U drugoj polovini života, čovek počinje posebno jasno da shvata jednu jednostavnu stvar: sreća retko dolazi u obliku u kojem smo je očekivali.
Kada si mlad, čini se kao da će taj trenutak konačno stići: imaćeš dobar posao, novac će stići, tvoja deca će odrasti, tvoje zdravlje će biti dobro, a tvoji voljeni će i dalje biti tu. I tada konačno možeš sa mirom u duši reći: "Srećan sam."
Ali godine prolaze i, iz nekog razloga, idealan trenutak nikada ne dolazi.
Neki ljudi veruju da sreća dolazi samo u bljeskovima: prva ljubav, rođenje deteta, dugo očekivana kupovina, pobeda, putovanje, dobre vesti od lekara.
Drugi život vide drugačije. Za njih se sreća sastoji od običnih dana kada se ništa strašno ne dešava: nema bola ujutru, postoji neko sa kim mogu da razgovaraju uveče, na stolu je topla večera, deca zovu, a vreme napolju je lepo.
Istina je verovatno negde u sredini. Jer u drugoj polovini života posebno snažno osećate: sreća ne mora biti grandiozna da bi bila stvarna.
Ali postoji nekoliko razloga zašto se čovek postepeno udaljava od nje.
1. Posao kojem sam posvetio svoj život nije bio od koristi
Omar Hajam je napisao:
Poznajem svet: u njemu jedan lopov sedi na drugom.
Mudar čovek uvek gubi u raspravi sa budalom.
Nepošten čovek sramoti poštenog.
I kap sreće se davi u moru tuge.
Jedan moj prijatelj je radio u Ministarstvu unutrašnjih poslova od mladosti. Počeo je kao mladi specijalista, služio je u raznim jedinicama, sedeo je za svojim stolom sa fasciklama, a zatim je noću trčao unaokolo, hvatajući kriminalce.
Njegovi roditelji su bili ponosni na njega. Njegovi prijatelji su mu zavideli na titulama i napredovanju u karijeri. I on sam je osećao kao da radi nešto važno.
Ali godinama kasnije došlo je do teškog preispitivanja.
Video je kako su neki policajci hvatali kriminalce, dok su drugi, zahvaljujući novcu i vezama, prolazili na slobodi. Činilo se da neko pošteno radi svoj posao, rizikuje i ulaže trud, samo da bi mu posao uništio neko sa više novca ili uticaja.
A onda se javlja užasan osećaj: zašto sam uopšte pokušavao toliko godina?
Možete primati platu, imati položaj i poštovanje drugih, a jednog dana otkriti da u svemu tome više nema nikakvog unutrašnjeg smisla.
Hajam je veoma tačno izrazio ovaj osećaj. Ponekad osobi nije potreban novi položaj ili čak novi prihod. Potrebno joj je da ponovo oseti da njen život ima smisla.
2. Budućnost deluje strašnije od sadašnjosti
Šta me čeka, nepoznato mi je,
Tuga rađa misli o sutrašnjici.
Pij, Hajame! Ne proli ni gutljaj ove tečnosti,
Ovaj život, koji je sve manji na dnu.
Kako starimo, počinjemo previše da razmišljamo o budućnosti.
Šta će se desiti sa mojim zdravljem? Da li ću imati dovoljno novca? Da li će mi biti potrebno dugoročno lečenje? Kako će se život promeniti nakon penzionisanja? Šta će se desiti sa mojom decom? Šta ako ostanem sam ili sama?
I nastaje paradoks: čovek još uvek živi u sadašnjosti, ali već unapred doživljava desetine budućih nesreća.
Moja prijateljica od 54 godine stalno je kupovala dijetetske suplemente, tražila nove načine da ojača svoje telo, čitala o bolestima i praktično prestala da primećuje šta se dešava oko nje.
Nema vremena za šetnju. Nema vremena za putovanje. Nema vremena za susret sa prijateljima.
Posao. Lekari. Testovi. Zdravlje. I nazad na posao.
Ispostavlja se da strah od starosti počinje da oduzima upravo onaj život koji je čovek želeo da sačuva u starosti.
Hajam nas podseća na jednostavnu stvar: budućnost je nepoznata, ali danas je već u našim rukama.
Ponekad je bolje ne pokušavati da se danas nosimo sa sutrašnjim brigama.
3. Čekanje da život zaista počne jednog dana
Tresem granu nade, ali gde je željeni plod?
Kako smrtnik može pronaći nit sudbine u potpunom mraku?
Tužni zatvor postojanja je tesan za mene,
O, kad bih samo mogao pronaći vrata koja vode u večnost!
Možda je najtužniji uzrok nesreće u drugoj polovini života to što je osoba predugo odlagala sam život.
- "Sada ću raditi, a onda ću se brinuti o svojoj porodici."
- "Deca će odrasti, pa ćemo onda putovati."
- "Zaradiću još malo novca, pa ću onda imati vremena."
- "Sada je najvažnije izgraditi karijeru."
A onda se odjednom ispostavi da su deca već odrasla, žena se navikla da živi bez muža, roditelji su otišli, zdravlje se promenilo, a ima i mnogo slobodnog vremena.
Jedan moj prijatelj od 58 godina bio je upravo takva osoba. Stalno je radio, putovao, gradio i rešavao probleme.
Nije se pojavio na otpustu iz bolnice. Propustio je rođendane svojih sinova. Nije prisustvovao dečjim zabavama.
Bio je uveren da muškarac treba da bude hranilac porodice.
Ali žena je takođe radila i još uvek je nalazila vremena za decu.
Sada su mu sinovi odrasli. A njihov otac je, na svoje razočaranje, otkrio da im, izgleda, nije stalo do toga da provode vreme sa njim. Imaju mnogo toga da pričaju međusobno, ali on gotovo nikada nije deo toga.
I ovde se postavlja veoma bolno pitanje: kada je tačno trebalo da se pojavi ta bliskost?
Ne možete iznenada doći kod osobe trideset godina kasnije i zahtevati nivo duhovne veze koji nije stvaran svih ovih godina.
Porodica takođe zahteva ulaganja. Ne samo novac, stanove i obrazovanje. Potrebni su joj razgovori, zajedničke šetnje, pažnja, učešće i sećanja na važne događaje.
U drugoj polovini života često žanjemo upravo ono što smo nekada posejali.
A ako nema mnogo voljenih osoba u blizini, to ne znači uvek da je život nepravedan. Ponekad je to razlog da se iskreno zapitate: "Gde sam sve ove godine stavljao svoju ljubav?"
Možda Hajamova mudrost leži upravo u tome što ne čeka da idealan život jednog dana počne.
On već dolazi.
I dok je danas još uvek ovde, nije kasno da se posadi drvo koje će jednog dana doneti plodove.