni ostaci pripadaju Jovanu, istraga se usmerila na Ankicu, koja se već nalazila u Austriji. Njeno odsustvo dodatno je otežavalo slučaj, jer istražni organi nisu mogli da je ispitaju niti da od nje neposredno čuju šta se dogodilo u kući tokom poslednje svađe sa suprugom.
U međuvremenu, do istražitelja su stizale različite informacije o njenom ponašanju nakon Jovanovog nestanka. Posebno je bilo važno to što je, prema navodima iz istrage, napustila zemlju nakon što je shvatila da policija proverava okolnosti njegovog odlaska.
Za njom je zato raspisana poternica, a kasnije je zatraženo i raspisivanje međunarodne poternice.
Godinama je živela daleko od mesta zločina
Ankica se nakon odlaska iz Srbije skrasila u Austriji, gde su već živela njena deca. Na taj način našla se daleko od Kikinde, kuće u kojoj je godinama živela sa Jovanom i mesta na kojem je, prema optužnici, njen suprug završio svoj život.
Za to vreme, u Srbiji je istraga nastavljena, a slučaj nije bio zaboravljen.
Iako je od Jovanovog nestanka prošlo nekoliko godina, tužilaštvo je nastavilo da prikuplja dokaze i rekonstruiše događaje koji su prethodili njegovoj smrti.
Optužnica je podignuta tek godinama kasnije
Tek 2016. godine slučaj je dobio novi pravni epilog. Više javno tužilaštvo u Zrenjaninu podiglo je optužnicu protiv Ankice Petrović, tereteći je za ubistvo supruga.
Kako je navedeno u optužnici, kobni događaj dogodio se krajem 2007. godine, nakon svađe supružnika. Tužilaštvo je tvrdilo da je Ankica tada drvenim predmetom više puta udarila Jovana u glavu, nakon čega je on preminuo.
Posle toga je, prema optužnici, njegovo telo sakrila u dvorištu.
Sud nije čekao da se Ankica pojavi
Pošto Ankica nije bila dostupna pravosudnim organima Srbije, Viši sud u Zrenjaninu odlučio je da joj se sudi u odsustvu.
To je značilo da će postupak biti vođen iako optužena nije sedela u sudnici.
Pred sudom je tako ostalo pitanje koje je godinama opterećivalo ovaj slučaj: šta se zaista dogodilo između Ankice i Jovana tokom njihove poslednje svađe i da li je Ankica zaista postupila u samoodbrani, kako se tvrdilo, ili je reč o ubistvu koje je potom pokušala da prikrije?
Njena verzija događaja, međutim, nije mogla da bude neposredno saslušana pred sudom jer se nalazila van Srbije.
Priča o nasilnom braku dobila je novu dimenziju
Posebno komplikovanim činila se činjenica da su ranije postojale priče o Jovanovom nasilju prema Ankici.
Komšije su, prema kasnijim svedočenjima i navodima koji su dospeli u javnost, govorile o svađama i fizičkom nasilju kojem je Ankica navodno bila izložena tokom godina zajedničkog života.
Zbog toga je slučaj otvorio i mnogo šire pitanje: gde se završava samoodbrana, a gde počinje krivična odgovornost?
Ukoliko je Ankica zaista godinama trpela nasilje, to je predstavljalo važnu okolnost za razumevanje odnosa između supružnika. Međutim, činjenica da je Jovan pronađen mrtav, a njegovo telo sakriveno, dovela je do toga da se čitav događaj posmatra i kroz prizmu krivične istrage.
Ankica je u odsustvu optužena za 12 godina zatvora, a nikada se nije pojavila. Jedni su pričali da je preminula, drugi da je promenila identitet, treći da je otišla za Španiju. A šta se zaista desilo, to niko ne zna, a svi nagađaju.
Stil / ČUDNE PRIČE